Ко мозгом куца на ћирилици, имаће ћирилицу
Српско писмо не спасава ни двоазбучна тастатура ни неуставни закони у Србији ни уникатне мере које се нигде изван Србије не уводе; српску ћирилицу спасава, из праксе у другим језицима може се рећи и једино спасава – лингвистичко нормирање (и) српског језика у ћириличком јендоаубучју, што се мора записати у српском правопису и закону у складу с јасном уставном (народном) обавезом у Члану 10. Устава Србије.
Проф. др Милош Ковачевић је данас један од најплоднијих, па у много чему и најбољих живих српских лингвиста. Спомињемо га радо после његовог најновијег текста посвећеног српској ћирилици, њеном спасавању, који је написао поводом неких најављених мера министра културе Николе Селаковића с добром намером – спасавања остатка српских 10 процената ћирилице у Србији да би се тај проценат мало повећао, није речено за колико процената. Те најављене Селаковићеве мере подржао је лингвиста Ковачевић у тексту „Ко куца на ћирилици, отвориће му се“ (Политика, недеља, 6. октобар 2024, стр. 09). Текст је јасно написан, за довољно писмене је читљив, формално врло обећавајући, што се тиче 90 одсто напуштеног српског писма у Србији у корист хрватског националног латиничког писма гајице.
Ковачевић је споменуо у овом свом тексту да све књиге објављене на српском језику данас том хрватском латиницом (па и оне књиге чији су аутори Срби у Србији или ма где у свету), по светској међубиблиотечкој асоцијацији IFLA и стандарду ISO 12129, не „књиже“ се у српску, него у „хрватску културну баштину“. То не зна ни један одсто Срба данас, а они који знају или их то не занима или воле што је то тако, посебно они који су формално Срби а свесно мрзе све што је српско, па и српску ћирилицу, те свесно своје књиге неће да објављују на српском, ћириличком писму.
Проф. Ковачевић је подржао ове Селаковићеве најављене мере за спас ћирилице: 1) набавка двоазбучних тастатура (ћириличко-латиничких) за јавне установе, б) откуп само ћириличких издања за националне библиотеке, и в) расписивање конкурса намењеног младим дизајнерима за нове ћириличке фонтове.
Лингвиста Ковачевић подржава те мере, без дубљих улажења у њихов ефекат као трајни резултат у (о)чувању српске ћирилице. Истина, има и он неких ситнијих „приговора“ на њих, али их, у основи, здушно подржава и нада се ће да ће оне донети добре резултате.
Нама у „Ћирилици“ те су мере многоструко и проблематичне и без икакве наде за неки већи повратак ћирилице у Србији од постојећих десетак процената, који постотак данас у Србији у употреби српског језика и Ковачевић наводи. Прво, те се мере односе на врло узак круг асоцијација. Али, пођимо од прве мере.
То што ће само „јавне установе“ имати двоазбучне тастатуре у нашем уникатном значењу појма „јавне установе“, како Ковачевић наводи, а то су оне које су обавезне да користе „службени језик и писмо“, с обзиром на то да је њих много мање од „нејавних установа“ и асоцијација, смишљено доведеној до крајње угрожености у Србији од једва 10 одсто ћирилице, за враћање ћирилице у живот, слично је битна количински колико је битна за осеку у огромној плими плански од комуниста наметнуте хрватске латинице на штету ћирилице једне капи морске воде у океану. Уосталом, двоазбучна тастатура би могла бити битна за механичке писаће машине, а за компјутер, срећом, кад је он исправно програмиран, ћирилица се може добити и куцањем на латиничкој тастатури. Моја маленкост је и пре Селаковића набавила једноазбучку ћириличку тастатуру, па добијам латиницу и када куцнем на ћириличко слово. Ја желим да пишем свој српски језик српском ћирилицом и то сам чинио и кад сам имао једноазбучку, тачније абецедну тастатуру. Ко је навикао на хрватску латиницу и прихватио лингвистичку обману да је „и (хрватска) латиница наше писмо“, тај ће наставити да српски језик пише хрватским латиничким писмом не само у својој личној употреби српског језика него и када се српским језиком обраћа другоме.
Друго, откуп само ћириличких издања за националне библиотеке, двоструко је проблематичан и за враћање ћирилице у српски језик у Србији значи вредносно готово исто колико и двоазбучне тастатуре ограничене само на „јавне установе“ са употребом „службеног језика и писма“. Процентуално повећање ћирилице од тога исто је колика је опасност од океанске плиме ако се у океан убаци једна кап воде. То је и незаконски и против стандарда у српском језику. Ако је српски правопис легализовао два писма – а то, на жалост српске ћирилице, јесте учинио – српску ћирилицу и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ у Правопису српскога језика Матице српске у организацији Одбора за стандардизацију српског језика (иако та „заједница“ више ни у ком смислу не постоји) и ако је Закон о употреби српског језика и ћириличког писмо (из 2021) дозволио да приватни издавачи књига објављују своје књиге на српском језику хрватским латиничким писмом (гајицом) – а, на жалост српске ћирилице, то јесте учинио – да ли се онда сме кршити тај закон и откупљивати књиге само на ћирилици за националне библиотеке. Свако ко поднесе тужбу због такве одлуке о куповини књига на једном писму, сваки суд ће поништити, а ако не поништи суд у Србији, онај у Стразбуру би сигурно то морао поништити, јер је то чиста „дискриминација“ – противна нашем уникатном и правопису и закону. Не мора човек да буде правник по струци да схвати да не можеш забрањивати или дискриминисати оно што су правопис и закон дозволили. Ја бих могао волети кад би се то могло и смело извести, али је то недопустиво објективно, па, као разуман човек, то не бих смео подржати иако ми је ћирилица за српски народ важнија од моје приватне маленкости.
Трећа мера је тек бесмислица за добро ћирилици. То што ће неки дизајнер добити мало пара за неко добијање новог фонта из његовог уметничког „кривог огледала“, колико ће то донети нових процената ћирилице Србима? То је тек, ни један молекул једне капи у океану хрватског националног писма наметнутог смишљено у Србији.
Ми из „Ћирилице“ (а врло слично нама мисле и људи у „Српској азбуци“) указујемо већ близу 25 година српским лингвистима и властима у Србији – да се не играмо, као у Југославији и српској лингвистици – сербокроатистици, у складу с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности латинице и ћирилице“, невиђеним и непримењеним у свету (изван Србије данас) умотворинама у нормирању језика дувањем и даље у врбову двоазбучну фрулу. Нормирајмо (и) свој српски језик како то раде сви у Европи и готово у целом свету у вези с решењем питања писма у свим другим језицима, оставимо се прављења закона (као што је неуставан закон из 2021) у коме немају сви грађани и све асоцијације и институције исте обавезе и права у вези с писмом само у српском језику.
Дакле, српски лингвисти и власти, не понашајмо се и даље простачки ненаучно и окрутно, окупацијски и непријатељски (и нормативно и правописно бесмислено) као што се то у Србији чини само према српском језику, нарочито према српском писму у том језику и не обмањујмо свој народ као што то и српски лингвисти и све српске власти чине за који месец па тачно 70 година. Тих седам деценија изгубљених у Србији за српски језик, поготово за писмо тог језика, навршавају се тачно 10. децембра ове, луде у свету – 2024. године.
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига о поломима у српском језику, о затирању српске ћирилице наредбама и законима о забранама од непријатеља и окупатора, као и српским лошим решењима питања писма у српском правопису и неуставним законима и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
