Кад звона причају историју
Моја прича о Цркви Светог Николе у Приштини
Постоје места која нам промакну у младости, иако смо живели тик уз њихове зидове. За мене, то је била Црква Светог Николе у Приштини. Годинама, док сам живео у њеној непосредној близини током средњошколских дана, моје искуство сводило се на звук њеног звона. Звук који је мерио време, али чији ехо никада није допрo даље од прага мојих ушију. Никада нисам ушао у њу. Сада, са одмаком, желим да јој посветим време које тада нисам, откривајући слојеве историје скривене иза тих камених зидина и звука који ме је будио.
Грађена из дуга и из борбе
Црква Светог Николе, саграђена 1830. године, није обична грађевина – она је једина православна црква у Приштини. Већ дуго се претпоставља да је подигнута на темељима старијег храма, што је још Бранислав Нушић наговестио. Ово није само претпоставка; сакрални простор са истом посветом помиње се чак у турским пописима из 16. века (1544. и 1566–1574), што говори о вековном континуитету. Нажалост, будући да археолошка истраживања никада нису спроведена, тајне њених темеља и даље су скривене.
Зидови које данас видимо изграђени су након тешке борбе приштинских Срба да од султана добију дозволу. Добијену уз строги услов: „црква по изгледу није смела да се издваја од околних муслиманских кућа.“ Ова наметнута скромност, која је подразумевала и накнадно дозидану куполу и звоник, данас представља најснажнији доказ дуготрајне борбе за очување идентитета и вере.
Мит о звону и турски султан
Најдирљивији део приче, онај који и данас изазива осмех, везан је за најпрепознатљивији елемент мог детињства – звоно.
Све до 1911. године, уместо звона, користило се клепетало. Замена клепетала звоником је легенда за себе, мит о домишљатости и храбрости. Када се звоно огласило на дан доласка султана Мехмеда Решата V, српски верници су досетљиво спречили његово скидање објаснивши да се ради о „поздраву султану!“ Тиме је чин, који је могао да буде кажњен, претворен у израз лојалности. Звоно је остало.
Порта која је била центар живота
Црква Светог Николе није била само верски објекат. У њеној порти, поред самог храма, налазиле су се и зграде српске основне школе и дворазредне гимназије. То је био образовни и друштвени центар Приштине. У сенци цркве је и старо православно гробље, чији споменици причају о људима који су овде живели и стварали, дајући материјални доказ нашег дугог присуства на овом простору.
Ватра и обнова: Слика најновије историје
Судбина храма се драматично пољуљала крајем 20. века. Након доласка КФОР-а 1999. године, црква је прво оштећена бомбом. Тада је, на самом крају века, њена улога активног верског центра постала угрожена. Највећа трагедија уследила је 18. марта 2004. године, када је црква, заједно са парохијским домом, запаљена. У том чину насиља, изгубљено је нешто непроцењиво: изгорео је цео грађевински корпус, целокупна архива, иконе и вредни дуборезни иконостас дебарских мајстора из 19. века. Пао је свод, уништивши и део зидног сликарства.
Међутим, Црква Светог Николе одбија да буде само жртва. У периоду од 2005. до 2008. године, извршена је темељна рестаурација и конзервација. Ова обнова није само грађевински подухват; она је симбол истрајности.
Данас, Црква Светог Николе стоји окружена тишином која је тежа од сваке буке. Звоно, које је тако домишљато изборено од султана пре више од једног века, сада звони за оне којих више нема. Иако је физички обновљена након ватре 2004. године, која јој је отела иконостас и архиву, храму недостаје оно најважније – топлина наших руку и молитве. Упркос свему, овај храм не прихвата судбину музеја. Он није само наше сећање на прошлост; он је залог наше будућности. Он стоји као неугасива светиљка која чека да се врате људи, да се врати живот. Можда нећемо ми, који смо отишли, завршити ову причу, али верујемо да ће наше генерације или оне које долазе после нас чути у том звону позив – позив на повратак кући.
Ово је прича о граду који је отишао, али који и даље стоји унутар тих древних зидина. Можда је време, баш у овим смутним временима, да напокон уђем у њу.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
