Отишао у Свету земљу маловеран, а вратио се верујући човек
“Држање вере православне онако како нам је Оци Цркве протолковаше, и следовање примеру живота многих светитеља Цркве. То двоје довољно је за спасење, довољно за васкрсење из мртвих, довољно за улазак у светло и бесмртно царство Христа Бога Нашега.“ Свети Николај Жички
Да будем искрен, никада нисам имао жељу да идем у обилазак Свете земље. Сматрао сам, не само да нисам достојан, него пре свега да ми то није неопходно и да је то велики новчани издатак за моју породицу. Међутим, ми грешни правимо планове, али Господ одлучује као Онај ко зна шта је коме потребно и шта му је на корист, како народна изрека каже: “Човек снује, Бог одлучује“.
По благослову владике Ксенофонта, Љиљана Паљевић и њен сина Лука обаваљају једно велико Богоугодно дело, воде групе верника у Свету земљу више пута годишње. Захваљујући њеној упорност и искреној намери да помогне брату у Христу, прихватио сам позив за пут, који сам пре тога више пута тврдоглаво одбијао. Тачније, пресудан је био благослов мог духовника о. Симеона, који нисам смео одбити, а показало се да сам му због тога неизмерно захвалан. Признаћу и то да, од када ми је рекао “нека је благословено̛“ па све до уласка у први манастир Светог великомученика Георгије у Лиди Палестинској, имао сам недоумицу чему све то. Онда први додир са вечношћу, и сав тај немир што поклоничко путовање нисам прихватао од срца ишчезнули су, а у души је завладао мир.
Чланови групе: о. Петар, о. Бранко, монахиње Јулијана и Севастијана, Василије, Милан, Никола, Данијел, Горан, Александар, Марко, Милорад, Александар, Љубица, Милица, Сузана, Славица, Милена, Биљана Весна, Марија, Лука и Љиљана.
Ходочашће је труд, зној и сузе верника принете као мала жртва Господу за Његову неизмерну љубав према нама грешнима. Група од двадесет и троје ходочасника истог духа кренула је на пут са намером да обиђе света места, пре свега везана за Јеванђеље. Једноставно тела су нам путовала кроз Израел и Палестину, а наше душе кроз Јеванђеље. За седам дана смо обишли толико светих места да ми се чинило као вечност. То је био у ствари мали пут за обичног човека, седам дана и више стотина километара (аутобусом и пешке), али велики за искреног Боготражитеља. Нас двадест и три Боготражитеља дошли смо свако са својим мислима, проблемима и осећањима, али сви са истом тежњом да кроз труд покажемо љубав према Господу и захвалност за оно што чини за нас, да наше грешне душе окрепимо благодаћу коју пружа Света земља, да наш ум оптерећен свим и свачим Господ прочисти и просвети да схватимо шта је воља Његова и да је прихватимо као своју.
Како наш народ каже “неком рат, а неком брат“, због рата у Гази или боље речено геноцида који врши израелски режим над Палестинцима, туриста и ходочасника је веома мало, тако да нам је омогућен обилазак светиња без гужве.
Светиње и места која смо обишли: Манастир Светог великомученика Георгија у Лиди Палестинској, манастир Преображња на гори Тавор, храм Благовести у Назарету, манастир Светог великомученика Георгије у Кани, Галилејско језеро (вожња бродићем), манастир Свете Магдалине Мироноснице у Кани, манастир Светих Дванаест Апостола у Капернауму, манастир Свете Четрдеснице на Гори Кушања, храм Светог Јелисеја у Јерихону, река Јордан где је Господ крштен, манастир Светог Герасима Јорданског, испоснице у Јорданској пустињи, храм Рођења Христовог у Витлејему са пећином где је рођен Богомладенац и пећина Вителејемских младенаца убијених од цара Ирода, манастир Свете Марије Магдалине у Гетсиманији, римокатолички храм свих нација или агоније у Гетсиманији (у којем се налази камен на којем се Господ молио пред страдање), храм Успења Пресвете Богородице у Гетсиманији, манастир Светог првомученика Стефана, римокатолички храм – место где су Господа шибали и понижавали римски војници (део некадашњег римског преторија), Грчки храм где је била тамница у којој је Господ затворен у кладенцима, манастир Светог Александра Невског, храм Васкрсења Христовог, Јерменски храм у којем се налази чудотворна икона Богородице пред којом се молила Света Марија Египћанка пред одлазак у Јорданску пустињу, храм Светог Николе у Витлејему, храм Пастира где се анђео јавио пастирима, манастир Светог Теодосија Великог, манастир Светог Саве Освећеног, манастир Свете Марије и Марте у Витанији, Руски манастир Вазнесења, место Вазнесења Господа (држе муслимани), манастир Вазнесења на Маслинској гори, храм Светих Јоакима и Ане (испод се налазе остаци њихове куће где је рођена Богородица), храм Светог Никодима (испод се налази тамница из које је чудом Божијим ослобођен свети апостол Петар), манастир Светог арханђела Михаила који је подигао Свети краља Милутин, соба Тајне вечере коју држе Јевреји, гроб Светог цара Давида који се налази у синагоги. римокатолички храм место где се Богородица упокојила, место где је Свети Сава основао богословију, Зид плача остаци Соломоновг храма, манастир Свих руских светитеља, манастир Часног Крста, манастир Светог Симеона Богопримца, Јерменски храм где се налази глава Светог Јакова брата Господњег.
Груди се стегну, срце затрепери, разум се ослободи пролазног и усмери се на вечно, душу обузме топлина, а сузе се сливају низ лице. То је сусрет са вечношћу, неописива благодат Свете земље коју сам осетио више пута, а верујем и моји сапутници браћа и сестре у Христу, што потврђује и следећи пример. Манастир Свете Марије Магдалине, отац Петар чита Јеванђеље поред места где је Господ оставио своја три ученика Петра, Јакова и Јована док се Он молио пред страдање. Стојим поред једног брата, главе су нам погнуте и видим како сузе са његовог лица падају на тло. Света земља је велико чудо Божије са обилном благодати, које можда и нисмо свесни одмах, али када се примиримо и препустимо вечности, радост и срећа се немерљиви. Свака светиња коју смо обишли је доживљај за посебну причу, али овог пута истаћи ћу само неколико, које су бар мене потресле из темеља.
“Пресвета Владарко Небеска, Божја Мајко, спаси народ Твој и подај душама нашим палим излечење, страстима смирење, врлина обновљење…“ Свети Николај Жички
Храм Успења Пресвете Богородице у Гетсиманији, где се налази гроб Пресвете Богородице и чудотворна икона Јерусалимска. Целивам гроб наше највеће заштитнице, а онда прилазим чудотворној икони Пресвете Богородице Јерусалимске која као да је жива, а тело ми обузима невиђена милина. Док оци, монахиње и још неколико браће и сестара певају тропаре и песме, ја се склањам у крај и просто се гушим у сузама док тражим помоћ од наше Брзопомоћнице “Теби предајем у заштиту живот мој и по Богу сву наду спасења мога полажем на Тебе Владичице, Дјево Богородице!“.
“Ми чекамо Христа а не боље време – крилатица је хришћана кроз векове.“ Свети Николај Жички
Храм Рођења Христовог у Витлејему, једна од најважнијих светиња за нас хришћане у којој се налази пећина која по речима св. Николаја Жичког означава “почетак обновљења, почетак словесности, почетак свега доброга и славнога“. На сусрет са Богомладенцом припремамо се целивајући чудотворну икону Витлејемску Мајке Божије, која се налази са десне стране улаза у пећину. Силазимо степеницама и онда мермерна плоча са 14-краком звездом као симбол божићне звезде. Целивам је и стављам чело на звезду, нестају све мисли и само разум изговара “Рођење твоје Христе Боже наш – засија светлост свету!“ Склањам се у крај и суза сузу стиже.
„Христос воскресе! А то значи: Бог победи сатану; живот прождре смрт; правда сатре неправду; љубав уништи мржњу; светлост прогна таму. Зато певајмо и утројмо: Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскрeсе! – радост донесе! Амин.“ Свети Николај Жички
Храм Васкрсења Христовог, на брду Голготи је центар хришћанског света где је Он разапет, погребен и васкрсао. На голготи, месту где је Господ разапет од злих људи грехом помућеног разума, јавља ми се осећај да својим гресима исто чиним. Бол и ужас ми обузимају душу, скоро јецајући вапијем Господу опрости и помози да се подигнем уз речи покајаног разбојника “Сети ме се Господе када дођеш у Царство Твоје“. На самом улазу у храм налази се камена плоча Миропомазања, на које је било спуштено тело Христово и припремљено за погреб. Целивамо је и умивамо се миром које се појављује на плочи. Онда место које називају Христов гроб, а у ствари ту се збио догађај који је човеку вратио наду и дао нови смисао животу, где се догодило Васкрсење. Ту душа сама вапије “Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју“ (Мк. 9,24).
Ој, Србијо кајеш ли се ти, Господ ће ти све опростити
Погружавање у Јордану, на месту где је Свети Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христа, осећај који не могу долично да опишем. Док ме је о. Бранко три пута погружавао у Јордану, имао сам утисак као да се рађа нови човек, бар на тренутак чист, без икаквог животног терета и само са једном помисли “Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по обилном милосрђу Свом очисти безакоње моје“ (Пс. 50).
“Светитељи су живи, и богомдана моћ њихова не слаби временом.“ Свети Николај Жички
Манастир Светог Саве освећеног – Мар Саба, један од најстарији манастир на свету налази се у Јудејској пустињи, такорећи изолован од палог света. Веома значајан за нас Србе, не само зато што је Свети Сава добио три највеће светиње – Икону Тројеручицу, Икону Млекопитатељницу и Патерицу, него што је овај манастир имао огроман утицај на Светог Саву и његово устројство Цркве у Србији и Светој Гори.
“Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује.“ Мк. 9, 23
Мушкарци су ушли у манастир, поклонили се и целивали целе мошти Светог Саве Освећеног и место где се подвизавао Свети Јован Дамаскин, а жене су остале испред јер је њима забрањен улаз у манастир. Док смо ми размишљали како нас оне чекају у неком хладу, оне су биле на великом подвигу. По козијим стазама прекривеним песком, изнад сунце које пржи, са опасношћу од шкорпиона и змија, али ипак непокољебљиво ишле су сестре до испосниица Светог Аркадија и Светог Јована Дамаскина удаљене прва 20 и друга 40 минута хода од манастира. То је неком саблазан, неком лудост, а верујућим исповедање вере у Господа.
“Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.“ Свети Николај Жички
Изнад Јерихона, једног од најстаријих градова на свету, налази се Гора Кушања, грчки манастир Свете Четрдеснице или Искушења Господњег, место где је Господ после крштења у Јордану провео 40 дана у посту и након чега је кушан од ђавола. Прилазим са страхопоштовањем каменој плочи на којој се Господ молио и оставио отисак Његовог колена, молећи да ми помогне да савладам кушања од непомјаника у виду страсти стомакоугађања, сујете, славољубља… Призивам у помоћ и Светог Харитона, чија се испосница налази у склопу манастира.
“А истина је у Бога и од Бога. Христос је, браћо, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа, ми мислимо истину.“ Свети Николај Жички
Тавор планина где се Христос преобразио или Гора Преображења, налази се руски манастир Преображења Господњег, место где се Господ преобразио пред својим ученицима Петром, Јаковом и Јованом. На њему се догађа једно од три велика чуда Свете земље која потврђују истинитост православе вере, али и потврђују исправност Јулијанског или старог календара у односу на нови или папски (папа Гргур XIII). По старом календару на Богојављење (19/6 јануар) река Јордан мења ток, Благодатни огањ силази само на призив православног патријарха на Велику Суботу како слави Православна Црква, а онда на Гори Тавор на Преображење (19/6 август) наведени манастир и ближу околину прекрије чудотворни облак који је необјашњив за метеорологе. На таквом месту душа свесна својих грехова, скрушена, али не сломљена јер верује и нада се, моли Господа “Преобрази душу моју, Ти Господе и Владико. Очисти ме мрачног гријеха на којем сам гријешећи свикао!“
“Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога.“ Пс. 41, 1-2
У суровој Јорданској пустињи налази се оаза са извором воде живе која окрепљују душу, а то је грчки манастир Светог Герасима Јорданског. Ту је Света Породица преноћила на путу за Египат. Овај манастир истичем због гостуљубља и што су нам дали водича, једну Рускињу, која нас је одвела 15-20 минута пешака кроз пустињу до испоснице где је била једно време и Света Марија Египћанка. Она је својим покајањем и сузама осветила ову пустош или, како је блаженопочивши владика Артемије говорио за њу: “Њен пример велике покајнице која је кроз покајање од велике грешнице постала светитељка Божија, једна од највећих угодница Божијих, то је пример и нама, браћо и сестре, да само кроз покајање можемо градити и изградити своје спасење.“
“Овај живот нам је дат, да њиме заслужимо живот вечни.“ Свети Николај Жички
У подножју Маслинске Горе у Гетсиманији налази се један од најлепших манастира Свете земље, руски манастир Свете Марије Магдалине са моштима Свете преподобнемученице Јелисавете, који са својим златним куполама блиста као драгуљ изнад Старог града у Јерусалиму, показујући изгубљеним душама да је пут спасења једино у Православној вери.
У Светој земљи Света Сава је откупио многе светиње и још више помогао другим, свети краљ Милутин подигао је манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму и давао је велике прилог за друге светиње као и сви Немањићи, због чега је једно време у Светој земљи са поштовањем изговарано име Србиново, што потврђује да је једна капија на Јерусалиму била Србска капија и налазила се између Јафе и Дамаск капије, а Турци су је зазидали у 16 веку (она и данас постоји).
Највећи део светиња подигла је Света царица Јелена, мајка Светог цара Константина, у четвртом веку које су временом више пута рушене и обнављане. Велико обнављање и подизање нових је било за време Руске царевина у 19 и почетком 20 века, посебно за време Светог цара Николаја II. Некада су све светиње припадале Православној цркви, али као последица пропасти Источног Римског царства, најезде разних освајача (крсташа, муслимана…) доста храмова је трајно уништено, а неке је лукаством и преваром преузео Ватикан. Због тога смо били принуђени да улазимо у римокатоличке храмове у којима се налазе отете светиње, чиме смо се боље упознали са отпадницима од Господа. Њихова душа која живи у агонији заблуда и јереси, огледа се у храмовим који су хладни, без наде, са чудним ликовима насликаним на зидовима или сликама и фигурама које просто плаше. Отпалим од праве вере пре скоро хиљаду година, остала им је само смрт без наде.
“Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт — Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ — Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња — Он је само љубав.“ Свети Николај Жички
Поред свих неописивих Богоугодних осећаја које обузму сваког човека у сусрету са Светом земљом, јави се и осећај горчине због стања у Православној Цркви које је итекако видљиво и овде. Правог монаштва и свештенства је све мање, а уместо њих видимо некакве људе у мантијама који ни спољашну форму нису у стању да сачувају, а о правом исповедању вере скоро да нема ни говора. Због тога велики број светиња има једног монаха или свештеника а на срамоту и жалост Православне Цркве има и оних где нема никог него их отварају по потреби. Пример је храм светог првомученика Стефана код Старог града, који смо два дана безуспешно покушавали да обиђемо, јер је закључан. Изузетак су руски манастири у којима има доста монахиња, које показују Аврамовско гостомприство у виду срдачности и брижности према посетиоцима.
о. Петар и о. Бранко добри пастири народа Божијег
Јеромонах Петар и свештеник Бранко, део наше групе, својим понашањем и изгледом просто су одударали од поменутих у мантијама. Верујем да, када би већина свештеника и монаха у Светој земљи смирено, часно, храбро и одлучно исповедало веру како нам је Господ дао, а како то чине о. Петар и о. Бранко, Палестина би опет била већински православна као некада, а и велики део некада изабраног народа а данас заблуделог у идолопоклонству, Јевреји, спознали би своју заблуду и прихватили као Господа Оног којег су њихови преци разапели. Данас је као никада огромна потреба за правим служитељима Богу и свом роду, “Жетве је много, а посланика мало“ Мт. 9, 37.
Бити правослани хришћанин у Светој земљи је увек било тешко, а посебно је то данас изражено. Мржња следбеника јудаизма и ислама према православцима је стално присутна и дала је много светих мученика, али данас је све то отежано смутњом која долази од свејереси екуменизма. Понашање највишег црквеног клира у Јерусалиму који шири лажну екуменску љубав и прихвата заблуде разних религија (римокатолици, Јермени, Копти…) као равне Христовој Истини, воде смањењу православних хришћана у Светој земљи. Уместо да апостолском ревношћу проповедају Јеванђеље у мраку незнабоштва, они мешају истину и лаж, чиме смућују верни народ кога је због тога све мање. То најбоље описују речи блаженопочившег владике Артемија: “Ићи за Господом значи ићи на крст, на распеће, на страдање, на прогонство, јер компромиса нема и не може бити између Истине и лажи, између Светлости и таме, између Бога и ђавола. Ту постоји јасна линија преко које се не може и не сме прећи. Ко год мисли да је могуће измирити те супротности, он се налази на путу који не води у живот вечни, него у погибао.“
Опијен оним што сам видео и доживео, искључен из животне свакодневнице, умислио сам да се догодила велика промена код мене набоље, да нисам онај човек који стално пада и тешко устаје. Онда је Господ допустио отрежњење у виду искушења које сам приредио себи али, нажалост, и мојим сапутницима. Седми дан кренули смо нешто касније у обилазак и Лука је на изненађење свих рекао да вежемо појасеве због полиције. Наравно, сви су послушали, једино сам се ја правио паметан и само сам пребацио појас. Зауставља нас изреалска полиција и одмах ме изводи напоље. Дао сам држави Израел 250 шекела или 75 долара. Тешко ми је пало што сам дао ционистима паре, али још више што су због мене сви доживели непријатност у виду кашњена планираног обиласка.
Часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, хвала вам што сте ми улепшали путовање кроз Свету земљу. Посебно се захваљујем сестри Љиљи што ме је убедила да кренем на пут и њеној љубави и брижности коју је показивала према свима нама. Велика захвалност брату Луки који нас је упознао са великим делом Свете земље. Нека би Свемилостиви Господ подарио да нам овај труд буде на здравље и спасење, а благод коју смо доживели да нам вечно испуњава душу.
Тих седам дана наша ходочасничка група живела је као једна велика породица обједињена чистим срцем и правом вером, коју је красила искреност, међусобна подршка и разумевање. Сви су према својим могућностима уложили велики труд и нико није одустао, али ипак дужан сам да истакнем жртву најстаријих чланова групе која је за похвалу и за поуку свима. Иако у годинама када се тешко одлучује на пут а још теже на подвиг, брат Марко (72) и сестра Милица (76) оптерећени својим болестима успели су да држе корак са осталима у сваком напору, дугим пешачењима, па чак и кроз пустињу или приликом пењања на Гору Кушања. Они су прави пример да се све може уз Божију помоћ!
“Нека би Господ дао нама снаге, браћо и сестре, нама који живимо две хиљаде година после ових догађаја, после Господа Христа, Његовог Васкрсења и силаска Светога Духа на апостоле – за две хиљаде година толико и толико сведока и сведочанстава има у историји Цркве који нам сведоче и говоре непобитно да је Христос Син Божији, да је Спаситељ људи, – да и ми верујемо у Њега, да будемо доследни Његови следбеници, да држимо веру своју православну, да по њој живимо, да се клонимо греха и зла, а да чинимо оно што је добро. Само тако чинећи, вршећи заповести Христове и Његово Јеванђеље, ми ћемо се удостојити да када пођемо одавде, да се и ми нађемо тамо где се налазе сви свети угодници Божији, од апостола преко мученика и светитеља до дана данашњега, да и ми тамо са свима њима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.“ владика Артемије
Ходочашће ми је помогло да дубље спознам своју грешност и велике мане, подсетило на пролазност овог живота и вечност која нас чека, да је с Богом све пуноћа а без Бога празнина. Сећање на Свету земљу испуњавама ме задовољством а душу чини спокојном. Путовањем кроз Свету земљу као поклоника светињама доживео сам Божије обасјање које је од мене маловерног учинило верујућег човека. Хвала ти Господе!
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
P.S. Тешко је а можда и немогуће мени са мојим скромним знањем да пренесем на прави начин оно што се види и доживи у Светој земљи, зато молим вас немојте замерити на мом малом покушају.
