Кандидат Студентске листе о спорним питањима
Пејовић: Корупција нас кошта два пута – сада кроз преплаћене пројекте, сутра кроз дугове
Магистар економије из Ниша и кандидат Студентске листе у разговору за ДАНГА ИНФО о националном стадиону, цени аутопутева, инфлацији, одливу мозгова, медијима и томе шта студенти планирају после избора
Београд/Ниш – Никола Пејовић Дица, магистар економије из Ниша, више од једанаест година радио је у банкама. Сарађивао је са више од 200 компанија, а пре тога је четири до пет година радио на радију. Данас је један од 250 кандидата Студентске листе. Каже да је политички активан и да јасно износи ставове, али никада није био члан странке, јер би га „пре или касније свака разочарала”. Предложио га је Економски факултет, уз неколико професора, а позив студената доживео је као част. На листу је ушао јер сматра да је „ово заиста последњи момент да нешто урадимо другачије”.
Стадион од 850 милиона и питање за активисте СНС-а
Пејовић је испричао да су му пре неколико дана представнице СНС-а покуцале на врата да траже глас. Поставио им је једно питање: да ли им је у реду да се 850 милиона евра уложи у стадион за спорт у коме смо, како каже, „доказано лоши”. Према његовим речима, после приче о инвестицијама и о томе како „жути то нису радили”, признале су да је можда било и другачијих начина да се новац уложи. Исто питање планира да поставља и у кампањи, јер „отвара људе”.
Као економиста не види како би стадион икада вратио уложено. Исти новац орочен у банци донео би четири до пет одсто камате, а овако је, каже, „гурнут у рупу”. Економија је за њега наука о најпаметнијем управљању ограниченим ресурсима, а Србија нема контролу потрошње. Држава има и социјалне и економске циљеве, али би новац морао да се троши домаћински и транспарентно.
Аутопут од 800 милиона који је коштао две милијарде
Главни пример му је аутопут чија је почетна цена била 800 милиона евра, а коначна преко две милијарде. Уз ограду да „мало карикира”, пореди цену по километру са тунелом испод Ламанша. Да је аутопут коштао 800 милиона, остало би 1,2 милијарде. Тиме би се, каже, могла изградити још једна и по деоница исте дужине. Могле би се повезати источна, јужна и западна Србија, Чачак са Краљевом или аутопут до Златибора.
Пејовић наглашава да аутопутеве подржава и да су „добра инвестиција”. Из расправа излази чим чује да „никада нисмо горе живели”, јер то, каже, није тачно: данас се живи много боље него у доба Милошевића. Спорна је само цена.
Укупна улагања везана за Експо процењује на 17 милијарди евра, код БДП-а од око 80 милијарди, дакле око 20 одсто БДП-а, што назива „сулудим”. Капиталне инвестиције финансирају се кредитима на 20 до 30 и више година, које ће отплаћивати генерације. Што је пројекат скупљи, то касније почиње да враћа новац, ако уопште почне. Зато, по његовим речима, преплаћени пројекти неће донети довољно да се дугови враћају.
Корупција која убија
На питање како би смањење корупције утицало на живот грађана, Пејовић одговара да би пре свега било више изграђеног за исти новац и да не би било жртава. Пад надстрешнице у Новом Саду назива директним резултатом корупције. Према његовим речима, анализа је показала да је уграђен врло порозан материјал. „Корупција је буквално убила”, каже он. Касније у разговору ту трагедију описује као физичку манифестацију тога како корупција убија, на коју не могу да одговоре ни најбољи „спинови”. Обичног човека, каже, не занимају БДП и просечна плата, него чињеница да је на том месту могао да буде он или његово дете.
Зашто су цене европске, а плате нису
Гледалац Милан Пиповић питао је зашто су цене у Србији као европске, а плате четири пута ниже. Пејовић објашњава да је курс динара практично фиксиран на око 117 динара за евро. То има предности, јер инвеститори могу да предвиде трошкове. Међутим, инфлација у Србији износи седам до осам, а понекад и до десет одсто, док је у еврозони два до три одсто. Пошто је курс фиксиран, домаће цене сустижу стране. Зато Грчка, где летује већина Срба, последње две-три године више не делује скупо. Пиво на плажи од пет евра, око 550 динара, скоро је исто као у Нишу или Београду, а пре две-три године није било тако.
Власт се, каже, хвали растом плата и пензија, али је право питање шта се за тај новац може купити. Позива се на Биг Мац индекс, који је настао као шала, а постао незванично званичан показатељ. Плата од 1.000 евра није иста ако су трошкови 1.300 евра (вртић, кирија, струја) или ако су 400 до 500. „Плате нам расту, али цене расту више и ми заправо имамо мање”, каже он.
Како корупција „подиже” БДП
Пејовић тврди да преплаћена градња у години извођења статистички повећава БДП, јер се у њега рачунају све две милијарде, а не реалних 800 милиона. Грађевинарство, напомиње, има велику улогу у БДП-у земаља у развоју. „Корупција у овој години диже БДП”, каже он. Следеће године, међутим, градње више нема, инвестиција не доноси довољно, а дуг остаје. Зато и податак да је јавни дуг око 45 одсто БДП-а сматра варљивим: у тај БДП ушло је и 2,2 милијарде за аутопут у овој години.
Ситуацију пореди са Југославијом после Титове смрти: осамдесетих су „дугови дошли на наплату”, а деведесетих је настао велики проблем. То ће нам се, упозорава, ускоро десити.
Модел раста: лек који је постао ручак
Пејовић сматра да Србија има погрешан модел раста, заснован на страним директним инвестицијама. Тај модел је имао смисла 2011–2012, када је незапосленост била велика. Радно-интензивне, углавном текстилне фабрике брзо су запослиле много људи. Држава није морала да плаћа накнаде за незапослене, добијала је порезе и доприносе, а од потрошње ПДВ. „То је био лек у том моменту. Ми смо лек почели да једемо за ручак”, каже он. И у добрим годинама дају се велике субвенције и стално се праве дефицити. Инвеститори долазе и одлазе, као што је био случај са Бенетоном у Нишу, а држава нема план шта после.
Уместо тога залаже се за предвидиво пословно окружење у коме не треба „знати човека који зна човека” за употребну дозволу. Као пример наводи Француску, где се дозвола сматра издатом ако институција не одговори у року од месец дана. Србија има релативно низак порез на добит и капиталну добит, али је главни проблем корупција и то што све иде „на везу”. Пејовић каже да су му неки страни инвеститори причали како им одговара што се договарају са Вучићем, који потом ствар „спусти доле”. То, по њему, није модел развоја нити нешто због чега озбиљна фирма улаже. Као примере наводи Швајцарску и Ирску, која је осамдесетих била близу тадашње Југославије, а привукла је Гугл и друге велике ИТ компаније.
Колач од малина, а не малина
Србија је, каже, пољопривредна земља богата сировинама, али извози сировине, на којима је зарада два до десет одсто. Уместо малине треба извозити колач од малина, јер у земљи остаје много већа додата вредност. Паметна држава, као и домаћинска кућа, утврди у чему је боља од других. За Србију би то били малина, шљива и ракија, пшеница, парадајз, паприка из Лесковца и аутохтоне сорте грожђа. Помиње и сорту која има укус јагоде. Као пример наводи парадајз који гаје таст и ташта у Трстенику: има укус и мирис каквог се сећамо из детињства, за разлику од „пластичног” парадајза. Такве сорте треба развијати и понудити свету.
Подсећа да је Југославија производила турбине за нуклеарне подморнице, па знања постоје. Немачка је, каже, дуго била неприкосновена у аутоиндустрији, али није пратила развој и „десила јој се Кина”. Наводи да се недавно и генерални директор BMW-a, jugoslovenskog порекла, чудио кинеским ценама. Србија не треба да се такмичи тамо где нема шансе, него да направи јасну стратегију шта ће извозити. „Већа је вероватноћа да ћемо имати бољу стопу повраћаја на грожђе и вино него на национални стадион. То ти гарантујем”, каже он.
Региони, децентрализација и Косово
На шаљиво питање гледаоца Марка из Ниша, да ли у Нишу може да се постави клупа без одобрења Београда, Пејовић подсећа на обећања о регионализацији и децентрализацији која нису испуњена. Београд као главни град природно привлачи највише новца и фирми. Ипак, уз добро пословно окружење, велике фирме би дошле и у друге градове, јер не би било потребно познавати председника владе да би се отворила фабрика. Било би нефер, каже, рећи да је СНС створио тај проблем. Подигао га је на виши ниво, али је проблем почео много раније.
Решење види у улагању у више економских центара: Куршумлију, Ниш, Бор, Мајданпек, Горњи и Доњи Милановац, Нову Варош и Сенту. То је, каже, радила и Југославија и „није квантна физика”. Отворио је и тему Косова. Косово се, по њему, брани тако што се у Куршумлији направи јак индустријски град. Када људи живе нормално, размишљају о летовању, а не о „мерењу крвних зрнаца”. Ни људи на Косову, каже, немају нарочито леп живот, а „на добро се човек лако навикне”.
Одлив мозгова
Пејовић каже да је одлив најквалитетнијих младих људи огроман. Држава у њих уложи много, а други их добију „гратис”, иако један стручњак вреди и неколико стотина хиљада. Не очекује да одласци престану, али верује да се могу смањити, а да ће се неки и вратити. Многи у иностранству, каже, раде исти посао као што би радили овде, али им тамо остаје новац. Овде би морали да раде два посла, а често и да се учлане у странку, иду на митинге и тапшу, јер су уцењени уговорима на одређено. Ако би рачуница била 500 евра остатка тамо наспрам 300 евра овде после свих рачуна, многи би се вратили породици и пријатељима. Његова сестра 25 година живи у Холандији. Србима је, каже, тешко да се навикну на темперамент северних народа, јер је заједничко време, „ајмо на кафу”, важан део нашег идентитета.
Пробуђена генерација
Пејовић подсећа да се о младима до октобра 2024. говорило да „само блеје у телефону”, да их нема на протестима и да само размишљају о курсу програмирања и одласку из земље. После трагедије у Новом Саду та иста генерација постала је, каже, „једини суштински прави одговор” председнику и његовој странци. Описује „фестивалску, карневалску” атмосферу у Нишу 1. марта 2025. Сећа се и да је за потпис за Студентску листу у суботу чекао у реду шест сати, али није стигао на ред. Вратио се у недељу и чекао још три и по сата, а ред описује као опуштен и радостан.
Сматра да власт греши када младе назива фашистима. Осим најострашћенијих присталица, каже, и неопредељени се питају ко ће за десет година водити земљу. Због тога, по њему, ово није још једна смена „иста екипа, други људи”, него квалитативно другачија ствар.
Систем, а не вођа
На питање да ли студенти знају шта ће са победом, Пејовић каже да то „није тако тешко”. Успостављање система није једноставно, али су на листи стручни људи „без путера на глави”. За 25 година научили смо, каже, колико је погрешно везивати се за вође: Тита, Вучића, па и Ђинђића, за кога мисли да је и сам био против култа личности. Зато су на листи непознати људи. Једино широко познато име је Дејан Бодирога, који није први на листи и није кандидат за премијера. „Свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно”, каже он. Циљ је систем у коме је небитно ко је на власти. Људима који мисле да не могу ништа да промене одговара речима Хенрија Форда: ко мисли да нешто не може, у праву је.
Мађарску види као добар пример. Тамо је била референдумска атмосфера, а већина странака подржала је листу Тиса, која је и победила. Код нас је, каже, то кренуло, али не у мери коју би очекивао. Мађари имају и неке предности. Програм Студентске листе укључује борбу против корупције и враћање нелегално стечене имовине. Пејовић каже да листа има програм и да ће га се држати, за разлику од странака, које имају „флоскуле”. Ко добије поверење и не придржава се програма, „треба да буде смењен, ас симпле ас that”.
Плата у бруто износу и медијална уместо просечне
Пејовић предлаже две мере. Прва је да се у јавности уместо просечне објављује медијална плата. Просечна је око 109.000 динара, а медијална око 88.000, што значи да половина запослених прима мање од тог износа. Просек упоређује са изреком „ти једеш купус, ја месо, у просеку једемо сарму”.
Друга је да се плате уговарају у бруто 1 износу, као у САД и већем делу Европе. По његовој рачуници, код нето плате од 1.000 евра бруто 1 је око 1.370 евра, дакле запослени месечно издвоји око 370 евра за порезе и доприносе. Када би људи знали колико уплаћују у буџет, порасла би им очекивања. Питали би зашто рупа на путу стоји месецима и зашто родитељи купују тоалетни папир за школу. „Не даје ти Вучић ништа, то су твоје паре”, каже он. Држава мора да се финансира из пореза, додаје, али грађанин треба да види да његов новац иде на травњак и обележен паркинг, а не на стадион.
Медији, универзитет и критичко мишљење
О таблоидним насловима, попут онога да су „блокадери топили тенкове”, Пејовић каже да не зна да ли таква пропаганда делује. Јасно је, каже, да СНС њоме консолидује своје бирачко тело и да се дуго служи поларизацијом „ми и они”, иако смо сви један народ и председник је председник свих грађана. Народом се лакше управља када има сталне спољне непријатеље и унутрашње издајнике. Иза поновљене лажи стоји, каже, Гебелсова теорија, уз ограду да не повлачи паралелу. Под сталним стресом тешко је размишљати рационално.
Позивајући се на књигу „Нексус” Јувала Ное Харарија, каже да демократија има механизме самокорекције, универзитет и медије. Срж науке је сумња и стално преиспитивање. То зна из куће, јер су му родитељи били професори на факултету. Медији морају да критикују власт, укључујући и будућу, а не да хвале Студентску листу. Као нацију мучи га то што „превелики део суверенитета предајемо вођи” да не бисмо морали да размишљамо.
Слаже се да би власт брзо пала када би РТС почео потпуно реално да извештава. Јавни сервис би требало да следи BBC, где се свака вест проверава из три извора и где нема места за Лепу Брену, Драгану Мирковић и ријалити. Сећа се образовног програма некадашње Радио-телевизије Београд, који је био „прва лига”. Критичко мишљење, каже, више је него икада потребно у веку вештачке интелигенције и „никад неће изаћи из моде”.
Кампања у мањим местима
У кампањи иде у Босилеград, а волео би да стигне и на трибину у Врању. У великим градовима има много студената, док је у мањим срединама више неодлучних и уплашених људи. Не воли израз „унутрашњост”: „Који је онда град спољашњост?” Инциденте не очекује, јер „причамо, разговарамо, цивилизовано”. Нападе силеџија које гледамо на телевизији не види као слику народа. Медији, каже, извештавају само кад авион падне, иако је то ређе него да човека удари гром.
Разговор завршава поруком да Србија мора да постане мање подељено друштво. После избора сви ћемо и даље живети са истим комшијама, а емоције, признаје, понекад понесу и њега, али то „није исправан пут”.
