Невесињска „кремењача“…
У Херцеговини је 1874. године била невиђена суша…
У Османском царству тада је још увек на снази био један облик феудализма. Земља је била подељена на аге и бегове, који су били њени власници, док су сељаци – кметови, обрађивали ту земљу и господарима давали огроман део свог приноса.
Колико је положај српских сељака у Херцеговини тада био тежак, најбоље илуструје податак да су били оптерећени са чак 97 различитих врста пореза и феудалних дажбина, међу којима су били:
– Ушур – порез на житарице, воће и поврће;
– Кулук – бесплатан рад на беговом имању;
– Басмет – порез на трагове стоке преко агине земље;
– Аскерија – порез на мушке главе у замену за војну службу;
– Димнина – порез на кућни дим, односно огњиште;
– Смртнина – порез на сахране;
– Бећарина – порез на пунолетне нежење;
Као и бројни порези на свадбе, свињокоље, печење ракије, прелазак преко мостова и сечу сопствене шуме…
Народ су додатно изнуривали бизарни порези који су директно вређали људско достојанство.
Најокрутнији пример тог локалног зулума био је озлоглашени „дишхак“, односно „порез на зубе“.
Када би бег са својом наоружаном пратњом дошао у неку српску кућу, домаћин је био дужан да их бесплатно нахрани и напоји најбољим што има.
Након што би се гости обилно најели, бегови су од домаћина наплаћивали „дишхак“ – таксу за „хабање и трошење сопствених зуба“.
Овакав притисак делом је био последица тога што су Османлије приметиле да Срби у Херцеговини све више осећају дух слободе, и да много више цене и признају реч црногорског књаза Николе него наредбе локалног бега.
У ваздуху се јасно осећало да вековима робовања у османским ланцима коначно долази крај.
Оно што је дуго тињало под пепелом беговског зулума, букнуло је 9. јула 1875. године у невесињском селу Крекови.
Озлоглашени порезник Башо Агић кренуо је са својом наоружаном пратњом у немилосрдну наплату десетине, иако сељаци нису имали довољно хране ни за сопствени опстанак.
Сељаци из Крекова и околних села већ су унапред склонили своје породице, стоку и тек пожњевено жито на планину Црвањ.
На брду Калуфи изнад села, скривени домаћини из породица Вукотића, Говедарица, Лукета, Савића, Рашовића, Јонлија и других, спремно су чекали турске заптије и порезнике.
Једину пушку која је тада постојала у селу, у рукама је држао Трифко Вукотић.
Када је Трифко на данашњи дан повукао ороз, започео је оно што ће историја заувек памтити под именом „Невесињска пушка“.
Барут је, заправо, почео да мирише четири дана раније на планинском кланцу Бишине, између Невесиња и Мостара.
Тада је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз пресрео и запленио вредан турски караван који је превозио скупоцену робу за богате трговце и војску.
Турци у то време у Херцеговини нису имали много редовне војске – свега око 1.800 низама.
Насупрот њима, у Херцеговини је тада живело око 175.000 православаца, 52.000 муслимана и 45.000 католика.
Устанак се наредних дана муњевито проширио целом Херцеговином, па су локалне кадије и паше одмах у помоћ позвале „башибозук“.
Били су то нерегуларни војни одреди, састављени махом од локалних муслимана који су ратовали искључиво за ратни плен, палећи и пљачкајући све пред собом.
Највећа борба избила је на Велику Госпојину те 1875. године, када је нападнуто само Невесиње.
Невесиње је тада имало статус касабе са око 1.000 становника, док је цео срез бројао око 19.000 душа.
У тим данима готово цела Херцеговина избегла је у планине, суседну Црну Гору и Далмацију.
У кршевиту Херцеговину тада почињу да стижу добровољци са свих страна света.
Највећи број бораца стигао је из Русије, Италије и Француске.
У тим крвавим сукобима гине и француски гроф Луј Пје де Бопоал.
Истовремено, Јохан Монтен, лични лекар холандског краља Вилема III, напушта сигуран живот на двору и долази у херцеговачке забити како би превијао ране српским устаницима.
Тада се први пут у историји дешава да највећи европски градови и листови шаљу своје специјалне новинаре и путописце у херцеговачке кршеве.
Француски путописац Гијом Лежан пише о херцеговачким војводама наводећи да изгледом и врлином подсећају на витезове из средњег века.
Чувени британски путописац и археолог Артур Еванс бележи да је у Херцеговини, усред ратног вихора, виђао жене које су тако чисте и лепе док поносно корачају у својим традиционалним народним ношњама.
Такође записује да на терену није видео готово никог старијег од 13 и млађег од 70 година, што је значило само једно – сви војно способни мушкарци устали су на оружје.
Херцеговачки устанак је покренуо ланчану реакцију великих сила и мотивисао Србију, Црну Гору, а на крају и саму Русију да уђу у отворени рат против Османског царства.
Ипак, крај овог величанственог историјског догађаја запечаћен је на несретном Берлинском конгресу 1878. године, где је за српски народ уследио неправедан исход – уместо једног туђинског господара, дошао је други.
На крају, херцеговачки сељак није добио оно за шта је устао на оружје и морао је да чека 1918. годину.
Али је свету очитао лекцију и показао шта је у стању да уради једна једина пушка.
Невесињска „кремењача“…
Аутор: Деки РС
