Мало је скромности, велика је неумереност, а љубав није на неком нивоу
„Дивна је врлина скромности, и сладак је њен украс. Она се види не само у нашим делима већ и у речима. Скромност је пратиља чистоте.“ Свети Амвросије Милански
У не тако давној прошлости, док је Србе красила скромност, човекољубље и спремност на одрицање због општег добро, били су велики народ достојан највећих подвига и чуда. Већина је била задовољна оним што има, живећи мирно и спокојно од сопственог дохотка, не тражећи сувишно.
Данашње генерације, под утицајем западне културе материјализма и услед друштвеног и моралног пада, готово да и не знају шта значи реч скромност, а о њеном промишљању у категоријама врлине и греха готово да нема ни говора. Заборавили су шта значи бити скроман и обузела их је неумереност.
„Јеси ли се ти наситио – сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ – сети се жеднога. Јеси ли се згрејао – сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном – уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру – развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу – посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза – учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела“. Свети Јован Златоуст
Савремене Србе одликује самољубље, среброљубље, неумереност и игнорисање страдања и сиромаштва ближњих. Сав смисао њихових малих живота усмерен је на пролазна задовољства и угађања – јести, пити, уживати, веселити се, при чему се често не бирају средства како до живљења са тим атрибутима доћи. На продају је част, образ, поштење да би се остварио циљ, а то је уживање и материјално благостање. Они живе за тренутак а не за вечност. Далеко иза материјализма код већине Срба виде се обриси духовности, скроман и умерен живот у Богу и за Бога, пут који нас води у живот вечни.
“Скромност је живљење које се задовољава оним што је нужно и које може онима који тако живе приобрести блажени живот. Јер ко живи у скромности никакве се промене не боји. Скромност, каже божанствени Златоусти, и храна је и наслада и здравље. Скроман је човек блажен, јер се ничега не лишава. Скроман је близак Богу као онај који ништа не потребује. Скроман је срећан као онај који не тражи да добије оно што му недостаје. Скроман познаје добро и честито и не тражи у раскоши уживање. Скроман у животу је мудрољубив и једе тек да би живео. Скроман се подвигнуо да би завладао собом и ступао путем врлине.“ Свети Климент Александријски
На основу норми палог света, Срби у целини данас живе можда најбоље у последња два века (праве се куће, купују станови, просечно у дворишту су два добра аута, иде се на одмор…). Најубедљивија потврда томе су разна весеља (свадбе, крштења, рођендани, пунолества, рођења деце, разни јубилеји, дочеци нових година…) која се често своде на обичне баханалије. На нашу велику срамоту, као народ смо познати по лаком налажењу разлога за велика славља, због чега се сале за иста закупљују и по годину дана унапред. На тим весељима потроши се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада евра за неколико сати, током којих се неумерено конзумирају храна и алкохол (лакомство и пијанство), са понашањем и изгледом по узору на естрадне и ријалити звезде (разврат и нечистота). Не треба посебно наглашавати да се наведене баханалије одржавају не поштујући ни празник ни пост. Оно што је некада било изузетак, данас је постала свакодневница: направити весеље за памћење, направити кућу која није само дом за пристојан живот него још један начин за показивања престижа (да је већа и раскошнија од других), возити ауто за којим ће се други окретати, ићи на одмор лети и зими, бити увек актуелан са гардеробом, телефоном, темама за разговор и, уопште понашањем… Све ово се односи на обичне људе, а богаташи скоројевићи су посебна прича. У свему томе трагично је што у поменутим изопаченим и накарадним весељима учествују и верујући људи[1], па чак их и они лично приређују, тиме показујући да су и они оптерећи материјализмом, односно да иду у корак са палим светом, заборављајући речи Св. цара Давида: „Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на пут грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједа. Него му је омилио закон Господњи и о закону Његову мисли дан и ноћ. (Пс. 1, 1-2)“ На жалост, и међу верујућим људима је велики број оних који су пали под погубни утицај средине која се понаша као безумни богаташ из Јеванђеља који је гомилао богатство, или онај богаташ који проводио време у весељу и уживањима…[2]
“Безумниче, безумниче, ти си хришћанин само онда када испуњујеш Еванђеље Христово, када живиш по њему. То значи: када живиш ради своје душе, ради бесмртности своје, ради вечности своје.
Пост, милосрђе, милостиња – ето опет Божанских сила које испуњују душу твоју Божанским непролазним благом, које никаква смрт потрти не може, творац смрти ђаво, ни сам пакао.“ Свети Јустин Ћелијски
Срби данас показују неумереност у уживању и велику уздржаност у помоћи ближњима!
И тако, док се једни размећу материјалним богаством, велики број људи пати у немаштини и болести, надајући се у помоћ оних који узалуд троше новац. Замислите када би сви ти, али пре свега верујући људи, показали мало скромности па уместо да праве славље за 300-400 и више званица (од којих многе једва да познају) позвали упола мање и при томе правили славља као и наши преци за свадбе и крштења, а не за све и свашта, када би показали мало скромности при прављењу кућа, куповини аута и свега другог, а тај вишак дали онима којима је помоћ неопходна, ова би земља била предворје Раја на Земљи.
„Купујте богаством Царство Небеско!“ Уместо тога већина своју савест умирује, благо речено, скромним прилозима, дају милостињу онима који просе, пошаље неку СМС поруку за помоћ или уплате у хуманитарне сврхе. Бојим се да то није милосрђе или љубав према ближњима, него више личи на лицемерство.
“Страшна је љубав према свету. Она се не неприметан начин увлачи у човека, а када се увуче, постепено постаје сурови и неограничени господар. Људи су се постепено припремили и стекли душевно расположење способно за богоубиство; и сада се постепено припремају, стичући расположење и карактер који су у стању да приме антихриста.“ (2.Сол.2:7)
После свега разочаран понашањем људи у шта се претварају, Господ ми покаже пример шта је права и искрена хришћанска љубав.
Помоћи другоме коме је потребна помоћ, тако што ћеш му дати од свог вишка, од оног што ти не треба или ти није неопходно, представља најчешћи пример љубави. Одрећи се нечега што ти је потребно, да би другоме помогао коме је то неопходно, љубав је која се не виђа баш често. Али одрећи се нечега што је теби потребно да би другоме поклонио иако му није неопходно, то је заиста велика љубав која се ретко среће. Томе сам лично сведок.
Епархија рашко призренска у егзилу организује више пута у току године одласке свештенства, монаштва и верника у Свету земљу. Да будем искрен, никада нисам имао посебне жеље да идем у обилазак Свете земље. Сматрао сам, не само да нисам достојан, него пре свега да ми то није неопходно и да је то велики новчани издатак за скроман буџет моје породице. Међутим, ми грешни правимо планове, али Господ одлучује као Онај ко зна шта је коме потребно и шта му је на корист.
“Чинити милостињу од онога што човеку треба, то је права милостиња.“ Св. Николај Жички
Једног дана неочекивано ме зове телефоном сестра у Христу Љиљана из Краљева, коју не знам лично, а њеног сина Луку сам упознао приликом обележавања битке на Гучеву, где је он гуслао. Том приликом она ми је рекла да организују групу за одлазак у Јерусалим и да је Лука предложио мене да идем јер ме поштује. Захвалио сам се и рекао да нисам у могућности. Она је инсистирала да треба да прихватим а да се могу наћи дародавци из Епархије који би платили за мене пут. На моје упорно одбијање таквог предлога, она је предложила да би могао ићи неко од моје старије деце. Пошто ми је заиста било непријатно због њеног упорног инсистирања и мог упорног одбијања, онако необавезујуће рекао сам да би могла ићи моја средња ћерка. На томе је завршен разговор. Онда, на моје велико изненађење, сестра Љиљана ме зове после два дана и саопштава да јој је жао што не могу да прихватим да идем, али ће она и њен син Лука платити пола трошкова за моју ћерку Милицу (пут кошта око хиљаду евра). Посебно ме је погодило када сам чуо да ће Лука, који иде у средњу школу, дати своју уштеђевину. Захвалио сам се и одбио понуду, дирнут њиховом великом љубављу. Спремни су да се одрекну новца који је њима потребан, да би омогућили брату у Христу пут који му није неопходан. Ово је пример праве искрене љубави према ближњима, на коју нам је сам Господ указао кроз своју заповест, а коју већина нас игнорише. То је она удовичина лепта на коју многи помишљају када дају прилог, незнајући њено право значење.
Све ово написано потврђују речи Светог старца Порфирија Кавсокаливита:
“Онај који воли мало, даје мало. Онај који воли више даје више. Онај који воли много, шта он може да поклони? Он даје сам себе!“
Епилог свега је да по благослову свог духовника, а подстакнут поступком сестре Љиљане и њеног сина Луке ако Бог да идем у обилазак Свете земље са групом коју буде Епархија организовала у наредном периоду.
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
[1] По истраживањима међу Србима има до 2 посто који се могу назвати верујућим. То су они који се труде да живе по Божијим заповестима, редовно посећују богослужења у храмовима, посте све постове, исповедају и причешћују. Остали око 80 посто који се декларишу као православни верници су само обични традиционалисти, чији је врхунац веровања слављење крсне славе.
[2] Лк. 12, 13-21; Лк. 16, 19-31
