Јереј Ивица Тасић: ДУХ ЕПАРХИЈСКИ, ДУХ СВЕТИХ ОТАЦА, ДУХ СПАСНОСНИ
ДУХ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ У ЕГЗИЛУ
На Васкршњи Понедељак 2017.год. рукоположен сам у катакомбном манастиру св. Николаја Мирликијског Чудотворца у Лозници код Чачка.
Требник који сам имао, који Владика показује народу (за време рукоположења) није био Призренски (који Епархија користи) већ новији, који је прилично чудан (касније сам то схватио). Владика га је погледао и, мало изненађен, у смирењу подиго да би се наставио чин. Када смо отишли у салон на послужење и разговор, Владика је благо казао (указујући на Требник као повод за те речи) „Ето, Ивица је био неко време, радио код новотараца (као црквењак и појац), те је остало мало њиховог духа, и треба се потрудити да прими епархијски дух“.
Осетио сам у души да постоји нешто крупније што морам изменити, а Требник се ту нашао узгред (није се имао купити Призренски) и као повод за много важнију поуку и савет. Често сам размишљао о томе, ево већ 5 година, и никако нисам успевао да докучим на шта је конкретно Владика, Духом Светим, прозорљиво, мислио када ми је благо и родитељски саветовао да примим дух епархијски.
Трудим се колико могу, али нешто ми фали-осећам у ваздуху. Знам у дубини душе да је тај дух управо оно што ненаметљиво привлачи оволико монаштво и оволики богољубиви народ, ово стадо Христово што показује да је спремно у свако доба да се жртвује саобразно крилатици СВЕ ЗА ХРИСТА-ХРИСТА НИ ЗА ШТА.
Бог, Који милошћу својом никога не оставља без одговора, ако му човек од срца обрати, није ни мене, недостојног ове исповедничке епархије, оставио да тумарам и да се још дуго питам: шта је то што ми фали, на чему то да порадим и да молим Бога да и ја имам тог духа спасоносног за мене и моје парохијане.
Одговор је дошао када сам пажљиво испратио разговор (да кажемо, дуел) Владике Никанора и Владике Максима. Заиста онакво смирење, онакво ћутање (док нападач говори), онакво стрпљење Владике Максима…а после онако трезвено, богонадахнуто, љубазно, смирено, светоотачко исповедање Вере и одговарање на првокације и претње…и када се завршила св.Литургија, коју је Владика Никанор сачекао да би се још препирао и претио, а Владика Максим укратко и љубазно указао на предуслов за даље разговоре и још показао да Епархија нема свађалачког духа те се удаљио у миру…е БАШ ТО МЕНИ ФАЛИ ЧИТАВ ЖИВОТ. Баш то ми је оставило најупечатљвији утисак, да је управо то НАЈЈАЧИ И НАЈБОГОУГОДНИЈИ ДУХ ЕПАРХИЈСКИ, ДУХ СВЕТИХ ОТАЦА, ДУХ СПАСНОСНИ.
Дотле сам се много мучио и препирао сатима са првокаторима, кривоверцима, незнабошцима … мислећи да ћу им нешто доказати … и тиме опоненту изгледао луђи и неразумнији од њих неразумних, небогобојажљвих и недоказаних…ма лакше ми је било и да се потепамо (како кажу моји јужњаци), кад изврћу Свето Писмо и Свето Предање и сервирају полуистине које су горе од лажи. Али ово је ДУХ УПРАВО НАЈСПАСОНОСНИЈИ, и ово је оно што је је Владика прозрео да ми недостаје читавог живота.
Заиста, искрено могу рећи: Хвала Вам владико Никаноре, дубоко Вам хвала што сте дали повода да дођем до одговора најбитнијег за мој будући рад на себи. Хвала Вам и што су многи други видели, и што ће још многи имати прилику да виде како се практично ИСПОВЕДА ВЕРА СВЕТООТАЧКА. Хвала Вам што ће многи (већ се интересују) нагрнути у Нове Козарце, јер ИСТИНСКИ СРБИ И БОГОЉУБИ једва чекају да оду тамо где се прети да ће неко бити гоњен и бијен због ИСПОВЕДАЊА ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ.
Хвала Вам ВЕЛИКО, и желимо Вам да се искрено одвојите од јеретика, да постанете истински ПАВЛЕ и да Вам целивамо и руке и ноге, и да изронимо многе СУЗЕ РАДОСНИЦЕ.
Живи били МНОГАЈА ЉЕТА !
IC XC NI KA
ДОЛАЗАК ЈЕ ХРИСТОВ БЛИЗУ
Кад со земље обљутави
Дошло нам је задње време
Нек се душа верних спрема
За свеопште Васкрсење
Шта да чека душа моја
Осим Христа Васкрслога
Јер на земљи нема више
За чим она да уздише
Цео свет у злу сад лежи
Од Истине свако бежи
А Истина Христос то је
Њега чека будан ко је
Будних људи све је мање
Искушење дуго траје
Прогнан бива свако ко је
Дао Христу срце своје
Ко год више Христа љуби
У свет овај наду губи
Ко истину праву неће
Има више лажне среће
Вукови се појавише
Цркву Божји опколише
У јагње се оденуше
Многу браћу преварише
Не бојмо се браћо мила
Божија је јача сила
Искушења што је више
За Христом се јаче дише
А кад дође Христос Благи
Ко невести женик драги
Сваки уздах исплатиће
Све Његово наше биће
Исплати се живот дати
Жену, децу, оца мати
Права љубав Христос то је
Нек не брине Његов ко је
Ко год штеди живот сада
Изгубиће све за свагда
Ко за Христа живот губи
Бог га Отац много љуби
А од тога нема веће
Љубав другог бога неће
Слађе ми је Христов бити
Но сву земљу задобити
Аутор: јереј Ивица Тасић, Епархија рашко призренска у егзилу
