Како је бриљатна акције претворена у изговор за агресију
27 ГОДИНА ОД РАЧКА – КАКО ЈЕ БРИЉАНТНА АКЦИЈА ПРЕТВОРЕНА У ПРОПАГАНДУ И ИЗГОВОР ЗА АГРЕСИЈУ?
Јануар месец, зима. На Косову и Метохији стање поново тешко. Готово разбијена шиптарска терористичка организација претходног лета, већ је увелико током јесени консолидовала своје редове и поново свакодневно напада. Био је то резултат директне америчке помоћи која је већ виђену агресију за октобар 1998. морала да помери, јер једноставно није имала планирану подршку са земље. Холбрук је управо претњама бомбардовањем натерао званични Београд да током октобра и новембра повуче значајан део полицијских снага из покрајине, дајући тако својим пуленима време и простор да се поново организују, наоружају и регрутују довољно нових снага. ОВК је током јула и августа била ударена право у главу, велики број искусних и школованих бивших ЈНА официра који су предводили борбе против српских снага више није постојао. Поучени искуством од пре пар месеци, Шиптари овога пута се много теже одлучују да узму оружје, знају да им је то крај пре или касније. Због тога терористи иду у другу крајност, упадају у шиптарске куће и прете животом домаћинима, који су принуђени да сваку пунолетну мушку главу „дају борби за слободу“, у супротном, за сваки отпор били би сурово кажњени и проглашени издајницима.
Тамо где млађе не би затицали, јер су многи искористили тај период да побегну са Космета, од најстаријих укућана захтевају новац, односно сву уштеђевину из куће. Тако успевају да колико толико поново омасове своје терористичке формације.
Рачак је малено село у општини Штимље. ОВК је ту још током пролећа претходне године направила изузетно јаку базу. Напади на полицијске патроле су нарочито интензивирани током лета па је тако до јануара 1999. године убијено чак 25 углавном припадника полиције, али и неколико војника и цивила. Такође, велики број људи био је и рањен. Заседе су углавном извођене на путу Штимље-Сува Река. Вршени су у великом броју и напади на шиптарске грађане сматране лојалним држави Србији, а једном домаћину је у самом селу током јесени нападнута и запаљена кућа, но он је успео са породицом да се извуче у последњем тренутку. Да је Рачак готово испражњен од малобројних цивила који су или били принуђени да побегну или су били побијени, те да село представља јако терористичко упориште тзв. 161. бригаде ОВК „Агим Целај“ под командом Шукри Бује, наше службе су добро знале још половином те 1998. Село је током летње офанзиве потпуно враћено под српску контролу, а онда је после већ описаног повлачења полиције са Космета у октобру, практично поново препуштено терористима. Они су то оберучке прихватили и током новембра и децембра ноћу су копали ровове, и то на очигледну сугестију својих западних инструктора на задњој страни села, одакле су читаво насеље могли да гледају и контролишу, што је тактички било много боље него да су то урадили испред.
Била је то јасна припрема за нешто више од обичног сукоба са српском полицијом, која ће се тек касније сазнати.
Бројни напади тих дана доносе нове жртве. У заседи код села Дуље 8. јануара, неутралисана су чак три полицајца а два дана касније 10.-ог страдао је још један наш припадник у селу Сливово приликом рутинске патроле кроз место. Нешто се морало поново предузети.
Направљен је генијалан план. Циљ је био да 36 припадника ОПГ (оперативно-потерних група за блиску борбу) под командом Горана Радосављевића у току ноћи у највећој тишини из правца села Белинце практично планинским путем прође кроз само село а онда пре свитања заузме описане ровове који су ископани на задњој страни Рачка, на доминантном вису. Са друге стране, око 100-ак припадника урошевачког ПЈП-а истовремено би дошло до предње стране села из правца Штимља. Замисао је била та да када би кренула акција ПЈП-а и чишћење насеља од терориста, по искуству један добар део њих би после почетног отпора кренуо у бежанију према планинама, не знајући да су припадници ОПГ-а већ заузели задњу страну села, тако да би упали у класичну заседу и не би имали начин да се извуку. Акција је била планирана за ноћ 13.-ог, али је процурила информација од наших доушника у селу да су терористи сазнали да се нешто спрема. Тиме је ствар била померена за само један дан, сматрајући да се ОВК опустила мислећи да су наши сазнавши да су „проваљени“ одустали од свега на дужи рок. Преварили су се.
Операција „Рачак“ могла је и дефинитивно да крене.
Одлучено је да припадници ОПГ-а дођу надомак села војним камионима јер се у близини налазила војна касарна и тиме се њихово кретање није сматрало сумњивим. Ноћ је била изузетно хладна и „тамна“. Због велике опасности да се у том мрклом мраку формација прекине, наши момци су формирали јединствен ланац где су један другог држали за рамена и опасаче, чиме би осигурали да се део групе не изгуби што би било катастрофално и упропастило целу акцију. Након готово тросатног пешачења у највећој могућој тишини, прошавши само језгро села, па чак и иза куће у којој се налазио главни терористички штаб са неколико десетина терориста (што ће наши тек касније сазнати), ОПГ је успела да приђе терористи стражару у једном бункеру и да га разоружа. Након што је исти смртно уплашен и шокиран рекао да је у селу присутно много терориста те да му смена страже долази ускоро, наши су заузели положаје у рововима и чекали. За то време ПЈП се распоређује испред села и све је било спремно за акцију. Након што је стражар заменик почео полако да се приближава бункеру, у једном тренутку примећује нашег припадника како му пушком даје знак да се преда. У моменту се само укопао а онда ухватио за пушку и истог тренутка је ликвидиран. Био је то знак за узбуну, акција је управо кренула. Чувши рафале, Шиптари излазе из кућа и уз паничне повике почињу да трче ка својим унапред одређеним положајима, ни не слутивши ко их ту већ увелико чека.
Командир чете Милан Лечић позива мегафоном терористе да се предају. Ови то наравно одбијају и крећу да отварају ватру према нама. Борбе у Рачку су сада већ увелико у току. ПЈП потискује терористе унутар села и немилосрдно почиње да чисти терен. Највећи број терориста у тоталној конфузији и шоку дошавши надомак ровова схвативши да су они пуни наше полиције креће да се међусобно судара. Иако су и тада били позвани на предају, они пружају отпор и добијају жесток одговор, те их ту управо највише и страда. Испред куће која је чинила главни терористички штаб гине њен власник Мехмет Мустафа као и Садик Мујота са снајпером у руци, који је био један од главних организатора крвавих заседа претходних недеља. У ОВК су му били и синови и ћерка. Управо је његова ћерка била једна од неколико жена у униформи страдалих у селу, јер је изашавши из куће заузела свој планирани положај са аутоматском пушком притом није видела нашег припадника који јој се налазио са стране и имао отворен пут да је одмах неутралише што је и урадио.
Сати су пролазили, борба је јењавала, а један број је успео да се извуче из села, јер разумљиво није било довољно наших припадника да би покрили сваки излаз. Око поднева, крећу напади на наше снаге из суседних села, Петрово, Ранца и Лужак, између осталог и минобацачима. Међутим ни то им не помаже. Група која се спуштала кроз шуму ка нашим положајима експресно је неутралисана. Из села Малопољце почиње такође напад минобацачима, чиме се иницира активирање и војске. После рафала из праге, село је брзо ућуткано. Тиме се борбени дан полако привео крају.
Комплетну антитерористичку акцију тог 15. јануара посматрали су са оближњих брда тзв. посматрачи из мисије „ОЕБС“-а.
С обзиром да наше снаге нису имале страдале, те да је само један полицајац био рањен, чинило се да је ова акција била заиста једна од најуспешнијих у то време на Космету, али само за кратко. Наши су приликом повлачења из села добили наређење да покупе сво оружје од терориста, јер се сутрадан очекивао масовнији напад терориста који су и даље били у великом броју присутни у околним селима. То је била прва велика грешка јер увиђај није био ни започет. Друга велика и вероватно кључна грешка била је то што је током ноћи село остављено без надзора и дежурства наших људи који су све положаје напустили. Ко је и зашто наредио да се напусте позиције, односно зашто регуларна полиција није дошла да замени изморене борце који су се цео дан тукли са терористима, питање је на које српска јавност никада није добила одговор. Овај поклон, непријатељ није пропустио да искористи.
Сутрадан 16. јануара, тзв. шеф мисије „ОЕБС“-а, Вилијам Вокер, доказани и познати ЦИА-ин агент од задатка који је постао познат још крајем 80-тих када је као амбасадор у Салвадору био главни човек манипулације крвавих догађаја у земљи где су поубијани бројни интелектуалци и виђени грађани, а за чију акцију замене лешева је био оптужен управо он, улази са тв камерама у Рачак и представа креће. Одједном се у кадру налази дуга јаруга са гомилом лешева и „цивилима“ како леже једни покрај других, док Вокер скамењено врти главом и констатује како је ово „крвави масакр недужних цивила“, што понавља кроз сат времена и на званичној конференцији у Приштини. Управо ће то званично бити повод за бруталну агресију НАТО-а на СР Југославију 2 месеца касније.
А шта се уствари догодило?
Како су током ноћи наши оставили Рачак без надзора, терористи из околних села су ушли у Рачак и скупили мртве терористе на једну гомилу, у поменуту јаругу која се види на тв снимку. С обзиром да су терористи имали стално обичај широм Космета да испод униформи или дела униформе носе и цивилну одећу, што је зими нарочито било згодно јер је у питању јануар месец, њима су очигледно скинути борбени прслуци и остављени су у цивилкама на тој гомили, како би се исценирала слика о масакру над цивилима. Наравно, та подметачина није могла да прође. Свима су методом парафинске рукавице утврђене барутне честице, чиме је доказано да су пуцали из оружја. Ниједно тело није било масакрирано. Никоме није фалила ни рука, ни нога, ни глава. Нико није страдао из непосредне близине, што је био јасан деманти тврдњи како су цивили натерани да клекну а затим ликвидирани из прислона. Међутим, било је касно, све пропагандне западне телевизије света брујале су два дана о масакру цивила у селу.
Наше снаге притиснуте овом ужасном пропагандом, поново улазе у Рачак 18. јануара у циљу поновног заузимања села и обезбеђења положаја које је требало обезбедити још првог дана као и вршења увиђаја пред страним представницима. Проналазе читав списак у терористичком штабу, са именима и презименима припадника као и њиховим распоредом дежурстава, велики број оружја, униформи, џакова са брашном и још много тога што је био јасан доказ да ту нема говора о боравку цивила. Сутрадан 19.-ог, поново долази до сукоба са ОВК и тада нажалост пада једина српска жртва у Рачку. Током заузимања врха Кршина, бива смртно погођен Миро Мекић, заменик командира МУП-а Урошевац, а још два полицајаца су рањена. Тиме је сукоб у селу окончан али је пропагандна машинерија урадила свој задатак.
Две године касније, 2001., генерал Горан Радосављевић Гури био је део наше делегације у НАТО бази у Штутгарту, приликом чега му је додељено признање за допринос миру. Да, добро сте прочитали! Акција која је послужила као повод за НАТО бомбардовање 2 године касније је окарактерисана као бриљантна антитерористичка акција. Врхунац догађаја десио се када су НАТО старешине показале нашима да је акција у Рачку ушла у њихов уџбеник, као један од најбољих примера како се терористичке ситуације те врсте у таквим околностима могу решити. Том приликом генералу Радосављевићу је и саопштено да му књигу не могу поклонити, јер се у њој налази и велики број примера других таквих акција из целог света, што НАТО чува као тајну када настане потреба да неку од њих конкретно и примене. Ово је и најбољи могући показатељ како западног лицемерја тако и чињенице да су српске снаге на Космету вршиле свој задатак најпрофесионалније могуће без икаквих злочина.
Слава херојима!
Аутор: Немања Тошић
Извор: Бомбардовање Србије 1999. – Да се никад не заборави
