Од Влашке до Румуније – Румунска интеграциона идеја

понедељак, 23. 12. 2024.недеља, 22. 12. 2024. Kefalo

ИЗГУБЉЕНА ДРЖАВНОСТ ВЛАШКЕ – И ИДЕОЛОГИЈА РУМУНСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

Иако је држава Влашка нестала, њен дух и дух њених становника Влаха не да спокоја ни политичарима, ни неким верским службеницима, а ни научницима. Последњи „испад“ где се појавио дух Влаха и Влашке догодио се 2016. године године, када је поглавар Исламске заједнице БиХ, Хусеин Кавазовић, на једном скупу муслимана у Швајцарској одржао скандалозан говор препун увреда у коме је Србе назвао Власима,[1] а све због чињенице да су српске партије победиле у Сребреници. Закључак Кавазовића био је да се Власима не сме дозволити да владају Сребреницом. Зна се, наравно, да у Сребреници нема Влаха, већ да ту живе Срби. Или има?

Хусеин Кавазовић – Власи у Сребреници држе власт

Овде треба подсетити на неке историјске чињенице, тј. да су Срби у Аустроугарској монархији називани и Власима, тј. Влах је значило Србин и обрнуто,[2] али без увредљивог садржаја. Данашња „наука“ босанскохерцеговачких муслимана извитоперила је одређене садржаје и, попут члана Академије наука БиХ Ибрахима Пашича, тврди са у БиХ до средине 19. века није било Срба и да су сви данашњи Срби некада били, заправо, Власи.[3] Иначе, упућенији аутори су током средњег века Србе заиста називали на три начина: Србима, Власима и Рашанима. На пример цар Фернинад II Србе је називао Србима или Рашанима, а потврђује Симеону Вратању за епископа „Влаха и Срба“. Адам Бацани, хрватски бан 1696. даје заштитну диплому српском народу између Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским народом. Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове их 1602. године „Власима или Србима“.

У једном извештају Задарске надбискупије из 1760. године каже се за Србе: „илирски, влашки, словенски или српски народ!“. Загребачки бискуп Игњатије Микулић населио је Србе на свом имању (Трепча, Банија) и 1688. године у Уговору их назива „Србима које обилно Власима зову“. Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Висковић, да треба протерати марцанског “српског епископа” Максима Петровића и поставити језуита Леваковића. На више места, у овом другом писму папском нунцију у Бечу, надбискупу Гаспару Матеју, он Србе зове “Власи или Срби”. Загребачки бискуп Л. Петретић (1648. – 1667.) зове у неким својим донацијама и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад “Власима или Србима”. У једном свом дугом извěштају Дворском Савěту од 21. априла 1662. г. чак каже да су дошли из “Краљевине Србије”. За језик Срба у Вараждинском ђенералату каже: “српски језик, који се код нас влашки назива”.[4]

Насељене Србе у Словенији (такође су звали Власима).[5] Наиме, Ускоци – Срби су се у 17. веку населили у Белој Крајини (Словенија) и књига „Слава војводине Крањске“ расправља о вероисповести Ускока – Влаха каже: Да су ови “Власи” – Срби, јасно се види по томе што им је патријарх у Пећи, и што посте заветни пост пред Светог Саву, који им је био први архиепископ.

СРБИ КАО „ВЛАШКИ НАКОТ“

О етничком пореклу православних „Влаха“ на простору „хрватских земаља“, односно о „влашкој проблематици“, постоји обимна литература, која јасно доказује да је главном реч о „рашком“, тј. српском народу. Ипак, низ хрватских историчара, етнолога и других аутора и истраживача (како пре стотину и педесет година, тако и данас), порицао је искључиво, па и делимично српско порекло „Влаха“, док највећи број избегава да се бави тим питањем, настављајући да „влаши“ Србе.[6]

Матија Петар Катанчић, фрањевац и „први хрватски археолог“, један је у низу католичких Срба, „постхумно“ похрваћен, пре свега због његових научних домета. На измаку 18. века, у једном од својих најупечатљивијих радова, недвосмислено се оградио од хрватства, а у вези српског имена каже: „Веома је уобичајено је да наши Илири себе називају Србљима, не само они који живе у Србији, него и у целом Илирику, па чак и Дацији, нарочито они који следе закон грчке цркве, а најпрепознатљивији су по томе што себе зову Србљи, Србљани“.[7] У вези свог порекла и о влашком имену каже: „Хрвати, ово причам по свом знању, нас Трачане Илире, који се од њих знатно разликујемo по дијалекту, све зову Власима“. У продужетку књиге поново је нагласио да се „Срби грчког закона“ каткад погрешно називају „Власима“, истичући да су Рашани потомци Трачана, што имплицира да је и себе сматрао припадником српског народа.

Радослав Грујић у „Апологији српскога народа у Хрватској и Славонији“ објашњава: „По томе ове славенизиране Влахе романскога порекла ваља добро разликовати од такозвани Влаха, који беху прави Срби и српског порекла, као што их разликују и историјски споменици; јер оне прве досељенике у Хрватску и Далмацију, током XIV и XV века називају ти споменици искључиво само: Volachi, Vlachi, Valaci, Olachi, Murlachi, Morlachi и Morolaci, дочим за ове потоње такозване Влахе или Србе споменици често кажу: Valachi sive Rasciani, Rasciani vulgo Valachi, Morlachi o Serviani, па штавише доста често и само: Serviani seu Rasciani, или само Serviani и само Rasciani“.[8]

Један од најутицајнијих хрватских историчара Фердо Шишић, у књизи „Хрватска повијест“ из 1908. године, у обимној фусноти концизно објашњава термин „Влах“, као и изворе који потврђују српско порекло овог етноса. На почетку каже: „У споменицима

XVI., XVII. и XVIII. вијека наводе се из Босне досељени Срби редовито под именом Власи (gens Valachorum, das walachische Volk)“.[9]

КНЕЖЕВИНА ВЛАШКА И ВЛАСИ

Крајем XV века последње независне хришћанске државе на Балканском полуострву биле су Мађарска и кнежевине Молдавија и Влашка. Године 1526. Мађарско краљевство с дели између Турака и Аустријанаца, а Дунавске кнежевине (како су називали Влашку и Молдавију) се и даље боре. Кнез Молдавије Стефан III Велики и његов колега по титули Влад(ислав)[10] III Цепеш, познатији по књижевном лику Дракуле, наносе Османлијама бројне поразе и чувају независност својих држава. Османлије су тек у XVIII веку успеле да потчине Влашку, док ће Молдавију између себе поделити Аустријанци и Руси.[11]

Ипак, да се подсетимо неких историјских чињеница.

Кнежевина Влашка је држава која је постојала (приближно) од 1330. до 1895. године (дакле око 565 година), када се, после Кримског рата (окончан 1856.), интегрише са делом Молдавије (Кнежевином) и том приликом се и мења име државе у Румунија, а народ се асимилује у Румуне. На тај начин интеграције за Кнежевину Влашку значиле су и њен буквални крај као државног субјекта. Народ се асимилује у Румуне, а Влаха, данас налазимо само у Србији, где имају статус етничке заједнице.[12] Видимо, дакле, да су румунске интеграције довеле до важног геополитичког преображаја овог дела Балкана и Европе.

Према Херодоту и другим античким изворима (код нас Милоша С. Милојевића) територију данашње Румуније (која се звала Дакија) насељавали су Дачани који су били део Фракијаца (Трачана).[13] Другим речима, несумљиво Словена, а за пажљивије истраживаче ти Словени су углавном били Срби и њихова етничка доминација завршавала се у Брандебуршким шумама (данашња Немачка), чији су остатци Лужички Срби.

Године 119. Дакију заузимају војници Римске империје, који ту стварају и своју границу (лимес) од Дунава до реке Рукар на Карпатима, да би скретао ка реци Олт. Године 271. Римљани су напустили регион. Ипак, прва романизација становништва забележена је управо у поменутом периоду до 119. до 271. године (152 године), а касније поделом Римске империје романизацијом се бавио Источни део империје (Византија) која је владала овим земљама током 5. и 6. века. Романизација је значила и усвајање од Дачана доста речи својих господара, што ће касније имати важну улогу у промени идентитета становништва.

Током раног средњег века (конкретно већ у 6. веку) на територији будуће Влашке кнежевине формира се словенска држава (кнежевина), коју византијски историчар из тог века, Менандр, спомиње и наводи да њоме влада словенски владар по имену Даврит (други аутори наводе да се звао Доврат).

Потом Влашка улази у састав Првог бугарског царства, од 681. године све до мађарских освајања (9. век). За територију Влашке, у то време, дакле боре се Мађари, Бугари и Византија. Ипак, у том хаосу историчари бележе да су локалне војводе и кнежеви успели да формирају државу и истисну освајаче.

Први влашки војвода у писаним документима јесте Љутивој (1272) који је владао земљама са обе стране Карпата (и делом Трансилваније, тј. Ердеља). У то време слаби мађарска држава династије Арпада, што је отворило пут уједињењу влашких земаља и стицање независности од Мађара.

Кнежевину Влашку ствара Бесараб I[14] 1310. године, који је заузео земље са обе стране реке Олт. У сваком случају његови наследници су имали словенска имена и одржавали су веома блиске односе са Србијом, тј. племством из Србије и српских земаља.

Крајем 14. века војска Османске империје излази на Дунав и почиње да упада у Влашку. Борбе трају са наизменичном срећом, те је Мирча Стари склопио мировни споразум са Османлијама предаје део важних градова. Ови градови (два) остају делом Османске империје све до 1829. године.

Период нестабилности продужио се све до владавине Радослава (Радула) IV, који је успео да постигне компромис са локаном елитом, што је значило и да се Влашка потчињава Османској империји, у најблажој могућој форми, плаћањем годишњег данка (1525).

Током 12. века Михај Храбри ступа на трон 1593. године и успева да обнови границе древне Дакије, а после његове смрти Влашку окупира пољска армија, која је држала регион све до 1602. године. Потом се обнавља утицај Османлија, који премештају главни град из Букурешта у Трговиште (ближе граници Османске империје), који у Влашку насељавају Грке и друге народе потчињене себи. То је значило и умањење утицаја домаће елите.

У сваком случају доласком Матеја Бесараба на власт у Влашкој донет је дужи период мира (1632 – 1654), а каснији владари стварају савезе са владарима Молдавије и Трансилваније и успешно одржавају аутономију државе од Османлија.

Током 17. века и Великог турског рата на Влашку бацају око Хабзбурзи, којом влада Константин Бранковић (Бранковјани – како транскрибују „Румуни“) – 1688 – 1714. Овај период се поклaпа са културним уздизањем Русије Петра I. Наравно, влашки владар је био свим срцем уз Русију, што га је коштало живота. Султан Ахмед III наређује да га убију и лише трона. Слично пролазе и наследник Константина Бранковића.

Османлије да би спречили да становници Дунавских кнежевина (Влашке и Молдавије) сами бирају своје кнежеве, почели су да намећу као владаре Грке – фанариоте. Лојалност фанариота Османлијама није одвратила Русију, Хабзбуршку монархију и друге да гледају на Дунавске кнежевине и делују унутар њих. После 1768. године Влашка прелази под власт Руса (који су од 1774. имали право да штите локално православно становништво и тако умањују власт Османлија, али и Хабсбурга (1789).

После потписивање Букурештанског мира 1812. године Влашка добија стратешки значај за већину европских држава које су желеле да спрече руску експанзију и спајање са Србима (Србијом). Западне државе отварају у Букурешту представништва и започиње свеколики (економски, културни и политички) утицај Европе у Влашкој кнежевини.

ОД ВЛАШКЕ ДО РУМУНИЈЕ – РУМУНСКА ИНТЕГРАЦОНА ИДЕЈА

Почетак 19. века обележавају нови преокрети и револуције, како против Османске империје, тако и унутар саме Влашке. Углавном, Османска империја ликвидира фанариотску владу Влашке, али новог кнеза, Григорија IV Гика свргавају Руси током Руско-турског рата 1828 – 1829. године.

Последица рата је да се са Адрианопољским мировним споразумом из 1829. године Дунавским кнежевинама даје аутономија и враћају Бреила, Џурџу и Турн-Мегуреле. У оквиру тога обнавља се влашка армија (1831), али и много другог што је омогућили убрзанији развој кнежевина.[15]

Упоредо са овим не мирује ни Запад. Револуционари надахнути Француском револуцијом делују и у Влашкој и почињу да шире окултне (масонске) идеје, али и рану верзију румунске заставе и интеграција. Почетком 1840. У Влашкој расте револуционарно расположење, посебно међу младим официрима и тајним друштвима. Планира се револуција ради свргавања легалне власти. Покушан је државни удар који је и успео 11.-12- јуна 1848. године при чему се образује Привремена влада. Револуционари делују у смеру русофобије. Османлије реагују и заједно са руском војском гуше побуну и протерују револуционаре.

Међутим, После Кримског рата (1853 – 1856), који је Русија изгубила, Дунавске кнежевине се предају под заједнички патронат Османској империји и Конгресу великих европских држава (Велике Британије, Француске, Краљевства Сардиније, Аустријске империје, Прусије и делимично Русије).

Пораз Русије у Кримском рату ослобађа простор за деловање уједињене западне Европе и 1859. формирају савез Влашке и (дела) Молдавије. Кнез постаје масон Александар Јоан Куза који се 1861, проглашава кнезом уједињене Румуније, а 1866. Румунија добија краља, Немца Карла I, који је 1881. године Румунију прогласио за краљевину.

Данас Влашко књажевство не постоји, односно држава Влашка је исчезла са мапе, а на њеном месту се појавила Румунија, тј Румуни.[16] Пошто све до појаве династије Хоенцолерна Румуни и Румунија нису имали ни кнеза, ни краља ни цара, па према методологији ни средњовековну историју, ваља разјаснити овај пројекат. Наиме, династија Хоенцолерна је немачка династија и нема никакве „румунске“ корене. Самим тим се поставља под упитник читава новија румунска династичка историја од 1881. године, али и румунски идентитет.

О овој династији на Википедији се може наћи следеће: „Породица Хоенцолерн води порекло из области око града Хехингена у Швабији, из 11. века. Они су узели име по замку Бург Хоенцолерн близу горепоменутог града, који је био дом њихових предака. Кућа се поделила на две гране, оне у римокатоличкој Швабији и оне у протестантској Франконији. Швапска грана владала је простором око Хечингена до њиховог могућег изумирања 1869. године. Франконијска грана била је релативно успешнија. Гране франконијске линије попеле су се на трон Бранденбурга 1415. и трон војводе Пруске 1525. године. Унија ове две франконијске линије 1618. дозволила је стварање Краљевства Пруске 1701, државе која је водила уједињење Немачке и стварање Немачког царства 1871. године. Фамилија Хоенцолерн је абдицирала са немачког трона 1918. године. Један огранак швапске гране, Хоенцолерн-Сигмаринген, владао је Румунијом у периоду 1866—1947 (кнез 1866—1881 и краљеви 1881—1947)“.[17] Другим речима, ни данашња Румунија и данашњи Румуни немају своју етничку династију, већ немачку, а која је у једном периоду владала овом државом и народом.

Ко су били средњовековни владари Влашке и који народ је живео на територији ове државе?

Почећемо са једном румунском монографијом, аутора Илије Барбулескуа, иначе између два светска рата и иностраним чланом Српске краљевске академије.

Године 1904. појављује се књига Илије Барбулескуа (преминуо 1945.), која је четири године касније преведена на српски и објављена под насловом „Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна“. Књигу је превео Светислав Илић. Године 1914. Барбулеску постаје дописни члан Српске краљевске академије. Књига је за данашњег читаоца веома интересантна, а на крају и интригантна, јер се доста противи данашњем виђењу Румуније, румунизма и Румуна.

Барбулеску каже о својој књизи следеће: „Сем тога та политика зближавања са Србима, за коју се ми овде тако заузимамо, налази свог ослонца не само у садашњим интересима Румуније и румунизма, него и свог корена у далекој историјској прошлости, у нашим старим економским и душевним везама, нарочито са Србима.“[18] Шта је то, дакле, било у прошлости што је повезивало Србе и данашње Румуне?

Према Барбулескуу то је ћирилица, црквено-словенски језик и заједничка култура (са Србима и Бугарима) преовладавала је све до краја XVII и почетка XVIII века и са друге стране Дунава (Влашка, Ердељ, Молдавија).[19] Константин Јирчек уводи појам румунско-словенски језик.[20] То је време када се код новонастајућег народа Румуна, социјалним технологијама, почиње да меша име Срба и Бугара (који су тада говорили један језик),[21] тако да то сведочи да се диференцијација на посебне народе у Влашкој није одвијала до тог времена.

Истовремено може се говорити да се почетком XVII века препознаје Влашка народност, али не и румунска народ. У једној повељи коју је издао војвода Јеремија Могила у Јашиу године 1603. (Arch. Ist. 117) у којој се каже: „дали смо овај лист господства ми оцу и молабнику нашему игуману св. Манастира Побрата и старешинама села Валени, и ког да буде дозван у то село: био Рус или Молдавац, био Маџар или Србин, или Влах, или ма које народности био“.[22]

Посебна прича је о владарима Влашке. У сваком случају владарска имена која су позната нису румунска. Барбуеску каже да су у XIII веку војводствима Влашком и Молдавијом владали су војводе Љутивој и Сенслав (очигледно словенска имена), а сада то називају румунским територијама. У то време Словени – Срби су владали својим територијма, тј, земљом коју су насељавали Срби и логично је да су из својих редова бирали и војводе и кнежеве, касније краљеве и цареве. Такође Барбулеску наводи да је у Дунавским кнежевинама било је више Срба него Бугара.[23] Сас Рајерсдорф у свом путопису из 1541. године помиње да у Молдавији живе Малоруси, Срби, Сармати, Јермени, Бугари и Татари. Ни спомена о некаквим Румунима.[24] Према Барбулескуу период од XIV до XVII у Дунавским кнежевинама је словенски период када је и елита и већи део становништва говорило словенским језиком и писало ћирилицом.[25]

Барбулеску наводи да је словенство у Влашкој ојачало крајем XIII века, тачније од 1274. године, када је војвода Олтеније Љутивој (обратите пажњу на име) удаје ћерку за краља Србије Стевана Милутина.[26] Доцније Александар Басараба, господар Влашке, удаје своју ћерку за Вукашина будућег краља Србије и оца српског јунака Краљевић Марка. У години 1381. Раду Негру (овде се ради о скраћивању и румунизацији имена, јер се Раду, заправо, звао Радослав, син Александра Басарабе узима за жену ћерку или унуку цара Лазара, оног Лазара коме је током Косовске битке помагао са војском господар Влашке Мирча Велики.[27]

Барбул бан Крајове имао је за жену српкињу Негославу, која је живела час у Олтенији (Влашкој), час у Србији. Године 1504. Радул Велики, господар Влашке жени свог синовца, опет једног крајовљанина, Првула, ћерком Србина Јакшића из српске властеоске породице, оног Јакшића, који доцније убија Миху војводу у Сибињу.

Познати оснивач манастира Арџеша, Негое Басараба, почетком XVI века, жени се српкињом Деспином, ћерком деспота српског Јована Бранковића.[28] У повељи коју је издао Михаило Витез 1592. године даје повластице неком Николи из Влашке, а и запису из Мехединаца године 1595. опет у Време Михаила Витеза видимо да Срби живе у Чернецу, као и да је бан Крајове био Ђорђе Рац, такође Србин.

Нешто касније, за време Матеје Басараба који доводи Србе из Босне и из других места да сређују словенских црквених књига видимо да има Србин Вучина, велики часник. И да не дужимо из пописа који даје Барбулеску види се да у Влашкој владају Срби и да су поред владара његови сарадници и по државним и по црквеним питањима Срби. Владари Влашке женили су своје синове српкињама, односно удавали своје ћери за племиће из Србије, а не из Бугарске итд., што много говори.

Србофобију (антисрбизам) у Влашкој почели су да развијају римокатолици, како сведочи Барбулеску већ од XV века, када постају политичка сила у друштву.[29] Србофобију тог времена у Влашкој предводио је Миха Зли, војвода влашки – такође српског корена, коме је мета била породица Првуловића, а која је била у блиским родбинским односима са Јакшићима. Зна се из старих извора, сведочи Барбулеску, да се Зли светио Првуловићима тукући их када је имао прилику и да је секао носеве монасима (Србима) које је затицао на имању (Првуловића). Такође у том периоду започиње борба и против владајућег језика током XXVI и XVII века, којег су србофоби сматрали српским, иако је он био тада и језик Бугара и Руса.[30] У то доба, инспирисани новцем и идеологијом језуита, србофобија добија замах и умногоме је била слична данашњој коју води колективни Запад против не само Срба, него и Руса. Пошто су до тада Срби имали велики углед као мудри људи започиње омаловажавање њихове мудрости, пре свега исмевањем, затим преко заједљивих анегдоте у којима су Срби били увек глупи и прости, а касније се прешло и на физичке ликвидације истакнутих Срба.

Да је становништво Влашке, односно данашње Румуније Словенско тврди и познати српски истраживач Јован Пејин. Он у предговору књизи „Власи“ пише: „Од 15. до 17. века стално су текле сеобе преко Дунава у Влашку где је створена етничка симбиоза, тако да од Баната до Црног Мора, линијом запад-исток имамо романизовано словенско становништво или етнички комплекс балканских и Дачких Словена!“.[31] Наравно, постоји и бројна и убедљива литература да су Дачани – Срби, па чак и данас поједини румунски интелектуалци желе да одбаце румунизам и врате државни брод на идеје Дакије и Дачана. У данашњој Румунији бројне заједнице за себе истичу да су етнички Срби (Хуцули, Шопи…). „Посебно је занимљива група у Олтенији и Малој Влашкој о којој нико не води рачуна, која говори шопским наречјем и за себе често кажу да су Срби.“[32]

У невеликој књизи – елаборату ОЗН-е из 1948 – 1949. године казује се да се асимилација Срба у Ердељу, Молдавији и другим крајевима данашње Румуније одвијала у два периода од 15. до 19. века и од 19. века до данас (и на територији данашње Србије влашењем срба).[33] Тако се, дакле, дошло до тога је српско-словенско становништво Влашке и Молдавије изгубили свој народни идентитет и усвојили румунски.

ВЛАШКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Барбулеску, како смо већ, подсетили, тврди да је утицај Срба у Дунавским кнежевинама порастао почевши од XII века. На пример, Александар војвода (влашки) Светог Саву назива „Сава Србин, отац наш“![34] И за време Мирче Старог Срби су уређивали цркву и били доминантни монаси и свештеници у Влашкој, а заузимали су и положаје митрополита.

Међутим, провинција Дакија је у црквеној организацији припадала Илирику, односно ариепископији у Сирмијуму (Сремска Митровица), а од почетка петог века Солуну. Наредна два века припада чувеној архиепископији Јустинијани Прими (седиште у Царичином граду код Лебана у Србији). Затим следи подређеност Охридској архиепископији која је подпадала под српску власт од половине X века па до 1019. године, а од тада је средиште целокупног српског народа.[35]

Неки српски аутори сматрају да је отац влашке духовности монах Никодим (Грчић) Прилепски и Тисмански[36], блиски рођак цара Лазара Хребељановића. Никодим је послат у Влашку где је подигао бројне манастире (чак му је и угарски краљ Жигмунд помагао и прешао у православље).

У влашке земље монах Никодим је дошао из источне Србије за време Владислава – Влајка I (1346 – 1377). и ту је, заједно са другим монасима основао манастир Водица на Дунаву, недалеко од Турн Северина. Сачувана је хрисовуља Владислава – Влајка I на црквенословенском језику. Никодим је на пергаменту преписао у српској редакцији црквенословенског језика Четворојеванђеље, украшено вињетама и иницијалима, а неки аутори су га сматрали и првенцем словенске писмености у „румунским земљама“.[37]

Осим реченог, Свети Никодим ослободио је Влашку од ромејског клерикализма и саградио у њој манастире Водицу, Тисману и Прислоп.

Свети Никодим Тисмански, оснивач влашке духовности

Овде треба рећи да малобројни аутори који се баве Кнежевином Влашком истичу примарност словенске прошлости, те да је постојала Влашка православна црква коју со водили Срби – Словени. Треба напоменути да је већина становника Влашке примила хришћанство (процес је завршен током 9. и 10. века), а коришћен је црквенословенски језик у литургији. Црквенословенски језик је све до средине 18. века био и званични језик цркве и државне админситрације.

Тако Николај Михаилович Гергељук, са Черновицког националног универзитета (Украјина) пише да се у Дакији (територија данашње Румуније) од IV века успоставља црква која је потчињена Сремској Митровици (Сирмиуму), где је било седиште Панонске цркве,[38] те се сматра да је Свети Сава узео за првог српског патријарха монаха из Митровице, како би показао континуитет Панонске и Српске цркве. После разарања Сирмиума од стране Хуна у V веку црква Дакије је потчињена архиепископу солунском, у то време српском граду.[39]

Крајем XIII века Охридска архиепископија је имала под својом влашћу 11 епископија, и то: Охридску, Костурску, Деволску, Главничку, Канинску, Пелагонијску (Битољ), Мегленску, Сланицу, Гребенску, Струмичку и Влашку.[40] Влашка је била под влашћу Охридске архиепископије све до половине XVIII века.[41]

Даља судбина Влашке православне цркве (митрополије) била је таква да је мењала канонску потчињеност, сходно политичким приликама. Гергељук наводи да је Влашка од 865. па до 1018. била у саставу Охридске архиепископије, затим је од 1234 – 1393. потчињена Трновском патријархату (Бугарска). Када је Влашка постала самостална држава 1359. године дошло је до промене и црквеног устројства и потчињена је Константинопољу који је наметао грчке владике и грчки језик, непознат народу.

Јован Пејин наводи да је Влашка православна црква од 1429. била под јурисдикцијом Пећке патријаршије, све до 1864. када се оделила од Карловачке митрополије Српске православне цркве и формирала посебну митрополију. Ово је урађено да се створи Румунска православна црква, јер као што „Румуни“ нису имали цареве, нису имали ни цркву.[42] Интересантно је да су Румуни стекли аутокефалност тек 1925. године, када је мајка црква – Српска православна црква је признала, а све после женидбе престолонаследника Александра Карађорђевића румунском принцезом Маријом.

Од VXIII века на територији Влашке делује познати православни монах Пајсије Величковски,[43] али долази и до велике промене културних утицаја (културне преоријнтације). Уместо словенско-српског утицаја све више се примећује утицај Француске (масонерије), Аустро-Угарске и Ватикана (језуити).

ВЛАШКА ЛИБЕРАЛНО-МАСОНСКА РЕВОЛУЦИЈА И УСВАЈАЊЕ РУМУНСКОГ ИДЕНТИТЕТА 1848.

У политичком смислу овај француско-аустријски утицај довео је до тзв. Влашке револуције 1848. године, којом се као политичка снага пројављују локални либерали заогрнути у новоформирану идеологију румунског национализма. У каснијим догађањима ова либерално (читај масонска)-језуитско-унијатска класа (тзв. елита Румуније) постала је важан фактор у новоствореној држави Румунији у румунизацији словенског становништва.[44]

Један од главних идеолога новог румунског идентитета био је Јон Елиаде Радулеску (изворно презиме Радуловић), који је рођен у Трговишу (какво дивно „румунско“ име града 1802, у држави Кнежевина Влашка, а преминуо је у Букурешту, држава Румунија)

СТВАРАЊЕ РУМУНСКОГ ЈЕЗИКА

Иако је запад успео да интегрише Влашку и Молдавију и тако створи Румунији и Румуне, остала су нерешена бројна идентитеска питања, међу првима језик.

Почевши од језика на којему се од давнина славио Бог и то много пре настанка средњевековних војводстава Влашке и Молдавије, словенско писмо и говор били су у званичној употреби у дворским канцеларијама свих државних формација које су претходиле формирању влашко-молдавског суверенитета у XIV веку. Од пада Србије под турски јарам па све до краја XVIII века трају масовне сеобе сербског живља према територији данашње Румуније и Молдавије, посебно у Банат, Кришану и Ердељ. Прве штампане књиге у Влашкој настале су почетком XVI века, на словенском језику и на ћирилици, захваљујући труду монаха Макарија из ободске штампарије Црнојевића. Словенски језик је био званични језик у овим земљама све до XVII века, док се ћирилица одржала као званично писмо све до 1860. године. Црквенословенски је био језик православног богослужења у Румунији све до XIX века.[45]

Новостворени народ Румуни није имао румунски језик, него су говорили словенским језиком. Прегледом древних споменика културе и црквених књига види се да се користи црквенословенски језик. Древно влашко писмо створено је у време кнеза Владислава, а говорило се словенски. Све што су државе радиле – преписка, грамате, жалбе, уговори, натписи на печатима и монетама влашких и молдавских кнежева били су написани ћирилицом и на црквенословенском језику.

Истина у Влашкој и Молдавији у језику и писмености осећали су се различити локални утицаји, српског (ресавски дијалекат), средњебугарског и мађарског језика.

Требало је заборавити све ово и створити нови романски, тј. румунски језик. Да би се урадило почео је прогон словенских речи, што је и учињено.

Оцем румунског језика, дакле, Румуни сматрају Елидеа Радулеска, академика и романописца, есејисте, уредника и политичара. Хелиаде Радулеску се сматра једним од најистакнутијих поборника румунске културе током прве половине 19. века, а први пут је дошао до изражаја након сарадње са Ђорђем Лазаром и након подршке Лазаровим напорима да прекине образовање на грчком језику. Током наредних деценија, имао је главну улогу у обликовању модерног румунског језика, али је изазвао контроверзу када се залагао за масовно увођење италијанских неологизама у румунску лексику. Током „Влашке револуције“ 1848. постао је масон, као и велики део његове генерације. Да би се створила Румунија Радулеску је сматрао да се то може постићи само под страним надзором и вођством.

„Румуни“ Влашке залагали су се да званични језик буде француски или грчко, а Хелиаде је тражио стварање румунског језика због чега је 1828. због чега је урадио румунску граматику на ћирилици са 27 слова. Затим је покренуо и питање избацивања словенизама из језика, а увођење француских и (касније) латинских и италијанских речи као румунских.[46]

ШКОЛА АРДЕЉАНА (ТРАНСИЛВАНИЈСКА ШКОЛА) И РУМУНСКИ ИДЕНТИТЕТ

Идеал „Велике Румуније“ произвео је потребу асимиловања становништва на припојеним територијама, тј. њихову румунизацију. Због тога је Румунија држава која је током свог постојања фактички асимиловала све оне који се нису осећали припадницима нове нације – Румунима! Пракса румунизације није овим окончана.[47] Напротив, пренета је на неке мање заједнице у суседству за које румунски шовинисти утврде да су Румуни који су изгубили свој идентитет, те је сада потребан повратак у румунску заједницу.[48]

Трагање за истином када је у питању румунски пројекат доводи нас до изузетно значајног рада који објашњава како су Западна Европа и Ватикан створили Румуне и Румунију. Наиме, први корак је била црквена унија[49] у Трансилванији (Ердељу), а потом школовање деце унијата у Бечу и Паризу у римокатоличким образовним институцијама где су стекли нови идентитет, а по повратку основали Трансилванијску школу или Школу Ардељана која се бавила ширењем румунског идентитета у Влашкој.

„Глобални «унијатски пројекат», који је распламсан почетком XVI века у пограничним зонама православља и римокатоличанства, посебно у областима Централне и Источне Европе, инициран од стране Рима, под број један, са циљем потпуног црквеног потчињавања православних народа и, под број два, са циљем промене њиховог цивилизацијског кода да би се створили услови за њихову постепену асимилацију у будућности. Конкретни начин спровођења и даљих реализација црквених унија одражавао је како интересе римских папа и више римокатоличке јерархије, тако и интересе политичких елита тих држава, у чијем саставу су се налазили православни народи, чиме су постали објект етно-конфесионалног инжењеринга Ватикана и римокатоличких држава.“[50]

„Продужавање глобалног «унијатског пројекта» у Централној Европи, тачније ка југу од Карпата, на крају XVII века значило је да су следећи на реду православци из Трансилваније, што се и догодило 1698. године, а унија је и потврђена од стране Синода

локалних епископа у септембру 1700. године. Значајно за унијаћење Трансилваније је то што се организовала одмах после њеног освајања од Хабзбурга и прикључења Аустријској империји 1687. године. Са учврћивањем унијатске цркве у Трансилванији локални православни Власи постали су објекат активног етноконфесионалног инжењеринга, од стране власти и Римокатоличке цркве. Као и у Западној Русији, учвршћивање уније у Трансилванији поклопило се са масовним доласком језуита, који су одмах почели енергичну борбу са локалним православљем, које се традиционалноналазило под јурисдикцијом Српске православне цркве“.[51]

У оквиру унијатске цркве и под колосалним интелектуалним утицајем језуита у Трансилванији током XVIII века постепено се формирао утицајни национално-културни покрет, који је добио име «Трансилванска или Школа Ардељана». Значајно је то што су

главни представници Школе Ардељана образовани непосредно у језуитским школама на територији аустријске Трансилваније или на универзитетима Рима и Беча,10 притом, припадници Школе Ардељана били су кадрови из реда унијатског свештенства. Симбол реченог јесте оснивач румунске историографије Георгиј Синкај, чији су радови о епохи античке Дакије до 1804. године били веома популарни међу образованим круговима Трансилваније, Влашке и Молдавије у XIX веку.[52]

Представници Ардељанске школе су посебно питање посветили пореклу романојезичког становништва Трансилваније и Влашке, пропагирајући мишљење да се ради о Власима који су директни потомци римских колониста који су дошли у Дакију одмах после њеног освајања од стране римског императора Трајана почетком II века наше ере. Ако су «савремени Грци своје корене тражили у древној Грчкој, онда су савремени Румуни као место свог порекла именовали Римску империју». Према мишљењу низа ауторитетних научника, степен чистоће латинског порекла романојезичког становништва Трансилваније, Влашке и Молдавије се притом јавно и намерно преувеличавао, да би се нагласила припадност Румуна западноевропској цивилизацији.[53]

Међутим, приоритети представника Школе Ардељана се нису формирали одмах. На пример, супротно од концепције да становници Трансилваније, Влашке и Молдавије воде порекло искључиво од припадника Римске империје почетком XIX века у Дунавским кнежевинама била је јака и традиција која је наглашавала важну улогу аутохтоних дакијских племена у формирању идентитета становништва Влашке и Молдавије. Ово гледиште је заступао црквени историчар Н. Рјамничану. Ипак, силом различитих узрока,а пре свега снаге велике подршке од стране Римокатоличке цркве и влада западних држава, доминирала је латинска концепција представника Школе Ардељана.

Ова концепција се определила за систематску и доследну борбу представника Школе Ардељана против великог словенског наслеђа у традиционалној култури локалних Влаха. Посебно је објекат прогона и дискриминације постао црквенословенски језик, који се традиционално користио од стране локалних православаца и цркве. За разлику од православне цркве у Влашкој и Модлавији, која је користила црквенословенски језик све до 1863. године, трансилванијска унијатска црква је од самог почетка користила као свој званични језик локални романски дијалекат. Круна ове праксе је остварена 1761. године, када је епископ П. Арон, патријарх унијатске цркве у Трансилванији, превео Библију на језик локалног романизованог становништва.

Тежња да се наметну латинска начела и потисне словенско културно наслеђе манифестовани су у формирајућој књижевној норми прогона многобројних словенизама, наметањем неологизама преузетих из француског и италијанског језика, а такође и у убрзаном наметању латинице за ново румунско писмо. Прелазак на латиницу, створену по француском и италијанском обрасцу, значио је замену традиционалног средњевековног ћириличног писма које је доминирало у Влашкој и Молдавији у средњем веку.[54]

„Управо су припадници Школе Ардељана активно осмишљавали и пропагирали појмове као што су «Румун» и «румунски језик», те постали носиоци «општерумунске националне идеје» и, у суштини, наметали су нови систем вредности и идентитета романизованом становништву Трансилваније, Влашке и Молдавије, које, у то време, себе није сматрало Румунима.17 Године 1820. са почетком процеса националног препорода у Дунавским кнежевствима управо су васпитаници Школе Ардељана из тадашње Аустријске империје имали улогу енергичних културтрегера, ширећи своју идеологију међу становништвом Влашке и Молдавије. Према речима познатог историчара В. Гросула, «фактор који је утицао на зближавање кнежевстава јесте делатност и у Молдавији и у Влашкој дошљака из Трансилваније, који су били следбеници идеологије Школе Ардељана. Представници романизованог становништва Аустријске империје претрпевши језуитски утицај су у већинској мери почели да себе сматрају Румунима и међу њима се родила идеја о јединственој румунској нацији“.[55]

Водеће улоге у процесу уједињавања Дунавских кнежевстава после пораза Русије у Кримском рату 1853-1856. године почели су играти дипломци западноевропских универзитета и припадници Трансилванске школе, одређујући даљи смер идејно-политичке еволуције румунског друштва. Притом се тежње елите и народа често нису поклапале. Како је то добро приметио један добро информисани руски савременик о стварности у Дунавским кнежевствима који је описивао тадашња збивања: «Куза је био слепи подржавалац Наполеона, завео је овде у свим сегментима француски поредак, док је збуњеној маси говорио било шта, јер се осећало да народ уопште не жели уједињење кнежевстава…, народ није имао помисли о окупљању земаља румунских…». Бројни истраживачи оправдано указују на колосалну улогу француских масона у избору кандидата Париза А. Кузе за господара, истовремено и Влашке и Молдавије, после чега процес уједињења Дунавских кнежевстава постаје неповратан, при чему је Молдавија била фактички «прогутана» од стране Влашке.

ЗАКЉУЧАК

Западна геополитика и практична политика је увидела руску тежњу да се споји са балканским Словенима, а повољне околности створиле су се после Кримског рата (1853 – 1856), који је добила Западна Европа са Османском империјом. Незаконито стварање Румуније од Влашке и дела Молдавије, уз етноцид становништва[56], имало је за циљ да раздвоји „мале од великих Словена“[57] и да буде вештачки латински бедем против Русије и словенског Балкана (као што се и види на илустрацији доле).[58]

Неоспорна је заслуга за стварање Румуније, између осталог, и Луја Наполеона Севере,[59] угледног масона, који је, према речима генерала Спиридоновича био Ротшилд по крви.[60] Овим се утро пут антируске и антисловенске Румуније и румунске државности који траје и данас, а што је посебно интересантно то је држава која се непрестано шири и која има аспирације на нове територије, које је претходно прогласила „румунским“.

Антонио Сисера: Камилло Бенсо ди Кавур. XIX век. Премијер Краљевства Сардиније и један од реализатора идеје раздвајања Источних и Јужних Словена

Аутор: Зоран Милошевић – Међународне интеграције као инструмент геополитике, зборник научних радова са истоимене конференције, Институт за политичке студије, Београд, 2024, стр. 307 – 337.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

[1] „Ne dajte da ‘vlah’ vlada Srebrenicom“?!, https://www.rtvbn.com/3818975/kavazovic-vrijedjao-srbe-u-svajcarskoj-ne-dajte-da-vlah-vlada-srebrenicom (24. 05. 2016).

[2] Босанскохерцеговачки муслимани појам „Влах“ користе и за указивање да Срби нису аутохтоно становништво, те да немају шта да траже у БиХ. „Србима се, позивајући се на фалсификоване историјске чињенице, шаље политичка порука да су, за разлику од „староседелаца“ Бошњака, „дођоши“ влашког порекла и подстанари без икаквог корена на босанској земљи. У складу с тим они немају права на било какву самосталну државну творевину на овом простору.“ Види: Коља Бесаровић, Да се Власи не досете, Печат, бр. 547 https://www.pecat.co.rs/2018/11/da-se-vlasi-ne-dosete/

[3] Ibrahim Pašić: Bosanski Srbi su poreklom Vlasi, jezik su uzeli od „dobrih Bošnjana“, Ibrahim Pašić: Bosanski Srbi su poreklom Vlasi, jezik su uzeli od „dobrih Bošnjana“ (преузето 22. 07. 2024.)

[4] Из Књиге: Досељавање Срба у Хрватску и Далмацију,

[5] Јанез Вајкард Валвазор, Слава војводине Крањске, Талија, Ниш, 2024.

[6] Дарио Кршић, Улога хрватских митологема у генерисању србофобије: Хрватска као „предзиће хришћанства“ и Срби као „Власи“, Политичка ревија, бр. 1, 2021, стр. 92.

[7] Katancsich, Math. Petro Pannonio. 1798. De Istro eiusque adcolis commentatio: in qua autochtones Illyrii ex genere Thracio advenae item apud Illyrios a primis Rerumpublicarum temporibus ad nostram usque aetatem praesertim quod originem linguam et literaturam eorumdem spectat deducuntur. Budae: Typis regiae Universitatis Pestinensis. 1798, str. 217-218. Према Дарио Кршић, Улога хрватских митологема у генерисању србофобије: Хрватска као „предзиће хришћанства“ и Срби као „Власи“, Политичка ревија, бр. 1, 2021, стр. 93.

[8] Радослав Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији, Просвета/Баштина, Београд, 1989. стр. 54.

[9] Šišić, Ferdo. 1908. Hrvatska povijest. Drugi dio: od godine 1526. do godine 1790. Zagreb: Matica hrvatska, str. 162.; Упор.: Šišić, Ferdo. 1944. Poviest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića: 1102-1301. Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti.

[10] Морамо обратити пажњу на случајно или намерно фалсификовање имена елите Влашке и Молдавске кнежевине. Истина је, дакле, да Влад Цепеш – Дракула није био „Влад“ него Владислав, Раду – Радослав, Бранковјани су били Бранковићи, а Попеску – Поповићи… Тако се словенско-српски карактер Влашке и Молдавије представља као румунски.

[11] Какие народы устояли перед Османской империей?, https://dzen.ru/a/ZkG3Qp9PdTq3x3xx (преузето 15. 6. 2024)

[12] Види: Миша Стојадиновић, Драган Траиловић, Власи као етничка група у Србији, у зборнику: Анатомија румунске политике, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 234 – 249.

[13] О томе да су Срби Трачани и обрнуто видети: Илија Петровић, Ко су Власи а ко су Румуни, у зборнику: Анатомија румунске политике, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 172.

[14] Отац Бесараба звао се Тихомир или Тугомир, сматрао се првим независним влашким војводом, иако народна легенда говори о Радету (Раду) Црном војводи као митском основачку лозе влашких војвода. Види: Петар Скок, Румунске паралеле зидању Скадра, Гласник скопског ученог друштва, Скопље, 1929, стр. 221 – 240.

[15] Опширније: Миодраг Д. Перић, Геополитичке тежње Румуније ка североисточној Србији и национални идентитет Влаха од краја седамдесетих година 19. века до данас, Политичка ревија, бр. 2, 2021, стр. 295 – 310.

[16] Види: Зоран Милошевич, Румынизм, Молдавия и Сербия, Румынский экспансионизм вчера и сегодня, Материалы Международной научно-практической кон-ференции „100-летие аннексии Бессарабии Румынией“. – Тирасполь : Институт социально-политических исследований и регионального развития, 2018. – стр. 41–50.

[17] Хоенцолерн, https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A5%D0%BE%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%BD

[18] Илије Барбулеску, Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна, Београд, 1908, стр. 75.

[19] Исто, 77.

[20] Илије Барбулеску, Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна, стр. 77.

[21] Јово Бајић, Бугарски национални покрет и Срби(ја) у деветнаестом веку, у зборнику: Српско-бугарски односи – питања сарадње и перспектива, приредио Зоран Милошевић, Институт за политиче студије, Београд, 2024, стр. 14.

[22] Илије Барбулеску, Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна, Београд, 1908, стр. 78.

[23] Исто, стр. 90.

[24] Исто, стр. 91.

[25] Исто, стр. 94.

[26] Исто, стр. 95.

[27] Исто.

[28] Исто, стр. 96.

[29] Исто, стр. 105.

[30] Исто, стр. 107.

[31] Јован Пејин, Предговор приређивача, у Власи, Елаборат ОЗН-е 1948-1949. године, приредили Јован Пејин и Милорад Средојевић, Хришћанска мисао, Београд, 2012, стр. 9.

[32] Исто, стр. 11

[33] Власи, Елаборат ОЗН-е 1948-1949. године, стр, 27.

[34] Илије Барбулеску, Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна,, стр. 109.

[35] Томо Смиљанић-Брадина, Путем Светог Саве, Црква и живот, Скопље, 1924, стр. 10.

[36] СВЕТИ НИКОДИМ ТИСМАНСКИ – познат и као Никодим Освећени, Никодим Грчић. Свети Никодим Тисмански је родом из Прилепца у Kосовском поморављу. Иначе је био рођак светог цара Лазара и био је његов духовни отац. Основао је и манастир Тисмана. Данас у Румунији, поред Дунава и преко пута Србије. Српски историчар и академик Ђорђе Спасе Радојчић који се бавио србском средњевековном историјом сматра да је рођен у месту Прилепац у близини Новог Брда на Косову, родном месту Кнеза Лазара, са којим је био у сродству). Том чињеницом објашњава да је Кнез Лазар изабрао Никодима да учествује у решавању спора између Српске православне цркве и Цариградске патријаршије, као и чињеницу да је Лазар финансирао изградњу манастира са обе стране Дунава. Преподобни Никодим је преминуо 26. децембра 1406. године у манастиру Тисман гдје је и сахрањен. Православни румунски народ поштује преподобног Никодима, као свог светитеља називајући га „Никодим Освећени“. У манастиру Тисман се сваке године, 26. децембра скупљају верници из целе околине.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 1986. године објавио књигу „Србљак“ у којој се налазе службе посвећене овом светитељу које се певају на великом вечерњем, на јутрењу и на литургији. Ове службе су преведене са румунског језика. Служба посвећена светом Никодиму се у црквама одржава 26. децембра (осим недељом када се преноси у неки други дан). У храмовима који су посвећени светом Никодиму, пева се заједно са васкршњом службом и службом светих Отаца.
Види: Јустин Поповић. „Житија светих 26. децембар”. svetosavlje.org. Архивирано из оригинала на датум 09. 11. 2013. Приступљено 8. 11. 2013.

[37] Илија М. Живанчевић, Срби и Румуни, Гласник Југословенског професорског друштва, септембар 1937, књ. XVIII, 1, стр. 262.

[38] О томе видети: Филарет, архиепископ Черноговски, Святые юужныхь нславянь. Черниговь, 1865. стр. II, спомиње се Евсевиј, епископ панонски (трећи век)

[39] Гергелюк Николај Михайлович, Православная церков Валахии: от славянской колыбели к великой румынии, Гуманитарные науки, N^o 7-8, 2013, стр. 6.

[40] Марија Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Историјски институт – Народна књига, Београд, 1985, стр. 61.

[41] Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Catena mundi, Београд, 2018, стр. 208.

[42] Јован Пејин, Предговор приређивача, у Власи, стр. 12.

[43] Интересантно је да у науци, а посебно када је у питању стварање нових држава из геополитичких разлога, на пример, Италије, Румуније, Украјине, Албаније… Аутори говоре о људима рођеним у средњем веку на територијама које су данас у саставу споменутих држава као да су и тада постојале. Тако за Пајсија говоре да је Украјинац, а тада нити је било Украјинаца, нити Украјине. Разочаравајуће је да ово несметано пролази код рецензената и научника уопште.

[44] Влашка револуција 1848, https://history-maps.com/sr/story/History-of-Romania/event/Wallachian-Revolution-of-1848 (преузето 19. 6. 2024)

[45] Властимир Труић, Кратки архаични словар Влашке и Молдавије у савременом румунском језику, у зборнику: Анатомија румунске политике, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 307.; овим питањем бавио се и Јован Стерија Поповић, Анатомија румунске политике, стр. 321 – 349.

[46] Види: Зоран Милошевич, Румыния и разделение юужних и восточных славян, Исторические связи России и Себии, Институт политических исследований, Общественая организация „Славяносербия“, Белград, 2019. – стр. 262–290.

[47] Види: Зоран Милошевић, Црквена унија у ердељском (трансилванијском) Београду 1700. године и изградња румунске државе и народа, у зборнику: Православље и идентитет православних народа, Институт за политичке студије, Београд, 2019. – стр. 227–254.

[48] Види: Зоран Милошевић, Извори румунске политике, у зборнику Анатомија румунске политике, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 14 -15.

[49] О унији и шта је она видети: Унија: политика Римокатоличке цркве према православним Словенима, друго, допуњено издање, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2015. и Рим не мирује: о старим и новим покушајима Римокатоличке цркве да потчини православне, приредили Момир Васиљевић и Зоран Милошевић, Бели анђео, Шабац, 2003.; Зоран Милошевич, Унияя и православные славяне, Трибуна русской мисли, N^o 16, 2005, стр. 287 – 292.

[50] Кирил Шевченко, Од искре језуита до «румунске бакље», Трансилванијска школа ардељана као катализатор «румунског пројекта», у зборнику: Румунија и румунизација Срба, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018, стр. 77.

[51] Исто, стр. 80.

[52] Исто.

[53] Исто, стр. 81.

[54] Исто, стр. 82.

[55] Исто, стр. 83.

[56] Види: Сања Шуљагић, Поништавање националних идентитета на Балканском полуострву у деветнаестом веку са посебним освртом на Румунију, у зборнику: Анатомија румунске политике, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, стр. 28 – 67.

[57] Зоран Милошевич, Геополитическое значение Румынии, https://regnum.ru/article/2699603 (Преузето 25. 7. 2024)

[58] Опширније Зоран Милошевић, Геополитички смисао Румуније – Велика Румунија и Словени, „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2021.

[59] Анђело Тамбора, Кавур и Балкан, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 166 – 212.

[60] Срђан Новаковић, Црквено – народна историја Срба, Руса и Влаха, књ. Прва, Повест од искона па до убиства кнеза Михаила, Историјски архив Крушевац, Крушевац, 2019, стр. 280.

Извор: Наука и култура