Најгнуснији злочин над српским народом у 20. веку после Јасеновца
Можда и најгнуснији злочин над српским народом у 20. веку после Јасеновца је Сремски фронт. То је толико страшан злочин, да је тешко пронаћи праву реч да би се тако нешто гнусно окарактерисало.
У сваком случају, како би се решило српско питање у Титовом комунизму и како би се комунизам примио међу Србе, који су најстрашније пострадали од хрватског геноцида и немачке окупације, комунисти су осмислили паклени план. На свакој територији коју би заузели и на територијама које је Стаљинова Црвена армија ослободила за Тита, довевши га на власт, комунисти су против Срба спроводили следеће 3 мере:
—масовна мобилизација у Титову партизанску војску свих мушкараца од 13. и 14. година до 65. године старости,
—масовна стрељања свих виђенијих Срба домаћина, предузетника, интелектуалаца, свештеника и
—масовна хапшења и осуде на дугогодишње робије свих српских патриота и свих патриотских жена до година када биолошки више нису у стању да рађају бунтовне Србе националисте.
Сремски фронт је био најекстремнији чин у оквиру прве мере у којој су српска деца и омладина, потпуно без икакве војничке логике, масовно терана на немачке митраљезе који су их косили као снопље.
Овако је то изгледало:
„[Командант Оперативне групе дивизија НОВЈ на Сремском фронту] Пеко Дапчевић зове у штаб 6. дивизије и пита:
—Шта је на фронту? Где сте? Што не напредујете?
Овај одговара из 6. дивизије:
—Друже команданте, не можемо, јер чим се промоли глава или прст, гине се.
—Па зато сте ту да гинете… Напред!
Овај је спустио слушалицу. Пеко поново зове у штаб 6. дивизије али више нема никог ко ће да му каже где је, шта је. Сви су изгинули. Сви људи који су били ту, послати су на кланицу“. —сведочење очевица Милана Трешњића, мајора у штабу главнокомандујућег генерала НОВЈ Пека Дапчевића.
У планираном повлачењу немачке Групе армија „Ф“са југоистока Европе, Немци априла 1945. године, постављају фронт у правцу река Дунав-Босут-Сава-Дрина. Совјетска Црвена армија, која је октобра 1944. године ослободила Београд, одлази према Будимпешти и из правца Мађарске напада на Беч.
Тито тражи и добија од Стаљина да му се остави један фронт (како би као ђак-понављач, машинбраварски помоћник и аустроугарски каплар) показао своје војно умеће и како би се ратосиљао опасности која му представља непријатељски настројено српско становништво. Само на кратком потезу између Дунава и Босута није било речне обале и ту Немци копају ровове,утврђују се на брисаном простору који је потпуно раван. Ту се одигравао Сремски фронт! У тим рововима, немачка војска фиксира велику количину митраљеза типа „MG 42“. То су митраљези који су популарно названи „моторне тестере“ јер испаљују 20 метака у једној секунди.
Комунисти су терали српску децу да јуришају на те „моторне тестере“ на потпуно брисаном простору без иједног заклона. Претходно, још у марту 1945. године, комунисти доносе одлуку да насилно мобилишу сву доступну омладину на простору данашње Србије (и дела Црне Горе) и да их пошаљу на фронт. Успели су да мобилишу чак 250.000 Срба, највише из Шумадије, Подриња и Поморавља. Мобилисан је свако од 15. године живота па навише.
На кланицу Сремског фронта послата су без икакве војне обуке деца која пушку никад у животу нису држали. Учесник Сремског фронта, тада 17-огодишњи, Берислав Станојловић то описује овако: “Ја сам их гледао. Не зна пушку где да држи… Држи је на стомаку. Никад у животу пушку видео није. О некаквој обуци није било речи. То су биле приче за малу децу. Све је то послато на кланицу“.
Оно што је најгоре, све време током трајања кланице Сремског фронта и јуришања голоруке необучене српске деце и омладине на немачке митраљезе, Титови партизани имају у непосредној близини читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника не добија наредбу да нападне Немце са леђа, док за то време Немци косе рафалима све што помоли главу или прст. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.
Да не помињемо читаве 64 Титове бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске у то време и које све време стоје иза леђа Сремског фронта на западу. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Сремском фронту, док је са друге стране фронта, насилно гурана сва мобилисана српска омладина да изгине од немачких цеви.
70-их година 20. века, Војноисторијски институт је покушао да састави списак жртава Сремског фронта. Стигло се до цифре од 80.000 погинулих, међутим, тај посао никада није завршен. Како би се прикрила свеопшта српска трагедија Сремског фронта, објављен је само списак од 15.000 погинулих.
Неких 400 километара даље од Срема на запад, 13. априла 1945. године, совјетске трупе Другог и Трећег украјинског фронта, које су претходно за Тита заузеле Београд и напредовале из Будимпеште ка Аустрији, улазе у Беч.
Када је Беч пао, за немачку Групу армија „Ф“ у повлачењу више није било сврхе да стоје утврђени у Срему. Сами су се окренули и пошли даље на запад. То немачко повлачење са Сремског фронта, комунисти проглашавају за „пробој“ фронта и победу. То је оно што су деценијама комунисти славили као њихов велики допринос победи савезника у Другом светском рату и то је оно што наша држава и војска дан данас слави сваког 13. априла као победу.
Србија је овим комунистичким лудилом завијена у црно. Тито је остварио свој циљ елиминације њему неподобног српског становништва.
Све што је остало од Сремског фронта биле су непрегледне колоне сељачких кола које су са Сремског фронта враћале српским домаћинима и Солунцима, њихову изгинулу децу.
Извор: Историја Срба
