Отворено писмо митрополиту Арсенију у вези причешћа
Православно учење о посту и причешћивању[1]
Архиепископу, митрополиту и епископу нишком Господину Арсенију!
„Тако да нас (вас) држе људи као слуге Христове и приставе тајни Божијих. А од пристава[2] се не тражи више ништа, него да се ко вјеран нађе. А ја мало марим што ме судите ви или човјечиј дан…; јер не знам ништа на себи ( на својој савести): но за то нијесам оправдан, али онај који мене суди Господ је“ (1.Кор. 4, 1 – 4).
„ Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе на поље и да је људи погазе. Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свијећа и меће под суд него на свијетњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним“ (Мат. 5, 17).
Ако човек мало прелиста електронски медиј интернет страница, наићи ће на сајтове који објављују Ваша предавања о посту и причешћу, чини ми се да су одржана у Власотинцу и Крушевцу. Ви држите трибине и предавања верницима, упућујући их не да имају правилан приступ причешћу, него напротив, учите вернике погрешном начину опхођења према овој светој Тајни. Истовремено Вас подсећам да сте мени забранили Трибину у децембру месецу 2023. године. Забрањено је било свим теолозима да учествују са мном на Трибини, потом су поцепане све плакате у граду, које смо поставили, затим је забрањен и мој наступ на телевизији Belle Amie, итд.
Ваше Преосвештенство, користим прилику да Вам на овај начин кажем, после дугог времена, следеће. Зашто не одобристе Трибину, па да својим ушима чујете шта ја то говорим верницима. Да дођете и слушате. Кога се бојите? Мене или себе! Али мене се не морате бојати јер ја не говорим своје речи, не пропагирам своју религију. Него говорим јеванђеоске речи, Христове Речи које снаже и крепе сваку верну душу. На овој Трибини сте могли да ме изобличите или јавно укорите пред свим аудиторијем слушалаца, односно присутних, ако би сте показали тог тренутка моју кривоверност. Тада сам био спреман, као што сам увек спреман, да се пред свим присутним људима извинем и покајем, па у знак понизности и незнања да Вам пољубим прашњаву ципелу у знак покајања. Ја се нисам школовао да рушим и кривотворим црквено учење, да говорим оно што не пише у у Јеванђељу. Напротив! Учио сам се од својих учитеља, да ширим науку Христову. О, како бих се постидео пред својим дивним и врлим свештеником Војиславом Илићем, који се упокојио у Господу седећи на прагу своје цркве (испустио је душу буквално седећи на прагу своје сеоске цркве), који ме је свесрдно поучавао о приступу цркви и вери у Христа,[3] да кривотворно проповедам о Цркви Христовој. А да не говорим, како бих се тек постидео пред свим апостолима, ако бих говорио оно што они нису. Не бих имао образа да икада тражим опроштај од Христа, ако Његове речи не бих следио и говорио- проповедао[4] онако како Он тражи од свих нас. Да се разумемо, ја нисам савршен човек. Напротив, грешан сам и непрестано грешим, као и сви људи. Али нисам спреман да кривотворим Христове и апостолске речи, да не уважавам Светога Саву, да сматрам себе већим учитељем од њега, па након више од осамсто година постојања Српске Православне Цркве, да се дрзнем и мењам њено учење. То никако не бих смео, честити Владико. Млад сте човек. Добили сте превише достојанства за Ваше године. Ви сте епископ, па чак и митрополит и архиепископ? Нека достојанства нису била потребна. Немају упоришта у црквености и јачању вере. Дајете на значају превише световним стварима, као и разним деноминацијама којима дајете добар призвук, уз свесрдну подршку патријарха Порфирија, који с душно заговара екуменизам, што није добро за развој духовног живота у народу и Цркви Христовој. Једноставно речено на овај начин и Ви подржавате екуменистички покрет, што се врло лако да закључити из вашег верског понашања. Морам Вам рећи да је потребно да се вратите изворности вере. Не почиње живот Цркве са изабирањем сваког новог владике, па ни са Вама. Црква је једна и непромењива. Црквени аманет се мора чувати и Ви сте дужни само да преносите веру људима а не да мењате предање које сте примили. А устаљена форма причешћивања верника у Српској Цркви је њено живо предање.
Није проповедање вере у прослави ваше десетогодишње архијерејске служе, или прослави вашег имендана? Одкуд сад ово. Какво је ово приватизовање црквености. Како је могуће да Ви свој имендан прослављате у оквиру Цркве Христове, где закључавате рецимо Малу Цркву у Нишу, Цркву Архангела Михаила и Гаврила, у току дана, наводно зато што се спрема ваше прослављаље имендана. Колико нам је познато још увек не постоје живи свеци, нити је ваше име у црквеном календару да би га верници славили а свештеници и сутрадан причали о вашем имендану и то на вечерњем богослужењу у Цркви, као да је то нека велика црквена значајност, у шта сам се и сам уверио и чуо својим ушима.[5] Шта је ово него суви епископоцентризам субјективног карактера, који ни у једном сегменту нема додира са црквеним животом и литургијским понашањем. Где пише у Јеванђељу, да епископ треба да прославља свој имендан у Цркви???А Ви шта чините, себи угађате иако Вас апостол Павле опомиње да то не чините (Рим.15, 1), да не тражите своје (1. Кор. 13, 5), јер је овакав вид прослављања имендана заправо обожавање самога себе, јер тражите нешто своје (Филип. 2, 4), итд.
Где је овде скромност, кад ваши гости у ликовима епископа долазе са затамаљеним стаклима на возилима, заправо блиндираним аутомобилима, на неку вашу прославу. Замислите кад би сваки члан црквене заједнице славио свој рођендан у оквиру црквене заједнице и још по свему судећи на рачун те исте заједнице? Где би то одвело?
Видите да Вас ја не вређам, него Вас само укоравам, онако као је то чинио апостол Павле, кад је био у питању апостол Петар, зато што овај није поступао по изворности вере! Тада је апостол Петар заћутао јер је схватио да не чини право. Све ми се чини да ћете и Ви да заћутите али са једном разликом. Ви ћете наставити у свом кривоверју. То је више него јасно. Сви наши преци имали су исправан став према Цркви, те ми није јасно зашто православно биће цепате својим понашањем. Ја ово прекоревање и поучавање, не чиним зато што хоћу, да нешто остварим лично за себе. Не, Владико! Мени је пуно срце, ако се црквени живот спроводи у истини. Цркве су у данашње време нешто пуније народа, али са малим бројем верника. Ви полако постајете римокатолици. А верни народ православни то не жели. Црква је сачувала православни народ током ропства под Турцима, које је трајало скоро 500 година. Да се тако лако Црква прилагођавала тренутним потешкоћама, никад не би била сачувана вера. Зар је било лако нашим прецима, да секу прсте својој деци, да их Турци не би одводили у јаничаре? Па наравно да им није било лако. Сви верници кроз историју Српске Православне Цркве, од њеног оснивања, до данашњих дана били су верни и одани учењу и поучавању Светог Саве. Зато се и родило Светосавље као живи извор који извире из Јеванђеља. Прерано сте га заборавили и одписали.
Преосвећени Владико!
Иако су Турци спалили тело Светог Саве, ипак је у народу остало верско аманетно памћење, како се чува вера православна, остало је Светосавље Христово. Остало је Законоправило Светога Саве! Зар је ђакон Авакум био неразуман што је свој живот дао ради очувања вере. А ми, шта радимо? И кад нам нико не тражи ништа, ми поклањамо све своје. Зар мислите да је нормално што је један ђакон Љуба Ранковић докторирао на Протестанском факултету, на тему Крсна Слава у Срба, а ни мање ни више него му је ментор протестант Димитрије Попадић, чувени пентикосталац, или ваш свештеник Бобан Димитријевић који је докторирао римокатоличку тему о папском примату. Кад сам прочитао његову књигу Проповеди на недељним литургијама, Вама сам се лично обратио како би му се скренула пажња да не пише и не проповеда неправославно, због душа људских. Шта сте ми онда рекли: не, нећемо о томе, он је свештеник. А онда ваш уредник, објављује и текст у Гласилу епархије нишке за просвету и културу, под називом „Папски примат у очима православних хришћана,“ овог свештеника, где се промовише папски примат.[6] Што значи, кад добијете чинове црквене, онда пустите мозак на вољу па према својим фрустрацијама и својим синдромима неостварених жеља из младости, проповедате како вам је воља. И Ненад Мијалковић, који је професор у богословији у Нишу такође је докторирао у Ватикану, на ватиканском свеучилишту. Потом имате и епископа Игњатија Мидића који је предавао 20 година јеретичку Догматику. Замислите да је увео Догматику екуменисте Јована Зизијуласа а избацио Догматику Јустина Поповића. Сећам се само проф. др Радована Биговића, који је учествовао у емисуји Нишке епархије, под називом Православна баштина, чији сам био уредник и водитељ, на дан 01. 01. 1999. године. У ову емисију су долазили многи професори теологије из Београда и осталих градова Србије, потом епископи, свештеници, јеромонаси и монахиње, академици, историчари, итд. Радовао сам се као мало дете доласку овог уваженог госта у то време, јер је био врстан говрник и чак миљеник народа. Био је човек складног стаса и ванредне лепоте, те су га многи људи просто носили у души. Тада је професор говорио о теологији апофатике и капофатике. Након завршетка емисије питао сам уваженог госта како му се свиђа концепт емисије. Рачунао сам, врстан је теолог, интелектуалац и духовник, па ми може помоћи својим саветом, примедбом. Три пута сам га питао узастопно , али је он вешто избегавао одговор. Тада сам помислио да ја врло лоше водим емисију и да професор није хтео да ме омаловажи и обесхрабри. Ово моје мишљење, о себи самом, трајало је неких можда десетак година, све док нисам почео дубље да истражујем теолошке радове појединаца у Српској Православној Цркви. Тада сам сазнао да је проф. др Радован Биговић присталица запада и екуменизма. Наравно, сетио сам се нашег разговора и одгонетнуо дилему, зашто није хтео да ми одговори на моје питање. Дакле, као екумениста није могао да похвали ортодоксни курс православне емисије.
Преосвећени Владико,
Ви заговарате неправославни став о причешћу, онакав какав никад није практикован у Српској Православној Цркви, и то истичете на својим предавањима и наступима, са уверењем да чините исправно поучавање. Међутим, као такав прегалац Ви не примећујете верски неоправдана понашања појединаца у оквиру црквеног живота епархије Нишке. Значи, ако немате снагу вере да зауставите нека понашања у својој епархији како ваша тако и нека понашања појединаца, то се поставља с правом и питање, како можете правилно расуђивати и о причешћу верника? Зато ћемо навести неколико примера.
Сетите се само кад сам Вам затражио помоћ и решење мог проблема по питању неуплаћивања радног стажа од стране епископа Иринеја, вашег предходника, у трајању од неких две ипо године. Само сте ме погледали одговарајући у једном даху: ја ту ништа не могу, јер тај проблем нисам ја направио. Па нисте Ви лично учествовали у томе, али је дуг остао као дуг Епархије Нишке. Док ми је старешина Саборне Цркве, Бранислав Цинцаревић одговорио да је прошло много времена и да је тај дуг сада много велики. Дакле, и Ви и ваш старешина цркве не признајете дуг, јер вам се тако може, него га негирате свако на свој начин. Са друге стране, сетите се само да сам Вас упозоравао да не подижете споменик покојном патријарху Иринеју у порти Саборне Цркве, јер то није у духу православне вере. Наравно нисте ни кинули на моје упозорење. Зар је нормално да ваш свештеник, поклања верницима књигу протестанске природе, или да продаје босиљак верницима, који је никао као благослов Божији на земљи, који смо ми некада поклањали народу верном, и то сваком ко је затражио и најмањи стручак, или што се врши продаја вина и ракије у Цркви, или што имате литературу, која је прво ненормално скупа и друго, што никад не знате да ли сте купили православну или неправославну књигу? Како чујем од верника да је један свештеник чак одређивао цену за исписана имена која ће се помињати на проскомидији, упоређујући то са ценом паклица цигарета (што је по свему судећи њему мерило вредности). Истовремено се препричава од верника до верника како у овој истој цркви скоро редовно нема у продаји најмањих свећа 200/1,кад су год у питању велики црквени празници. Зашто је све ово овако? Зашто се рецимо свештеници окупљају у кафићима, што постаје нормална појава, а Канони на које се Ви позивате траже казну за овакве посетиоце кафића и кафана. Дакле, позивате се на Каноне Цркве у Вама непровереним ситуацијама и ситуацијама које не познјете, јер Ви не знате зашто је јеромонах дао епитимију верницима да се не причешћују одређено време, а не примењујете Каноне Цркве тамо где је више него очигледно да треба да их примените, где сте надлежни. Јер свесно или несвесно толеришете вашег врлог свештеника, поводом његове трговине, који са својим рођацима поседује силне трговачке локале широм Србије, итд. Тај исти свештеник никад скоро није у својој парохији. Добро упућени верници за њега кажу, да је пропутовао по белом свету, више он сам, него сви свештеници заједно од зидања Саборне Цркве 1856. године, па до данашњих дана. И ником ништа! Потом сам сазнао да имате селективан однос према вероучитељима. Једне сте склони да казните, чак их склањајући са вероучитељста, додељујући им деградирајући посао, док неке лоше примере вероучитељства и не помињете. Свакако овај селективан однос имате и према свештеницима. Наравно, примере нећу помињати, јер не желим никога да увлачим у нове проблеме са помињањем њихових имена. Све ове информације добијам од верног народа, итд. Како би рекао апостол Павле, нешто од овог и верујем да се дешава, али сам највише уверен да је све ово тачно јер многе ствари и лично знам.
И сад, Ви нама држите слово како се може човек причестити сваке недеље, односно кад год пожели, да је ваше појашњење и објашњење тачно, а оно је заправо у сагласности са римокатоличко – екуменским подучавањем и њиховом праксом, коју они примењују? Да се разумемо, мени је тешко што ћу овом приликом рећи, али је на жалост тачно: Ваше учење о причешћу је неправославно! Јер је то заправо учење једне деноминације која делује у оквиру религијске групације, а не на основу исконске вере у Христа! Пазите владико! Како уче одређене религијске групације и деноминације, ја у то не улазим, јер је то њихово право. Односно то што римокатолици причешћују са бесквасним хлебом, у једном виду своје следбенике, а своје свећенике у оба вида, то што протестанти кувају слатко вино за причешће, са употребом бесквсног хлеба, или што муслимани немају причешће то је искључиво право њиховог начина приступа вери. Ја се залажем да се кров Српске Цркве не открива, да не прокишњава и да се њен темељ не руши и ништа више од тога! Да је човек светац, да је човек сав од златне и чисте савести, па то не би могао да чини, односно да се причешћије кад год пожели без припреме. Христос је савршен, безгрешан, пресвето свет, и није лако изаћи пред Њега са нашим грешним мислима и лошим делима која нас савладавају непрестано. Управо због ове појаве ми се морамо припремати за причешће, и колико толико да се спремимо, не би ли уз пост, покајање, опраштање и исповест примили Тело и Крв Христову. Замислите само колико смо ми као људи огреховљена бића, па смо као такви и недостојни светог Причешћа, а Ви још нагоните људе да са још већом недостојношћу приђу Чаши Господњој јер им говорите да то чине без припреме, поста, труда, трпљења, опраштања, молитве, покајања и исповести.
У једном свом телевизијском обраћању гледаоцима Ви саопштавате како сте као ученик богословије, у ситуацији кад је био пост, ударили шамар свом другу, дакле брату у Христу, зато што је узео да једе неку масну храну у посту, а сада када сте постали епископ, том истом свом брату у Христу дозвољавате да једе чак мрсну храну кад жели да се причести. Овде показујете своје две грешке. Нисте имали право да ударите брата свог и друго, немате право да као епископ поучавате народ погрешно. Сасвим је евидентно да из овог вашег обраћања јавности и верницима, говорите о свом приступу вери, једнако погрешном приступу пре јерархијског чина и након добијања јерархијског чина. Иако често у свом обраћању, које смо поменули, помињете да је потребна припрема за свето Причешће, али некако више само као поштапалицу, него што стварно наводите егзактни пример припреме. Све Ваше речи о овој теми, јасно показују да се Ви залажете како није потребан никакав пост повод ситуације кад верник жели да се причести. Како је ово могуће? Свакако није могуће. Морам да вас подсетим да према каузалности верског живота, као и световног живота, врло је потребна припрема за свето Причешће, као што је потребна и припрема за било коју сферу обављања животних делатности. На пример: спортисти морају да се припреме психички, физички и тактички да би могли да постигну врхунске резултате. Особе које желе да се баве науком, морају да заврше одређене факултете, па онда да магистрирају и докторирају, упоредо са практичним делом у својој области, да би постигли успех. Најбољи пример за све ово су сами апостоли. Прво су били ученици, па тек након великог духовног прегалаштва и искуства у вери примили су Духа Светог да би могли да учврсте и пројаве Цркву. Замислите само, шта би било са Симоном Петром да није прошао кроз поучавање, обуку и искушење у вери, онако срдит, исхитрен и ратоборан? Дакле, Симона је тактички Христос припремао за апостолство, како би могао да постане апостол Петар. Иста је ситуација и са причешћем. Верник прво мора да живи хришћанским, односно јеванђеоским животом, па тек онда да учини додатни напор како би могао да прими Тело и Крв Господњу. Није могуће на једноставан и обичан начин прићи Чаши Господњој, односно стати пред Христа и тражити сједињење са Њим. Заправо, ни један циљ се не може остварити без напора и припреме, односно вежбе. То знају једнако сви, и спортисти и научници и занатлије, али и искушеници монаси, као и теолози, итд.
Заиста морамо рећи, да Цркву Христову сачињавају сви они који су окупљени око Христа у својој саборности, од патријарха, епископа, свештеника, ђакона, јеромонаха, монаха и верника, али свако од ових набројаних има своју обавезу, своју улогу на путу приступа Христу, према својим принадлежностима. “Друга је слава сунцу, а друга месецу, а друга звездама; и звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). Дакле, сви смо удови Христови, али свако има своје задужење у Телу Христовом. „А у великоме дому нијесу суди само златни и сребрни, него и дрвени и земљани“(2. Тим. 2, 20).[7] И сви верници су јединствена црквена заједница, која мора једногласно да дише верским животом, без релативности у поучавању и понашању. Те тако ни један верник као члан црквене заједнице у свом јединству не може да делује самостално. Или како би смо рекли на своју руку. То никако. Сваки зглавак тела, дакле заједнице, омогућава другим зглавцима да несметано фукнкционишу у једном телу, као савршеном механизму.
Међутим, Ви ипак поучавате вернике на неки свој особени начин, приликом тумачења живота Цркве Христове, али и Цркве Светосавске! Овако као Ви, Свети Сава никад није говорио, а ни писао. И што је још више зачуђујуће, Ви једног момента кажете, како има епископа који не мисле као Ви о посту и причешћу, односно о потреби да се верник припреми за свето Причешће. А ми ћемо овом приликом да Вам одговоримо са великом и максималном одговорноћу да је неопходно, односно веома потребно и једино могуће примање светог Причешћа само преко припреме, које подразумева пост, молитву, покајање, трпљење, опраштање и исповест. Имајући у виду немерљиви духовни живот Цркве Христове, а самим тим и Светосавске Цркве, која има проверену праксу начина припреме за ову свету Тајну, када се прима Тело и Крв Господња. За почетак имамо два питања:
- Како је могуће да поучавате своју паству супротно од Светога Саве и
- Како је могуће да немате сагласје са вашом братијом архијерејима ако Јеванђеље изричито каже: „Будите једне мисли међу собом. Не мислите о високим стварима, него се држите ниских. Не мислите за себе да сте мудри“ (Рим.12,16).
Међутим, имамо и још једно питање, на тему епитимије, у овом случају забрана причешћивања на одређено време, о којој сте говорили, у вези неког јеромонаха из манастира Студенице који је дао апитимију 300 верника, а чије име нисте хтели да прикажете. Наравно Ви сте критиковали овај поступак јеромонаха из Студенице, без образложења, зашто је овај духовник уопште дао епитимију својим верницима, образлажући свој став да епитимију овакве врсте може доделити само епископ, односно да свештеник не може да спроведе епитимију код верника без дозволе епископа. На овај начин сте увели субјективни епископоцентризам,[8] ставили у подређени положај свештенички духовни рад, као и благодат и благослов који поседује, да свештеник не може да руководи својом паством на јеванђеоски начин (1. Тим. 5, 20; Тит, 1, 13), који је надлежан да проповеда и говори, саветује и опомиње са пуном одговорношћу при чему не може нико да га спречава, опомиње и презире ( Тит, 2,15), па ни епископ, под условом да не ради ништа противно јеванђеоском и црквеном учењу.
И сад долазимо до својеврсног парадокса: Ви на свој начин учите о светом Причешћу, како својеврстан и непознат начин православној вери, позивајући вернике да се причешћују сваке недеље на Литургији, без било какве припреме, и немате сагласје са појединим епископима, а притом критикујете свештеномонаха што прибегава епитимији, која у себи може имати премисе оправданог процеса, јер тај јеромонах, по свему судећи, има увид у њихов духовни живот. Односно, Ви априори не дозвољавате епитимију коју треба да спроведе верник по налогу и препоруци свештеника, тражећи да искључиво епискиоп одлучи, да ли је неопходно или не спровести епитимију. Ако је то већ тако, зашто је онда додељено свештеницима да служе Литургију и остале свете тајне црквене, као лица која су примила благодат Божију да то чине, а не могу поводом епитимије да одлуче сами, него то морају искључиво чинити, тек након дозволе епископа, односно тек након благослова. Како овде треба поступити. Врло једноставно. Сваки свештеник у својој парохији, има право да у свом духовном раду примени епитимију као начин за поправљање верника. То не може нико да му брани. Међутим, ако се догоди да се верници жале, на свештеника усменим путем или писменом преписком, да су неоправдано или неадекватно добили епитимију, у том случају епископ има позвати на разговор и верника и свештеника, да испита исправност донешене одлуке свештеника. Тек након обостраног разговора и потврде сведока, може се применити, савет, укор, казна одређене врсте за несавестан свештененички поступак, али не да се то обелодањује, код верног народа, како му се не би унизио углед свештенички пред народом. Савет епископа и евентуална казна мора бити интерног карактера.
Верници Православне Цркве који желе да приступе светој тајни Причешћа, морају стално бдити на својим понашањем, како би држали душу што чистију и неокаљану телесним и духовним греховима. Да би могли уопште да се причесте, потребно је да приступе припремном периоду који подразумева додатни напор кроз пост, молитву, покајање, трпљење, опраштање, сваки вид милосрђа и исповест, у току шест дана. Држање поста подразумева телесни и духовни пост, у нарочитом чувању срца, као и у чувању очију, ушију, и свију чула од свега грешног.
Шта за духовни живот хришћана, значи свето Причешће, јасно је из речи самога Господа, који каже:
„Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни;и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јован, 6, 51 -54).
Након утврђења свих апостола у вери, као ученика Христових, и након њихове проповеди о вери у Бога Живог, сви они који су поверовали и приступили црквеној заједници преко крштења, са животом према учењу Цркве Христове, сходно Речима Господњим, постали су прави чланови Цркве. Као саставни део црквености, сви верници су приступали причешћу, према осећају и доживљају вере. Наравно сви хришћани у апостолско време, живели су пуним животом који је препоручивала Црква, и то свакодневно, спонтано, са свакодневним молитвеним кодексом, а нарочито на недељним богослужењима, одајући велико поштовање Христовом Васкрсењу. За ове вернике најраније Цркве уопште није био проблем кад се на светој Литургији чуо позив, преко ђакона – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су у реду, прилазили и причешћивали се у потпуној чистоти и светости срца и душе, као крштени верници у име Оца и Сина и Светога Духа! Дакле сви ови су могли несметано да прилазе Чаши Господњој, јер су живели у духу вере, са готово сталним постом. Ја нијесам дошао да дозовем праведнике него грјешнике на покајање. А они му рекоше: за што ученици Јованови посте често и моле се Богу, тако и фарисејски; а твоји једу и пију? А он им рече: Можете ли сватове натјерати да посте док је женик с њима? Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и онда ће постити у оне дане (Лука, 5, 32 – 35).
Значи! Први хришћани су постом живели свој црквени живот, те су отуда могли непрестано да се и причешћују.“ Вера је за хришћане апостолског времена као и постапостолског времена била на првом месту. А да ли ми у данашње време можемо рећи за себе да нам је вера на првом месту у ери раскомадане моралности и неописиве борбе у стицању материјализма, политиканства, идолатрије, филозофије и сваког вида слободоумља и слободопонашања, без ауторитета испред себе у односу на било кога.
Због ове чињенице, није тешко схватити зашто су се ови хришћани називали „свети,“ јер су заиста били свети, чувајући су се од сваког греха, како не би постали робови тог истог греха. Нико од њих није желео да живи супротно од учења Господњег, које би им онемогућило приступање светом Причешћу. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, вршио покајање и исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио свето Причешће. Заправо сви су добро знали да који недостојно једе и пије (Хлеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.
У својој вери хришћани су се строго држали поста, према упутству самог Господа Исуса Христа (Мат. 9,14 – 17), знајући притом да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну.“ Овако вели Господ над војскама: Пост четвртога мјесеца, и пост петога и пост седмога ипост десетога обратиће се дому Јудину у радост и весеље и у празнике веселе; али љубите истину и мир (Јер. 41, 1; 52, 4 – 6; 52, 12; Зах. 7, 3, 5). У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су сви апостоли и сви свети људи (Мат.6,18). Пост су верници држали у одређено време ради потребе поста, установљењем црквеним, а причешћивали се ради потребе причешћа уз обавезни припремни период. Они верници који су хтели да се причешћују и ван поста, онда кад је био мрс, они су се такође припремали, кроз молитву, покајање, трпљење, опраштање, и сваки вид милосрђа у исповести. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Временом је вера код појединаца слабила, како код верника, тако и код свештенослужитеља, па је критериј за причешће почео да опада. Једни су почели да избегавају сваки вид припреме, други су почели да одлажу причешће за неко друго време, док је један део хришћана остао узоран својој вери и својој Цркви, строго поштујући правило припремног поста.
Приметивши недоследност у понашању хришћана по питању причешћивања који су деструктивно деловали на црквену заједницу (као што се то и данас чини), Црква је увела ред у верском понашању по питању поста. Црквени живот је устројен током године, одређеним постовима, када је хришћанима омогућено неометано причешће уз адекватну припрему. Тако је и установљен 40-дневни пост пред Божић и Васкрс: приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана, да би смо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили светом Причешћу чисте савести, колико је то могуће. Свети Оци су опомињали вернике да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе у вери према учењу јеванђеоском, тако да чисте савести могу да приступе причешћу, тек након припреме. Након ова два поста уведен је пост и у част Пресвете Богородице, као и пост који је намењен апостолима Петру и Павлу. Ова четири поста се посте на уљу, али ако желе да се верни причесте у току тих истих постова, морају постити на води шест дана, а након причешћа настављају пост на уљу, у току трајања поста.
Исто тако је устаљена пракса, сходно учењу о причешћивању, да се рецимо на Божић, првог дана верници могу да причесте (наравно ако су се припремали преко поста, молитве, покајања и исповести), па након причешћа кад оду својим кућама могу да једу мрсну храну, јер је иначе Божић као празник дан радости, али се никад нико није причешћивао на други и трећи дан Божића, што се никако не препоручује, нити треба да се практикује. Иста је ситуација и што се тиче причешћа на Васкрс: први дан се причешћује, опет ако је испоштована припрема поста, а други и трећи дан Васкрса се не причешћује! Овакав вид односа према светом Причешћу траје више од осамсто година постојања Српске Православне Цркве. Са оваквим поучавањем и понашањем Црква је изнедрила многе свете људе, почевши од Светог Саве па све до светог Јустина Поповића. Како је могуће да Ви и Ваш патријарх Порфирије, као и епископи вама сродни, овако исправан и устаљен вид односа према светом Причешћу укидате и успостављате неко ваше слободоумно понашање, које није могуће другачије објаснити него скретање са православног пута.
Кад је у питању свето Причешће које је везано за женски род, ту постоји такође одређено правило које морају да примене све жене и девојке. Наиме, кад жена или девојка има менструациони циклус, оне тада могу да посте, да врше молитву у својим домовима, али не смеју да се причешћују у то време јер се тада женско биће очишћава преко цурења менструационе крви. Тада није препоручено да жена или девојка уопште улази у Цркву, према учењу Светог Писма, које је јасно дало до знања да у то време женско биће није чисто, и да не би требало да иде у светињу. Овог се учења Црква строго држи.
Наравно, током векова се хришћани нису слагали са различитим приступом у верском животу, а нарочито по питању причешћа. Тако су духовници и добијали питања „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често.“ Тада би добијали одговор следеће садржине: „ни једнима ни другима, не треба дати за право, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом, са достојном припремом. Такви нека приступају увек кад могу, док они други који не чине и не припремају се за причешће по савести са покајањем, постом молитвом и исповедањем, да се не причешћују ни једном. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“
Но од свих средстава чишћења – очишћења, или око труда за боље стање душе, за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа као припремно правило примењује се телесни пост, потом покајање, трпељивост, милосрдност, сваки вид опраштања и исповест. Због тог и таквог хришћанског знања, сваки свештеник у својој парохији добро познаје своје вернике, који их је притом припремио за свето причешће како би верници приступили растерећени, јер су добро припремљени за ову свету Тајну. Наравно, под овим се подразумева добро подучено катихетство, које подразумева и знање Символа вере, значај молитве, кодекс хришћанског живота, преко труда за спасење душе, итд. Свакако да ће мерило верског живота бити Десет Божијих заповести преко Две највеће Божије заповести:
- Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
- Љуби ближњега свога као самога себе.
Напомене ради, морамо рећи да је Нови Завет савршенији од Старог Завета у поимању љубави и према Богу и према ближњима, јер Христос инсистира на блаженој љубави у Господу. А да би све ово верник успео да сазна неопходно је да исчитава Свето Писмо, да тражи одговоре од свог свештенике у свему оном где не може да разуме поруке Речи Божијих, да врши непрестану молитву, да прихвата хришћанске врлине и да их уграђује у свој верски живот, непрестано. А како ће верник да добије здраву јеванђеоску поуку ако тај исти свештеник не поучава према устаљеној форми црквеног учења. Ако епископ као што сте Ви, не тумачи приступ светом Причешћу на православан начин.
Познавајући добро духовно стање сваког члана своје пастве, односно црквене заједнице, свештеник води сваког појединца духовним лествицама и сваком одређује начин понашања и опхођења по питању светог Причешћа, да ли ће неко чешће или ређе да се причешћује, како за време поста, тако и ван поста, али никад без припреме. Сам процес поста који се спроводи ради причешћа мора бити у непрекинутом континуитету, за здраве психофизичке особе од најмање шест дана. Особе које су слабог здравственог стања, имају другачији третман и у зависности од болести свештеник им одређеује колико дана морају да посте, као што је и за тешке болеснике другачији приступ односа према посту. Постоји посебан тип причешћа за тешке болеснике које свештеник може да причести код њихових домова. Такође је пост и за децу скраћеног обима, као што је и за веома малу децу снисходљив. Веома мала деца прилазе Чаши Господњој без припреме, док мало старија деца до узраста од десет година, могу да имају посебан приступ, са скраћеним бројем дана за припрему причешћа. Родитељи као узорни верници, у сталном контакту са својим свештеником врше саветовање и према његовој препоруци они спроводе код своје куће припремни период своје деце, коју желе да причесте.
Неоспорна је чињеница, да схватање наших верника треба уздизати и усмеравати према правилном приступу причешћу, без инсистирања да то буде често, али ни ретко.[9] Пре свега је потребно да након узорног припремног периода уз пост телесни и духовни, са одлуком срца свог да се из душе имају истерати све огреховљене мисли, намере и радње, злобе, пакости и сва нехришћанска понашања уз покајање и опраштање, преко милосрдности и исповести, приступи светом Причешћу. Само се на овај начин човек може назвати хришћанином и чланом црквене заједнице! На овај начин може очекивати спасење своје душе!
Дакле, није потребно имати по цену свега и свачега квантитет у Цркви Христовој, од које ће у материјалном смислу имати користи свештенослужитељи, који ће повлађивати неуком народу да је исправно њихово поучавање, као веома прихватљиво за духовно непросвећене, јер не захтева никав напор и одрицање, него се само тражи од људи да дођу кад год пожеле, без било каквих обавеза како би добили причешће. У Цркви Христовј мора да постоји правилно поучавање у вери, не да би имали квантитет, него пре свега квалитет вере, исправност вере, па ма она била у веома малој мери заступљена. Истина се не твори на основу мноштва него на основу постулата сопстене истине. А тамо где су сабрана два или три верника, који истинску веру спроводе и Христос је са њима (Мат.18, 20).
У данашње време, уколико постоје људи који вапе за чешћим причешћивањем, а посебно што им је одобрено од стране патријарха Порфирија, да то могу да учине кад год пожеле без припреме, морали би да размисле, као што и Ви морате да размислите, о следећем:
Свето Причешће представља својеврсно сједињење са Господом. У тој ситуацији морамо себе преиспитивати дали смо учинили довољно припреме и понашања да би могли да Га погледамо у очи, због свог понашања и деловања, не само физичким начином, него и преко мисли и жеља које нас окупирају свакодневно. Морамо посебно нагласити да без молитве (Дела ап. 8, 22), поста (Лука, 5, 33 – 35), трпљења (Јевр. 10, 36), опрашатања (Мат. 18, 23 – 35), са покајањем (Мат. 4, 17), и исповедања (Јак. 5, 16), за све наше грехове које смо учинили нема правог приступа светом Причешћу.
Хришћанско достојанство и верска слобода неће имати истинску и праву природу људске интеграције у црквену заједницу сваког појединца, ако не приступамо на правилан начин према свим хришћанским обавезама, а нарочито према светом Причешћу, јер су сви верници једно тело и сваки је верник зглавак организма, који треба да функционише на корист свих црквених чланова. Ако је један уд тела болестан, онда је и цело тело болесно. А Црква Христова нуди свим људима мир, љубав, слободу хришћанску, која треба да преовлада код сваког верника, о поштовању свих Одредаба Божијих, који су дати у Старом Завету а у Новом Завету запечаћени Христовим страдањем и љубављу за све људе свих векова људске историје.
Дакле, ми само тренутно живимо на земљи, без обзира на дужину нашег живота, и ништа нећемо понети са собом након наше смрти, већ остављамо аманет чувања Јеванђеља, будућим генерацијама, онако како су то учинили наши преци. У мери у којој изградимо савршене хришћанске односе, без обзира да ли нам се, наш живот допада или не, или људи који нас окружују, морамо се трудити да не будемо никако разједињени, да не живимо ван потреба црквене заједнице, јер ће љубав и брига за ближњег свог да нас обједини и присаједини, кад год скренемо са правог пута, са потпуним покајањем и молитвеним настојањем како би нас Бог спасио. Само брига за ближњег свог преко непрестане молитве и покајања, опраштања трпљења, и несебичне љубави, може одржати нашу веру као стамену и непоколебиву на путу сопственог спасења, коју нам Бог омогућава. У свему овоме треба приступити на правилан начин према светом Причешћу, који се састоји у провреној припреми, која је у пракси Цркве од Светога Саве па све до данашњег дана.
Зато ћемо свима рећи поуке апостола Јована, који каже. Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет (1. Јов. 4, 1). Јер сви они који проповедају или боље рећи говоре да се приступа светом Причешћу недуховно, односно само по телу, а то значи кад смо увече бивали у кафани, спавали са женом, јели месо и пили вино и ракију, па нам је то понашање и деловање неки вајни свештеник одобрио и омогућио да приђемо Чаши Господњој, онда је како каже апостол Павле, то „тјелесно мудровање смрт…јер нема у себи духовно понашање. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су по тијелу не могу угодити Богу. А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов (Рим. 8, 6 – 9).
И сад кад ово све знамо, опет имао питање за Вас: ко је и када Вама дао благослов да поучавате народ да се причешћују без поста и припреме. Да ли су то Апостоли, можда Свети Сава, Црква Христова – Свеопшта, можда свети Јустин Поповић, или су то наши дивни преци, или је то можда Јован Зизијулас и његов верни ученик епископ Игњатије Мидић, са екуменистичким схватањем, на челу са патријархом Порфиријем, иначе екуменистом. Ко је вама био испитни професор из Догматике,? кад се овако залажете за либерални приступ причешћу. Поред овог питања, поставља се питање и вашем духовнику, како је и на који начин пратио Ваш духовни развој у вери. Да ли Вам је он дозвољавао да се овако слободоумно понашате према светом Причешћу! Како сте одједном дошли на идеју, да се овако односите према литургијском смислу причешћа, где је све свето и пречисто, а ми треба тек тако да приђемо, као да смо толико велики и снажни у вери па нећемо да се припремамо.
Дакле, ни један чин и никакво намештење не би смело да одобри било које неправославно учење, које је теолошки и верски неутврђено, како би било ко, једноставно негирао исправан став у приступу Светој Чаши! И да притом од прецизног и тачног приступа, са непромењивом константом придодаје релативност понашања, по устаљеној форми: да ви сте у праву али сам и ја у праву, исто као што је и он у праву, са филозофским премисама понашања. Замислите кад би се у математици или физици увела релативност, по којој је могуће бити у праву, без обзира на који начин прилазимо формулама егзактности и константи. Није теолошка мисао познавање Грчког, Латинског или Енглеског језика, или пак завршавање каквих студија на великим универзитетима, која имају звучна имена, односно она се не употпуњује у знањима ових језика, и добијањем мисли од цењених професора, него се теолошка мисао ствара и преузима из Јеванђеља, преко поста, молитве, трпељивости, опраштања, покајања, љубави, наде и вере у Исуса Христа, са чистим срцем, онако како су учили апостоли. А са јаком и тачном вером, и најпростији ће се научити истини Господњој, којима ће сам Господ да говори шта треба када да кажу и да се понашају у разноразним ситуацијама животним. Дух Свети ће увек да поучи и научи своје вернике како да бране своју веру, и кад треба шта рећи (Лука, 12, 12).
Напомена: Патријарх српски Порфирије, како смо већ поменули који је екуменистичког става и образовања, погрешно поучава верни и неверни народ да могу кад год пожеле да приђу Чаши Господњој без било какве припреме, него је довољно само да испоље жељу да се причесте. Његово погрешно учење полако укорењује у црквени живот, преко усмених налога, које доставља свештеницима и несрећним епископима, који прихватају овакво деловање, усађујући дивље и неокалемљене младаре, који расту као шибље у честару, противно учењу Српске Православне Цркве и уопште Православне Цркве, те на тај начин разбољева читаву црквену заједницу. На жалост, један од патријархових ученика и послушника сте и Ви, као епископ нишки, који се труди да буде верни слуга неправославном приступу вери.
Са друге стране, патријарх Порфирије је приступио бацању анатеме на верни народ који исправно тумачи веру, да Дух Свети исходи од Бога Оца. Просто је несхватљиво овакво понашање патријарха, због чега смо тражили и мишљење свих архијереја да се изјасне поводом његовог деловања, и увођења новотарства и у вези причешћа и вођења дијалога са инославнима, залагање за екуменизам, признавање више Цркви, а ми смо сви свесни да може постојати само једна Црква Христова, итд. Тражили смо од самог патријарха објашњење, како би верници разумели његово проклињање, шта је мислио са овим речима да постигне, које је изговорио у виду клетве верницима у недељи Часног поста уочи Васкрса, 2024. године. Поводом ове молбе остали су неми и Сабор и сам патријарх Порфирије. Сабор се редовно завршио у мају месецу 2024.године, али верници нису добили обавештење, о нашој молби, да се Сабор изјасни, или доставиви саопштење поводом погрешног тумачења и понашања патријарха Порфирија. Дакле, да будемо прецизни. Сабор је морао да разговара о Молби поводом понашања патријарха Порфирија, која је учтиво и на време достављена пре заседања Архијерејског сабора. Тако смо доживели исту ситуацију као и уочи заседања Првог Васељенског сабора 325.године, у Никеји, када је император цар Константин Велики, прикупио све оптужбе које су биле упућене од стране верујућих људи, на рачун свештенослужитеља и једноставно их поцепао, јер је тог момента било политички подобно да се не расправља о грешкама појединих свештенослужитеља, а нарочито епископа. Јако је погрешно што сви архијереји на челу са патријархом мисле да се сабором Српске Цркве, сматра само Сабор архијереја, а вернике не примећује нити их уважава. Напротив, сваки архијереј је дужан да одговори на свако постављено питање било ког верника, без обзира да ли му се питање свиђа или не. Тога овог пута није било. Није патријарх на овај начин понизио мене као члана Цркве Христове, својим неодговором, него је себе понизио као пастира Божијег, који треба да се стара о сваком свом члану по угледу на причу из Јеванђеља (Лука, 15, 4 – 7). Само што је у нашем случају обрнуто. Ми у овом случају немамо изгубљену овцу као што је случај у Јеванђељу, него је изгубљен пастир, кога мора цела црквена заједница да тражи и да га поучава, ако га уопште било ко од верника нађе (Лука,15, 11 – 32).
Но, вратимо се опет теми причешћа. Кад верник крене да пости са намером да се причести, онда мора да састави шест дана у непрекинутом континуитету. Па ако се догоди да тај припремни период обухвата и суботу и она се пости на води. Што значи да није дозвољено да се рецимо пости од понедељка до петка на води, па у суботу да се пости на уљу а у недељу да се причести. То никако. Него, ако верник крене да пости он мора да састави шест дана на води, у непрекинутом континуитету. На пример: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота – све на води, па у недељу на причешће. Не постоји ни један дан у недељи који је значајнији и старији по било ком основу од припреме за свето Причешће.
Пазите! Субота је старозаветни празник и хришћани православне вероисповести немају никакву обавезу према том дану. Суботу поштују иноверци, као што су протестанти римокатолици, и муслимани, али не и православци! Ми са њима нећемо да расправљамо о овом дану, јер је њихово право да о суботи говоре на свој начин. А ми православци имамо свој став. Једина субота која је значајна за хришћане је само Велика Субота, кад је Христос био положен у гроб. О суботи као дану који треба да се не пости намећу екуменисти модерног доба! Кад било ко од свештенослужитеља помене суботу да не мора да се пости (него може тог дана да се једе на уљу), без обзира што већ следећег дана треба да приступимо причешћу, тај свештеник нема православно вероисповедање. Зато и поучавамо верни народ да се чувају оваквог неправославног приступа и да нико од верника не заборави да свако од нас треба да остане верно дете и ученик Светога Саве, према његовом учењу.
И најзад, имамо прилику да Вас замолимо да нам доставите Вашу докторску дисертацију, коју, како смо сазнали, одбранисте у Грчкој. Да видимо вашу специјалност, и да се са њом упознамо, која би помогла верницима у поучавању схватања црквености. Ако, пак не желите, из вама оправданих разлога да је доставите нама, онда је прикажите на сајту Епархије нишке, да верници имају приступ и виде ваше духовно прегалаштво. Пошто сте Ви епископ који јавно обавља функцију, то је сасвим природно и да јавности представите ваш докторски рад, који не може да буде приватног карактера, јер сте Ви епископ Српске Православне Цркве, Саборне Цркве – Христове Цркве, где ништа не сме да буде тајно!
А Ви сами себе окушајте јесте ли у вјери, сами себе огледајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? већ ако да у чему нијесте ваљани. А надам се да ћете познати да ми нијесмо неваљани. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла (да тачно поучавате народ верни и неверни), не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљани да будемо. Јер ништа не можемо на истину него за истину. Јер се радујемо кад ми слабимо а ви јачате. А зато се и молимо Богу, за ваше савршенство (2. Кор.13, 5 – 9).
И још нешто, желим да кажем. Ја поштујем Вас и ваш епископски чин, али се укрепљујем у вери по Богу а не по људима који греше, као што сте Ви. Јер веру коју сте примили, прејемством Духа Светог, није онаква какву је Ви проповедате. Истина не трпи промене, јер је од Бога дата који је неизменљив, а Он је увек исти и јуче и данас и сутра. Зато се и мора проповедати у истини и са истином, онако како Црква Божија поучава упоредо са њеним предањем, које је неодвојиво од Јеванђеља. Ја Богу служим по Његовој правди а не да искривљујем веру само да бих имао пуне цркве народа, онако како Ви чините испуњавајући усмене налоге патријарха Порфирија. О, кад још не бих слушао апостола Павла, него још људима угађао, онда не бих био слуга Христов. Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђелије које сам ја јавио, није по човјеку. Јер га ја не примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа (Гал.1, 10 – 12), шта би од моје душе остало! Зато ја, говорим и пишем према казивању Цркве Христове и по поучавању Светога Саве и предања црквеног, по благодати Божијој, како се ваља припремати за Свето Причешће, да би нам било на спасење а не на осуду!
Међутим, не треба заборавирти ни следеће поуке јеванђеоске које једноставно казују: али ово знај да ће у пошљедње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, опадачи, неуздржници, бијесни; не доброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И овијех се клони (2. Тим. 3, 1 – 5)! Амин!
Аутор: ипођакон Душан Миљковић
[1] Овај рад је православног карактера који се бави поучавањем верника. Написан је према учењу Српске Православне Цркве, по надахнућу и дару преко благодатног поучавања Духа Светог, које примих од Бога Оца и Сина и Светога Духа!
Напомена! Ако ко не зна шта је благодат и како се добија нека проучи Свето Писмо, преко молитве, поста, покајања, опраштања, трпљења, милосрдности, љубави и наде у Богу, итд. А верни стоји под благодаћу Божијом (Рим.6,14), која се добија од Христа (Јован, 1, 16), не својом заслугом него милошћу Божијом и вољом Његовом, да би смо напредовали у вери. А према учењу Јеванђеља, сасвим је природно да сваки верник након свог великог искуства и вере коју поседује у Господу, сходно завидним годинама старости, има могућност да добије дар од Бога преко благодати за правилно тумачење вере православне! Благодат се даје кроткима (Јак. 4, 6), као и свештенослужитељима Еф. 3, 7), како би са правилним начином тумачења и понашања у вери могли да проповедамо Реч Божију свима, посредством премудрости и знања хришћанског, које добијамо у Цркви Христовој (Јак.1, 5), е, да би смо могли да „приступимо слободно к пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за вријеме кад нам затреба помоћ“ (Јевр. 4,16)! 6. А Бог Вечни, даје нама грешним људима на земљи „на похвалу славне благодати своје, којом нас облагодати у љубазноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, и опроштење гријеха, по богаству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој премудрости и разуму, показавши нам тајну воље своје, по угодности својој, коју напријед показа у њему, за уредбу извршетка времена, да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи; у њему“ (Еф. 1, 10).
[2] Ову реч пристав, која означава свештенослужитељску улогу у Цркви Христовој, је превод Синода Српске Православне Цркве, која је имала своју комисију, превела као управитељ, што је погрешно. Један од чланова те комисије је и епископ Иринеј Буловић, наравно као поборник екуменизма. Сама реч управитељ представља неког ко влада. Значи жеља епископата је да владају Црквом а не да поучавају и служе Богу и народу. Зато су и преиначили реч пристав у реч управитељ. Са друге стране, проф. др Драган Милин превео је Стари Завет, са такође измењеним смислом и значајем у поруци Библије, у појединим цитатима. Дакле, делује се на свим фронтовима како би се променила православна свест! Као што у данашње време папа пише акредитацију на ћирилици за свог канцелара бискупа Немета, кога поставља у Србији, како би се наметнуо српском праволсавном бићу. И сад ће екуменисти да протумаче како је папа наклоњен Српској Православној Цркви, а он заправо утире пут према свом папизму!
И још једна појединост. Сада се приликом служења свете Литургије, пред почетак Проскомидије не говори више молитва „Вниду Дом Твој,“ него се она једноставно заобилази, а свештеницима и ђаконима који не служе Литургију се дозвољава да се причесте, као и сви лаици што чине, управо сви они који су неутемељени у вери. Шта је ово него разграђивање вере! О, да је само ово!
[3] Свештеник Војислав Илић који је службовао на Гргурској парохији у Топлици, општина Блаце, био је суседни парох, у односу на моју парохију којој сам припадао, у мом родном селу. Кад ми је умро отац, и он је дошао на опело. Након завршетка сахране, пришао ми је са речима: „Душко,“ тако ме је звао. „Ево ти новац да платиш опело свом свештенику, а ја сам дошао из почасти, јер сам твог оца волео као свог оца.“ У другој ситуацији сам био сведок, кад је светио водицу у селу за славе својих парохијана. Идемо кроз село, од куће до куће…Народ нема пара..многи не плаћају..Он ћути.. не помиње ништа..нити тражи новац…Једног момента застајемо код једне куће… улазимо у у један дом…Ту је осветио водицу, онда смо ручали…и домаћин нас је испратио.. дао је свештеику Војиславу коверат.. идемо даље кроз село…Једног момента ме свештеник нагони да отворим коверту и пребројим колико новца има у коверти. Након бројања, свештеник каже: видиш Душко, овде има толико новца да може да покрије све оне домове који нису имали да плате… И запамти једну ствар коју ћу ти рећи…никад Бог неће оставити свог слугу без хлеба.“ Времена су била тешка и сиромашна, а свештеника је ретко ко и примао у кућу. Комунистички терор је владао. У другој ситуацији на примеру истог свештеника испричаћу и следећу причу. Црква у селу Барбатовац, код Блаца, била је оронула. Ваљало је реновирати. Пара нема, смелости нема, мало верника има. Па ипак цркву је почео да обнавља овај свештеник врло смело. Једног дана смо били на крову цркве, која није била тако ниска. Напротив била је висока. Нико од нас на крову није приметио кад се син свештеника Војислава попео на кров. Једног момента се само зачуо тресак. Нешто је пало са крова. А онда је неко узвикнуо: „јао, Слоба паде!“ Брзо смо сишли са крова. Свештеник први. Одмах рече: „ Слобо сине шта би.“ А дете одговара: „ ништа, ништа тата, само сам се мало испрљао,“ и чисти панталоне од прашине. А могло је трагично да се заврши, да падне на главу, да поломи кичму да падне на ексере од дасака и тако даље…Овај свештеник није учио народ да се причешћују без поста, молитве, покајања, опраштања, трпљења и исповести…Или пример старца Момчила из села Спанце код Куршумлије. Живео је сам и плео кошире од врбовог прућа, које је продавао. Неко из општине примети његов мукотрпан живот, па је пожелео да му помогну. Дођу код њега двојица људи из општине у кућу па му веле: „хајде да ти направимо пензију, као да си био у чесник у рату,“ не можеш овако д се мучиш. А он одговара: „нека, нека, децо, ја нисам био у рату, грехота је да лажем пред Богом, добро је мени и овако.“ Са овим старцем сам провео много времена, и никад нисам чуо да жели да се причести без поста, иако је једва стајао на ногама, стар и изнемогао…Било је недеља кад смо у цркви у селу Кашевар на литургији били: свештеник, старац Момчило и моја маленкост. Прво кад би дошли до цркве, рано изјутра, морали смо ложити ватру у црквеној кући, како би смо имали топлоту – воду загрејану за Литургију. А онда кад нам свештеник да знак, ми идемо да повлачењем ужета, покренемо звоно на звонари да звони, да се огласи. Свештеник је тада проповедао у Цркви, иако смо били само нас тројица. На моје питање, „зашто оче Војо прповедате у Цркви кад нико нема од људи,“ смирено је одговарао: „моја је свештеничка дужност да пороповедам па и ако нико не чује од људи. Проповед чују анђели и Бог, а то је мени доста.“
Мој отац, је умро седећи на кревету, као какав светац, без уздаха, трзаја и јаука, и никад ме није учио да се причестим без поста и припреме… То нису чинили ни моје комшије, рођаци и пријатељи…и нико живи то није смео а ни хтео да помисли а не да учини…
[4] Епископи траже да нико не чини ништа без благослова, да би у свему имали увид. А они сами, од никог не траже благослов и ником не полажу рачуне на земљи, зато што погрешно поучавају народ, као што то чини, овога пута патријарх Порфирије и епископ Арсеније.
[5] Ако је у питању црквени празник који је посвећен светом Арсенију Сремском, по коме сте Ви узели ваше монашко име, свакако да имате право у оквиру Цркве да прослављате овај празник, али немате право да своје име и свој имендан намећете црквеној заједници да овај дан прославља у било ком виду помена поводом вашег имендана.
[6] Глас епархије нишке, бр.33, 3/2024, стр.18 – 19.
[7] Некако с пролећа 2024. године, на ову тему припреме за причешће, разговарао сам са свештеником протојерејем Влајком Грабежом. Кад сам изнео црквено учење да је обавезна припрема за свето Причешће, мирне душе ми је одговорио: „ма Дуле, брате, кад могу да се свештеници причешћују на свакој Литургији могу и верници.“ Онда сам му одговорио. „Е, оче Влајко, ако је то тако, онда ми Ви и не требате као свештеник, него пошто већ кажете како може свештеник да се причести без поста и дубље припреме, онда и обичан верник може да буде свештеник па да све сам обавља по питању многих црквених молитви и треба. Али није тако, јер су свештеници Богом постављени, да служе службу Божију, да проповедају, да поучавају, да чувају веру, да се моле за вернике и невернике, да одржавају ред и поредак на богослужењу, да врше припрему причешћа и обезбеђују је, као постављена лица која служе Литургију, да би се ми на њој окупљали и били јединствени уз могућност, уколико се и неко припремио за причешће да то може учинити. Литургија није само ефектност и могућност причешћа, него је она пре свега молитвено сабрање у љубави, где се врши узајамна молитва у заједништву комплетне црквене заједнице – верника и свештенста, како за живе чланове тако и за упокојене чланове Цркве, итд. Сваки домаћин који је на гласу увек има хране у свом дому, да би могао да почасти госте ако му изненада наиђу. А Црква Христова је најбољи домаћин и чувар истине. Како ће помоћи Црква својим чељадима ако увек нема хране и лекова за своје чланове.“ На ово ми ништа није одговорио!
[8] Епископ свакако заслужује одређено поштовање, али као проповедник и чувар вере, али не и као неко ко имам власт апсолутног одлучивања, по сопственом нахођењу, како се то данас чини. Наравно, у томе предњачи патријарх Порфирије, кога слепо следе поједини епископи и свештеници, као што чините и Ви.
[9] У свом мисионарском раду, за време службовања у Саборној Цркви у Нишу у периоду од 1988 – 2002. године, вршили смо поуке верницима који немају искуства у верском понашању а нарочито младим људима, како требају да се припремају. Користили смо метод разговора и поучавања на основу сопственог верског образовања, своје духовне праксе у оквиру учења Цркве Христове и Светих Отаца којим смо научени. Али никако по свом уму. Било је разних људи, који су желели да приступе причешћу: људи склони алкохолу, свађи, оговарању, пушачи, прељубочинци, среброљубци, људи склони крађи, људи склони лажи, превари, људи који су имали људска убиства, дрогираши, итд. Свакоме од њих смо прилазили са посебном пажњом и у мери њиховог духовног, емотивног и интелектуалног стања, предлагајући им како требају да се понашају и шта да чине, како би са великом дозом предострожности, могли да се причесте, кад за то буде одговарајућа околност. Али не одмах и сад, како се то данас чини, него тек после одређеног времена, кад се стекну услови и одређеног припремног, покајног и молитвеног труда. У данашње време, свештеници не чине овако. На пример: лично сам био присутан у цркви Свети Василије Острошки у Нишу, где је свештеник махањем кашичицом за причешће, призивао народ који је био окупљен на Литургији са речима. „приђите, приђите, сви да се причестите,“ што је недопустиво. Испред тога се дало приметити како тај исти свештеник, за време богослужења ставља свој мобилни телефон на Налоњ, испред целивајуће иконе, контролишући га да ли га је неко звао. Наравно овде се поставља питање, колико је овај свештеник био посвећен молитви, кад се није одвајао од телефона, чак и за време молитве у Цркви. Овакав тип свештеника, свакако неће умети правилно да тумачи и поучава о приступу причешћу. Или кад свештеник у цркви Свети Лука, такође у Нишу, испољи љутњу што сви који су присутни на литургији не приђу да им подели причешће, као да дели бомбоне или чоколаде деци.
