“Патриоте“ и “патриоткиње“ тог типа заправо су исте охоле битанге и покварењаци као активисти и активисткиње НВО-сектора
Постоји на фејсбуку немали број љутих “патриоткиња“ које тврде како у Србији “нема правих мушкараца“ да изведу неки конкретан револуционарни чин спрам толих крвника и несоја који нам раде ово и оно. Већ у следећим објавама, исте те “патриоткиње“ се сликају са мужевима (или већ неким каваљерима) по Хургадама, Кушадасијама, Родосима и другим виђеним дестинацијама или са одраслим синовима по прославама пунолетства, великим матурама и другим фештама. На помен чак и враћања обавезности служења војног рока, оне пене од беса како им не пада на памет да своју децу излажу дрилу и тортури војничког живота, камоли нечему већем од тога.
Шта нам заправо такве “патриоткиње“ поручују? Ништа друго сем да се констатација о “непостојању правих мушкараца“ односи на све друге мушкарце осим њихових мужева и синова. Своје мушкарце у породици оне ваљда сматрају за виши друштвени ранг коме не припада “гињење за идеале“. То је ствар нижих друштвених рангова, који се образовањем, сојем, педигреом, нису узнели до њиховог “превасходства“. “Патриоте“ и “патриоткиње“ тог типа заправо су исте охоле битанге и покварењаци као активисти и активисткиње НВО-сектора, те и једни и други у будућој слободној Србији морају бити сузбијени о истом трошку.
Једно треба да знају вајне “патриоткиње“ о којима је реч. Револуција, устанак, буна нису игра, авантура, знаменита референца у биографији, нешто на шта се човек одлучује тек тако, после обилног недељног ручка и омиљене серије. То је пут без повратка, на који једном кад се закорачи више нема назад. Пут који може значити доживотну робију, свакодневно премлаћивање, умирање у мукама. Епске песме су прославиле дела најуспешнијих међу хајдуцима и ускоцима, али много је већи број оних који су данима крварили у најстрашнијој агонији на турским кочевима и углавном остали непоменути (сем Старог Вујадина и његова два сина). То није ствар само ових или оних појединаца, већ целог народа. Са првим Обилићем или првим Принципом који себе жртвује да би ударио “змију у главу“, сви српски мушкарци, сви очеви и пунолетни синови, истог трена постају морално обавезни да крену путем беспоштедног обрачуна са њиховим џелатима.
Како ви то замишљате, о српске “патриоткиње“, да неко себе жртвује против земљиног душмана, да због тога изгуби главу или заглави доживотну, а да ви на то одговорите “слава хероју који нас је ослободио беде, а ја сад са мужем и сином идем на летовање у Хургаду“?! Не функционише то тако и треба да знате да кад год изговорите како у Србији “нема правих мушкараца“ да учине ово или оно, у исти мах изражавате спремност да останете удовице или мајке палих хероја. Ако те спремности у вама нема, скроз је у реду, али онда немојте олако да потежете ово прво, јер су и Обилић и Гаврило Принцип били нечији синови, а и потенцијални мужеви.
Аутор: Светислав Пушоњић
