Када су Срби примили хришћанство
Добио сам скенирани рукопис Хаџи Рувимовог Зборника из друге половине 18. века, који се чува у Прагу, у Шафариковој заоставштини (IX D 22/20).
То је историјски спис у коме Хаџи Рувим, између осталог, пише о три таласа покрштавања Срба: 50. године по Христу, 610. године и 867. године.
(Первом Сербли крстишесја по рождеству Христове 50. лета во дни аппостолски, апостолом Андроником, бившем епископом в Паноне граде /а то јест у Дмитровици/.
Втором, по рождеству Христе, в лето 610. Славеносербли крстишесја чрез греческаго цара Ираклија и патријарха Сергија, к кристјанској вери привдени и окрештени стали.
Третом: по рождестве Христове, в лето 867, во царство Греческое Михаила Третјаго, сина Теофила иконоборца и матере Теодори благочестивој царици…)
Ова Хаџи Рувимова историја сагласна је са Несторовим летописом, у коме стоји да је апостол Павле долазио (доходил) у Илирик, где су Словени од почетка (первоје), и да је поставио Андроника у Панонији за учитеља словенском народу (језику), то јест – за епископа.
Сви наши старији црквени писци родослова, летописа и житија, када су се освртали на стари век, увек су тврдили да Немања води порекло од цара Ликинија, а да су Срби хришћанство примили „апостолом Титом“ у јужнијим деловима Илирика, док је у Панонији, као што видимо, хришћанство преносио апостол Андроник.
Међу тим писцима – укључујући и владику Николаја Велимировића – не постоји историјска идеја о било каквом досељавању Срба. Та новотарија почиње да се појављује и прихвата током 18. века, пре свега међу световним и појединим црквеним писцима (гроф Ђорђе Бранковић, Павле Јулинац, Јован Рајић), који су читали Диканжа и другу страну литературу, у којој су Порфирогенитове тврдње некритички прихватане.
Упоредо са том идејом, увезен је и презир према домаћој историјској традицији, али и према свеукупној словенској. Тако се Несторов летопис, Далимилова хроника и Великопољска хроника – које доказују супротно, тј. исељавање из Илирика и Паноније – почињу сматрати безвредним.
Такође је и народно предање, у коме не постоји идеја о досељавању, већ се, напротив, чува сећање на римске цареве, одбачено са подсмехом.
На тај начин је утиснута лажна историјска идеја о досељавању, као неки вирус који је заразио умове српске интелигенције. Неки ту идеју спроводе из интереса, неки да би се допали странцима, а већина – као корисни идиоти.
Извор: Бели Анђео – Симбол целог људског рода
