Мртвачки ковчег за ћирилицу
Велико име стручног познавања српског језика, као и српског писма, али и неких језика са запада Европе, истакнути угледник Српске академије наука и уметности, онај коме су се над одром поклониле многе умне главе из струке, као и академске главе из српске књижевности, по народности Јеврејин, Хуго Клајн, усред јавних расправа о писму једном приликом је рекао: „Ћирилица би требало да остане као пригодно писмо“. Тојест да се чува за посебне прилике, шта год дотични лингвиста под тиме подразумева.
Тако нам је овај велики зналац и старатељ над трајањем српског језика и српског писма пророчки обелоданио злу коб тог цивилизацијског и идентитетског обележја Срба. Иако у свом звању на којему је стицао и хлеб, и положај Академика, и свеукупан друштвени статус и углед, није ни трепно а повукао је ороз, право у чело српске писмености – бато! Писмености оног језика који га је водио, награђивао и чинио угледним по лично његовој животној стази.
Је л то змија узела незасито да гута саму себе!
Нешто слично и раније, учинио је и врсни његов колега, по струци, Ранко Бугарски, када су га бестидно слободни новинари питали за мишљење о имену језика, хладан као хладно пиво одговорио је: „Имамо важнија посла“ – а иза леђа су му се смешили хрватски, бошњачки, црногорски, македонски и, у најави, војвођански језик.
Влада државе Републике Србије, заједно са својим легитимно и огромном већином изабраним председником, управо ових дана оглашава смрт српског писма ћирилице и у своје руке узима чекић и ексере за ковчег у коме ће у вечности заковано почивати ЈЕДИНО српско писмо ћирилица. Гробно место (или маузолеј, како су председник и влада одредили), биће у Бајиној Башти, под именом Музеј ћирилице! (Сајт: „Влада републике Србије, у служби грађана“, 24, децембар 2024.) И ни пет, ни шест, Бајина Башта се латиницом испрсила и установила да је „престоница ћирилице“ – бато! (Сајт: „Бајина Башта“, 30/12/2024 – све по правопису англиканском)
Пре него што укажем на пут смрти српског писма ЋИРИЛИЦЕ, без промискуитетног, павелићко-брозовско-белићевског резона о богатству у два писма, требало би да наведем неке натукнице о томе шта се дешавало међу Србима, том опаком и реметилачком фактору у држави КАУНДКА, што су комунисти обилато користили за вишедеценијско шкопљене снага и духа у Срба (као на пример: „Слаба Србија – јака Југославија“; „Србија ван покрајина“; „ужа Србија“; „опанчарски и рурални део Југославије“; „културни Хрвати“; „Све што је из Словеније добро је“; „Српска православна црква – лоповска институција“; „попови – лопови“…).
Тамо негде, у време док се није ни у купатилу помињао Голи оток, док су кожни мантили харали у врло тамним ноћима, када су се по Србији људи и на најмањи шушањ штрецали, када су сирене над Србима, по Београду, тужно завијале због тога што се упокојио Словенац, несравниво заслужно име земље за коју су гинули Срби у оба светска рата, Борис Кидрич, а на румунско – југословенској граници убијани су Срби који су гледали да се дочепају Совјетског Савеза, док је генерални секретар Капеју, у парадној војној униформи у Карађорђевића Белом двору на бадњи дан примао бадњак, у тој комунистичкој идили и подлој мимикрији једина забава младих људи у Београду, студената било је да се састану на углу, у свом крају, и да размењују мисли о прочитаним књигама, испитима и градиву, а понекад и о тек планулој или утрнулој љубави.
Тако ми је казивало угледно лице с III програма Радио Београда, у та времена студент неког од београдских факултета. И то је трајало, све док на тим састанцима нису почели да изостају Јанко, Марко, Ђорђе, Пера, Мика… Да би онда престали и да се виђају. Мантилаши су веома савесно радили свој посао, да би им и чека завидела.
А онда се, у последње две или три године, међу брижним људима над садањим и самртним стањем ЈЕДИНОГ српског писма, ћирилици, појавило сведочење (?) које треба да укаже на то шта се десило у позадини у којој се крчкао Новосадски договор.
Сасвим разговетно помиње се амерички амбасадор у Југославији Џорџ Ален који тадањем министру просвете Родољубу Чолаковићу, званом Роћко, изричито рекао: Ако сте већ раскинули са Стаљином и Совјетским савезом, откачите и ћирилицу, да би свету показали да сте раскинули са Русијом. Ово је сажета парафраза. А Роћко му је одговорио: Не брините, сви ће једном писати латиницом. Што је такође парафраза.
По Михаилу Стевановићу, у књизи „Вук у своме и нашем времену“ , (Матица српска, 1987.) на 289. страни наводи се Родољуб Чолаковић, као књижевник из Београда, као један од актера Новосадског договора (у тексту није прецизирана његова улога).
Овај разговор између Џорџа Алена и Роћка доноси Василије Клефтакис, али сасвим изван необично и суштински битног стања у духу тих година. Сасвим је могуће да се и десио тај сусрет између Роћка и америчког његове екселенције, као и сам тај разговор. Али онај ко зна шта су партијске директиве (па и данас, случај са владајућом странком) зар његова екселенција може мислити да је Роћков глас битан. А с друге стране, није ваљда да је његова екселенција знала за улогу латинице у време аустријске окупације Србије, или за читав низ томе сродних догађаја који су ћирилицу елеминисали под етикетом цивилизацијски саврешенијег писма у латиници, за добробит латинице из окриља Хрвата, хибридног народа из кухиње Каундка.
И што је од превасходне важности, да не кажем важности која разоткрива кичму комунистичке Југославије, а своди се на то: Да су Хрвати добили Истру, Лику, Банију, Кордун, Славонију, Далмацију, Дубровник и Конавле – да мирне савести можемо закључити да им је то даровао Јосип Броз, неприкосновени господар Југославије. И ако се запитамо: Због чега. Па зато што су у приличној мери утаманили Србе у Независној држави Хрватској, јер су Срби, по научним, егзактним и трезвеним разлозима из хабсбуршких кабинета свуда и на сваком месту реметилакчи фактор, шизматици, несједињени, кољачи, убице, дивљаци, некултурни простаци… и све оно што је Запад казивао о Србима од 1990. па говори и дан данас. И по Брозовој награди Хрватима, испоставља се да су они обавили један веома, веома хуманитарни посао.
То је један битан фактор!
Други битан фактор казује о првом закону коју је донела Независна држава Хрватска 24. априла 1941. године. Закон је забрањивао ћирилицу!
Зар мислите да ће то ма и један Хрват заборавити!? Посебно ако знамо како је Фрањо Туђман, први председник демократске Републике Хрватске рекао да је Назвисна држава Хрватска „израз повијесних тежњи Хрвата“. И ако знамо да је Јосип Броз свуда истицао да је Хрват, зар је могао заборавити колико у души једног Хрвата бола изазива ћирилица. Уосталом, сетимо се како су Хрвати са необичном страшћу разбијали ћирилићне натписе где им је закон допуштао да се налазе, иако су Хрвати протерали скоро све Србе са тла Републике Хрватске. А немојмо заборавити када су пре неку годину Хрвати покренули петицију за доношење закона којим ће се забранити ћирилица – и за непуних 6 (шест) месеци скупљено је преко 600.000 (шест стотина хиљада) потписа. Од непуних 4.000.000 становника, Хрвата.
И да се задржимо на трећем, ништа мањем и битнијем фактор. Он се своди на однос Јосипа Броза и Стаљина. Онај ко је имао прилике да се бар малчице бави личношћу Јосипа Броза могао је видети једну веома наглашену црту ауторитарности која се слободно могла назвати гордошћу. А да би то очувао, као ауру свог трајања, била му је потребна моћна, силна и јака свита – да би ту и такву свиту нашао у Србима. Као што је у једном телевизијском интервјуу, у наставцима, сасвим спокојно изговорио: „Када смо 41. у Загребу одлучили да дижемо устанак, прешли смо у Београд – јер ту је главни борбени елеменат“. Јер у томе је налазио своју ауторитарност и спремност да окрене леђа Стаљину и установи само своју власт над Југославијом, да бисмо схватили да то није идеолошки разлаз већ искључиво разлаз на стазама таштине и сујете.
Као резервни, али врло упечатљив и ништа мање убојит фактор доноси нам историчар Срђан Цветковић, са списковима Срба које су комунисти немилице стрељали по већим градовима у Србији. С читавим низом наслова књига овог историчара, које казују о репресији комунистичког режима, дошло се до цифре од најмање 60.000 побијених „у име народа“. Зар је то могло да се сакрије од народа?
Паметном довољо – извињавам се због директне реченице.
Ако ова овде наведена три фактора, уз овај резервни, нису довољна да опишу дух у коме је настајао Новосадски договор, ја не знам шта би још требало да се каже да се схвати која су то била времена, и шта је све могло тада да се изроди. Као што данас не делује нестварно што тамо неком се суди што је вређао педере у свом писању, јер је објашњавао старозаветне налоге вере. А ту неки шире глас о његововој екселенцији из Америке као личности која је условила утеривању Срба у латиницу!
И пре него што дођемо до краја овог минорног расуђивања, у вези са увођењем латинице у српски духовни простор, требало би, судим, да се поново сетимо Новосадског договора.
Излагање разних реферата на том скупу у окриљу могуће бесплатне возне карте за Голи оток, трајао је од 8. до 10. децембра 1954. године.
По Михаилу Стевановићу (исто дело, стр. 278) бранитељи латинице сматрали су како корисници латинице припадају „овом типу азбуке (као) највећи број културних народа, (и) што су ти народи углавном на већем културном нивоу“.
Ако узмемо у обзир само епоху Немањића, онда можемо видети колико је тај суд злонамеран и крајње подло усмерен, без обзира на технолошка достигнућа. Па се с овим открива, јасно као бели дан, да ту Срби нису били битни.
И без тога као закључак намеће нам се да је Новосадски договор у суштини једна тешка аномалија, и не само због изнуђеног Договора, већ и због крајње несувисле аргументације која га брани. А ко ту кога питаше тада за ма шта, с обзиром на партијске директиве и на скупу присутних врло агилних комуниста, и међу писцима. А они су, као што се зна, па се и данас то спроводи међу политичким странкама, по свом статусу доушници у име своје партије. А зна се како је комунистичка партија кажњавала своје заблуделе овчице.
Исто тако зна се да када аномалија почне да се понавља, она постаје правило. Па погледајмо око себе, у самопослузи, на улици, на филму, новинама, излогу књижаре… аномалија је преузела статус културног обележја! Добили смо, дакле, једно нарочито српско културно достигнуће.
Међутим, ту нам је спаситељ ћирилице министар културе у влади Републике Србије, господин Никола Селаковић, као опробани кадар председника и врковника Александра Вучића. Заслугом министра, или ипак председника и врковника (израз Давора Лукача), добијамо Музеј ћирилице, уз Владино обећање да ће ова установа бити отворена за посетиоце 2025. године, са сталном поставком.
Није наглашено да ли мумифицараном, балзамованом, или пуњено сламом и ватом.
А да то није сувопарна чињеница, лишена дубљег смисла, Владин сајт се потрудио да нам предочи и фотографију на којој се поменути министар налази усред среде пратилаца тог подухвата, трпања ћирилице у музеј. И уместо одстрељеног медведа, над којим се поносно прсе ловци и и једна ловкиња, иза њих лежи опружен Музеј ћирилице.
Где јој је и место, побринула се власт која влада и прошлошћу и садашњошћу и будућношћу, као легално изабрани представници.
Аутор: Срђан Воларевић
