Kako prepoznati duhovnika ekumenistu?
Kako možemo razlikovati jednog arhijereja (vladiku), sveštenika, starca, pravoslavnog teologa od nekog ekumeniste?
Ekumenista umesto da vernima i nevernima pokaže (javno i tajno) da su sve vere, duhovnosti, kultovi, konfesije, religije i „crkve“ van Crkve lažne, neispravne, podmukle, perfidne i obmanjujuće, on naprotiv uzima učešće na skupovima, konferencijama i socio-kulturnim programima, sklapa ugovore i sporazume, gleda da zadobije simpatije i pohvale laskavaca iz redova jeretika, deformišući tako učenja svetih Otaca i Hristovu istinu.
Pravoslavni ekumenisti veruju i govore (javno ili tajno) da su istina, ljubav i pravda Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista prisutne ne samo u apostolskoj Crkvi, već u svim verama, u svim „crkvama“ ili u svim religijama ovog sveta.
Uopšte, pravoslavni ekumenisti imaju omiljen odgovor, reč je o „nepojmljivoj ljubavi“ u kojoj Bog voli sve ljude, onakvim kakvi su. Velika obmana i prelest, da ne može biti veća, zato što je Sam Gospod Hristos pokazao da voli čoveka, ali mrzi greh ljudski, voli jeretika, ali mrzi jeres, voli paganina, ali ne voli paganizam.
Hristova ljubav nije razdvojena od Hristove istine. Gospod Hristos ne voli suprotno istini i ne tvori istinu nasuprot ljubavi. Hristos Crkve nam pokazuje ljubav prema istini i istinu ljubavi, a ne nekakvu slepu i globalnu ljubav, nekakvu ljubav koja prima u zagrljaj celokupnu gužvu i haos u kome su ujedinjeni laž, hula, greh i otpadništvo.
Pravoslavni ekumenisti su licemeri, želeći da istovremeno služe i mamonu i Hristu: poštuju ikone, ali se ipak mole zajedno sa onima koji hule na ikone, mole se Majci Božijoj, a sa druge strane se grle sa huliteljima Presvete Bogorodice i svetitelja, oko vrata nose Časni Krst, ali odobravaju učenja hulitelja Časnog Krsta.
Rumunski ekumenisti su po pravilu pripremani i slati na „specijaliziranje“ u protestantske i katoličke verske institucije. Tako je došlo do toga da pravoslavni teolozi, budući sveštenici ili episkopi više ne uzrastaju u nedrima Crkve, već se bude i osvešćavaju kao stipendisti u sred zapadnjačkih univerzitetskih kampova, prepunih zadaha i smrada racionalizma i duhovnog propadanja, bez ikakve moći da okuse duhovni život u Hristu, Koji je jedini izvor istinske teologije. I tako su se u Crkvi kao dim uzdigli „teolozi nove škole“, sa umovima prepunim protestantske filosofije i ispražnjenim srcima od tajne Pravoslavlja, dostigavši do toga da vide dogmatska učenja vide kao jednostavne ritualne formulacije, koje nisu usmerene ka večnom životu i spasenju.
Svaki onaj klirik i laik koji želi da se naziva pravoslavnim, a da pri tome ne sledi živo Predanje svetih Otaca, jeste nametljiv, unajmljen i ubačen pastir u stadu Hristovom.
Kako govori i kako izgleda episkop, sveštenik, duhovnik, profesor, teolog ekumenista? Koji su omiljeni izrazi u njihovom svakodnevnom rečniku?
Govor ekumenista je mek, osećajan, brižan i doteran, licemeran, prožet sa preteranom toplinom i vidljivom izveštačenošću, po nekada naprotiv – kancelarijski rečnik, hitar i činovnički, hladan i ekspeditivan. U besedama su često pacifisti i puni sentimentalnosti i suza, umoljivi i ganutljivi, preterano servilni i uslužni ili gordi. Zaprepašćujuće liče na nekakve političare odenute u odežde.
Izgledaju kao uspešni, dobro hranjeni, često ošišani, obrijani ili sa umetničkim bradama. Ubeđeni humanisti i pomalo filantropi, predstavljaju velike ktitore bolnica, raznih prihvatilišta i kulturnih institucija (sa novcem Svetskog saveta crkava). Prisustvuju u prvim redovima na skupovima, konferencijama i simpozijumima na kojima se ništa ne spominje o Gospodu Hristu, o stradanjima, o mučeništvima i pravoj veri. Brižljivo izbegavaju teme kao što su: jeresi, otpadništvo, paganizam, materijalizam, sinkretizam, laicizam, globalizam, liberalizam, žigosanje, cionizam, judaizam, komunizam, nju ejdž, masonerija.
Stalno se na mučan način preporučuje ili se ne izbegava da se podseti da su apsolventi dva – tri fakulteta, da su na masteru ili doktori nekog od univerziteta, razume se zapadnih (iz Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Italije Švajcarske itd.).
Pravoslavni ekumenisti su neutralni, govore dvosmisleno i neodređeno, na jedan uopšteni način, koristeći mnogobrojne i lepe reči od kojih ne možeš ništa konkretno da razumeš. Ekumenisti vide mirnu i tihu budućnost Crkve (biće dobro, ovako je dobro, budimo dobri), ali ih odaje praznoverno potčinjavanje zvaničnicima (političkim i religioznim), duboko poštuju sve ono što označava veličinu, moć, zapovest i ustrojstvo, iako se time mogu naneti i štete Hristovoj Crkvi.
Pravoslavni ekumenisti su liberalisti i skloni nekakvom duhovnom progresu, ne prihvataju i ne podstiču telesne podvige (post, molitve, metanije, čitanje svetih Otaca) na jedan ozbiljan način, već to poimaju simvolično, sa lakoćom daju razrešenja na pričešćima, razrešuju postove, skraćuju službe, podstiču kupovinu mnogo sveća i činjenju mnogobrojnih donacija crkvi. Labilni su ili „spretni“, „promućurni“, korumpirani, brižljivi su za prohteve i kaprice „moćnika“ i zalažu se za siromahe. Žive u luksuzu i ugodnostima propovedajući siromaštvo i milostinju.
Pravoslavni ekumenisti se uopšte ne uzbuđuju i nisu zabrinuti oko problema kroz koje prolazi Crkva, ne daju niti jedan odlučan odgovor, niti imaju odlučan stav kada je u pitanju invazija satanista, masona, bestidnosti i razuzdanosti, otpadništva Evrope i ofanzive protiv Hrišćanstva i hrišćana.
Nasuprot tome, većina pravoslavnih ekumenista su masoni, članovi Lions kluba ili Rotari kluba, ili su pak teozofi, jogini, praktikuju radiesteziju, reiki, bioenergiju i ostale alternativne terapije ( u pozadini „energija“ i „sila“ vide Hrista a ne samoga đavola) ili „istražuju“ i „pasionirani“ su orijentalnom i paganskom praksom.
Crkvu i Pravoslavlje vide kao ličnu svojinu, tako da sa timo mogu da rade šta im je volja. Finansijski iskorišćavaju sujevernost i pokornost naivnih pravoslavnih hrišćana ili prete kletvama i velikim nevoljama svima onima koji govore istinu ili im se suprostavljaju.
Revnosni su u dobijanju naročitog „hrišćanskog“ pragmatizma, nalik katoličkom i protestantskom, onog pragmatizma da bi zidali što više, da bi podigli na veću visinu, da bi stvorili Carstvo nebesko ovde na zemlji. Tako ovi bivaju savladani duhom preduzimaštva, mešajući marketing i menadžersku umešnost sa hrišćanskim vrlinama.
Više nemaju crkveni i svetootački rečnik, već jednu previše „teološku“ terminologiju, sa preuveličavanjem, modernističku, politikantsku, bezbrižnu, pomešanu, evropeiziranu, sa izveštajima i modelima poruka ovog sveta (umetnosti, mode, filma itd.) ili „svetiteljima“ i ličnostima drugih vera i religija. Stide se da idu u mantijama i sa bradom.
Ako ih dublje pogledaš u oči, videćeš stid, neodlučnost i kolebljivost, pritajenost, videćeš unutrašnju grižu savesti koja dolazi zbog izdaje vere u Hrista. Ono što ekumenisti smatraju da je ljubav prema čoveku, nije ništa drugo, do u suštini, ljubav prema svetu.
Pazite, kada govore o Crkvi ili hrišćanstvu uopšte ne koriste precizno izraze kao Pravoslavna Crkva i Pravoslavno hrišćanstvo! Stalno govore dvosmisleno, a zaključak se može interpretirati i imati hiljadu značenja.
Kako se ponaša i vlada jedan episkop, sveštenik i duhovnik ekumenista?
Uporno izbegavaju bilo kakve skupove gde bi mogli biti upitani ili bi trebali da daju javna objašnjenja o ekumenističkoj jeresi, o punovažnosti i valjanosti pravoslavnih dogmata danas, o aktuelnosti, praktikovanju i primenjivosti kanona Crkve, o novinama i promenama u Pravoslavlju, o jeretičkim inovacijama u teološkom učenju, o bogoslovijama i fakultetima, gde bi bili upitani o novom unutrašnjem zakonodavstvu Crkve.
Veoma su liberalni, organizuju ili iniciraju planove i programe o „bratimljenju“ sa različitim kultovima (jeresima) ili religijama, bilateralne ili trilateralne posete, kampove i logore za „reedukaciju“ u sociološkim i religioznim ustanovama na Zapadu (Asizi, Fatima, Međugorje, Teze, Bos itd.), stupaju u veoma čvrste prijateljske veze i odnose sa organizacijama, bratstvima i fondacijama sa neodređenim i opskurnim nazivima, u kojima se ništa ne spominje o Gospodu Hristu i o pravoj veri, već samo o miru, o pomirenju, o „saživotu“, „jednakosti“, „bratstvu“ i ljudskim idealima u kojima se ne traži spasenje itd.
Kao od ognja, čuvaju se od jasnih i odvažnih odgovora vezanih za odbranu Pravoslavlja, koji bi mogli da naljute jeretike i obodre pravoslavne. Ne veruju u nepogrešivost Crkve, niti u svetost svetitelja, nazivajući ih „ekstremistima“, „bogomoljcima“, „fanaticima“, „prevaziđenima“, „obuzeti mističnim oduševljenjem“.
U diskusijama, teolozi ekumenisti počinju da zbunjuju, da nameću mišljenja, da kreiraju „autoritativnost“ brojnim fakultetskim zvanjima, masters i odbranjenim doktoratima, znanjem brojnih stranih jezika, brojnim napisanim knjigama, mnogim diplomama i medaljama dobijenim iz oblasti „kulture i nauke“.
Setimo se ovde pravoslavnih teologa koji su umešani u ekumenističke pokušaje vezane za eklisiološka priznavanja, jer im papirna diploma ili limena medalja ne dodeljuju nepogrešivost u životu ili imunitet od jeresi. Upravo su ti znalci citata i definicija, prvi koji su savladani neumoljivim duhom racionalizma, naprotiv, setimo se samo velikih padova jereso-jeraraha, svih jeraraha, arhimandrita, sveštenika koji su bili izuzetno učeni i veliki znalci knjiga, koji su zbog prevelikog znanja visoke teologije otpali od Pravoslavlja i smirenja.
Pravoslavni ekumenisti promovišu novine u Crkvi, laiciziraju, odnosno sekularizuju, skraćuju, humanizuju, čine praktičnije, konfornije, komotnije: službe, besede, poslanice, crkveno slikarstvo, monaške odežde i govor. Imaju posebnu sklonost ka modernizovanju manastira, uvođenjem interneta i televizije, tehnike i industrije, njihovom transformisanju u agro, zoo ili šumske eksploatatorske centre, nosioce nemarnosti i rasipništva, ili lenstvovanja i konfora, bolje reći, na taj način u potpunosti ubijaju monaški život.
Kako možeš da prepoznaš da imaš duhovnika ekumenistu?
Kao prvo, duhovnik ekumenista ne smatra ekumenizam za jeres. Kao drugo, on ne veruje da danas uopšte postoje jeresi i jeretici, već samo „drugačiji“ hrišćani i „različita“ hrišćanstva.
Duhovnik ekumenista nikada ili veoma retko i nejasno govori o svetim Ocima Crkve, nepodstičući verne na podražavanje njihovog svetog života, ne govore o spasenju kroz pokajanje, odvažnost, stradanje, patnju, mučeništvo, krst i smrt za pravoslavnu veru.
Ništa ne pominje o: otpadnicima, jereticima, ateistima, paganima, huliteljima i otpalima od Crkve, o anatemama, o kletvama i proklinjanjima izrečenim od svetih Otaca svim konfesijama, kultovima, verama i crkvama zajedno sa svim njihovim utemeljivačima ubicama svetih mučenika, koji su danas zbratimljeni sa arhijerejima nazvanim pravoslavnima.
Duhovnik ekumenista ti ne ukazuje na to šta je prava vera i kako da braniš pravu veru; ne govori ti o neprijateljima Crkve, već naprotiv, savladan lagodnim načinom života i dugim životom, govori da je sve „dobro i lepo“, dok Crkva ima samo „sestre“ i „prijatelje“.
Takav duhovnik veruje i izjavljuje (javno ili tajno) da ima mnogo „crkava“, imenujući ih delovima jedne celine, ograncima istine, duhovnim srodnicima, sestrama Pravoslavlja. Po mišljenju takvih ljudi Pravoslavlje nije ništa drugo do samo jedan delić „velike univerzalne crkve“ koja još ne postoji, ali polako raste, razvija se, „evoluira“ u vremenu i ostvaruje se u budućnosti.
Duhovnici ekumenisti sklapaju prijateljstva sa služiteljima i vernicima drugih „kultova“, diveći se njihovim „ritualima“, „pripremama“, „kulturi“, „ozbiljnosti“, „učenosti“, „življenju“, „korektnošću“, „marljivošću“, „emancipovanošću“ itd., ljudskim vrlinama, koje su pravoslavnim hrišćanima potpuno nepotrebne za spasenje, već samo jereticima i paganima.
Duhovnik ekumenista nikada na ispovesti ne diskutuje o ekumenizmu, ili ga smatra dozvoljenim, tvrdeći da ekumenizam ni u kom slučaju ne predstavlja istinsku opasnost za Crkvu, već naprotiv nekada sa oduševljenjem i bez ikakvog ustezanja uznose hvalu pacifističkim „dobročinstvima“.
Autor: Jeromonah Nil Arkašu i jeromonah Varvar Morojanu
Preuzeto iz poglavlja: „O pravoslavnom ekumenizmu“ knjige: „Ekumenizam“
Izvor: Vizionarski
