Једна од највећих војних победа у српској војној историји
Једна од највећих војних победа у српској војној историји је победа српске војске под командом вожда Карађорђа у Бици на Делиграду, која се одиграла трећег септембра 1806. године.
Делиград је утврђење које је почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу, изграђено ради одбране моравско-вардарског правца од продора царске турске војске.
Изградњом Делиграда руководио је бивши капетан аустријске војске, српски устаник из Кочине крајине 1788. године, војни инжењер и фортификатор Вуча Жикић.
Вуча Жикић је био Србин из Маврова, из срца старе Вардарске Србије (данашња ”Северна Македонија”) који је претходно као Србин побегао из аустријске војске у Срему како би се придружио Карађорђевим устаницима.
Делиградско утврђење се налази на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве и туда је некада пролазио чувени Цариградски друм (Via Militaris).
Легендарни капетан Вуча Жикић је посао изградње утврђења и шанчева маестрално обавио на основу свог великог војничког знања, за веома кратко време, заједно са својим братом Јованом из Маврова и добровољцима из Вардарске Србије и других јужних српских крајава.
„Делиград“ је добио такав назив јер је то значи „јуначки град“ а Срби су тада често користили турцизме, па су чак и свог вожда радије звали Кара-Ђорђе, него Црни Ђорђе.
Највећи ударац у историји Османске империје је био Први српски устанак и победе које је српска војска односила предвођена војничким и стратешким генијем Карађорђем Петровићем.
Османска империја се те 1806. године, на челу са султаном Селимом III (1789-1807), спремала за општу офанзиву на устаничку Србију и коначни обрачун са Карађорђем и његовим устаницима који су до темеља уздрмали њихову империју која се простирала на три континента.
Због тога се султан повезао и са самим Наполеоном који је у турску војску послао своје најбоље и најискусније војне стручњаке и артиљерију како би се што ефикасније припремио напад на устаничку Србију.
По плановима француских војних стручањака, за команданта турске војске у општем нападу на Србију изабран је Ибрахим-паша Бушатлија од Скадра и по француским замислима он је био задужен за напад на Србију из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада.
Срећом, из правца Видина, турски команданти Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике, пошто их је већ 1805. године разбио Карађорђе, па је Пазван-Оглу познајући добро борбеност и снагу устаника, избегао ново покретање војске, изговарајући се болешћу, док је Реџеп-ага тврдио да не сме да напусти утврђени град Неготин, кога хајдук-Вељко у том тренутку још увек није ослободио.
Претходно је Јусуф-пашу, са око 4.000 Турака из Пожаревца разбио војвода Миленко Стојковић после чега су се Турци разбежали према Кладову и Тимоку.
После овог пораза, главнокомандујући Ибрахим-паша прикупља војску из Скадра, Гусиња, Ђаковице, Пећи, Призрена, Приштине, Кратова, Врања, Једрена, Видина и Лесковца и наређује је Шашит-паши, који између Лесковца и Ниша држи 16.000 војника да одмах удари на Делиград.
Шашит-паша страховито удара на Делиград прво 13. јула 1806. године, са 4.000 војника.
Станоје Главаш и Вуле Илић Коларац, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење уз велике турске губитке.
Са још већом војском 16. јула је Шашит-паша још једном јуриша на Делиград и устаници га опет жестоко разбијају јурећи их све до Ниша и притом запленивши доста топова и муниције.
Међутим, главнокомандујући турске војске Ибрахим-паша не одустаје од освајања Делиграда и убрзо му из Једрена стиже чак 50.000 најелитнијих турских пешадинаца које смешта у Алексинцу.
Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару у Мачви и Подрињу и да ће се устаничка Србија распасти под налетом огромне турске војске из правца Босне ка Мишару и правца Мораве на Делиграду, Ибрахим-паша креће крајем јула 1806. године свом силом ка Делиграду.
- августа 1806. Турци са никад већом војском ударају на Делиград.
Посада Делиграда са око 6.000 српских устаника предвођених војводом Петром Добрњцем, без помоћи са стране, успева вештим маневрима да сломи нападе турске војске на чеони део шанца.
Турци тада мењају тактику и ударају на Делиград преко бокова.
Међутим, прикривена српска коњица предвођена десним крилом на чијем челу је био Младен Миловановић и левим крилом које је предводио Станоје Главаш свом силом јуришају на турске колоне, док Петар Добрњац наређује општи јуриш из шанца…
Изненађење је потпуно. Наша војска страховито тамани Турке и гони их уз огромне губитке све до Ниша.
Читава ова битка је трајала готово шест недеља, да би на крају победа српске војске 3. септембра 1806. године била потпуна.
Заплењен је огроман број турских топова, доста муниције, као и читава војна благајна турске војске, док је опасност по Србију отклоњена до даљнег.
Никада турска војска у својој историји није доживела овакав пораз и то од обичног народа, устаника, сељака који су бранили своју част, своје породице, своју Православну веру и право на постојање, предвођени војничким генијем Карађорђем.
Тако је наш можда и највећи војни стратег у историји вожд Карађорђе у августу 1806. у размаку од само 10 дана, на два фронта (Мишару и Делиграду) одвојеном скоро 300 километара, заједно са својим генијалним војводама и лудо храбрим народом, успео да извоји две најважније победе које је српски народ видео још од Велбужда 1330. године.
И то је све Карађорђе учинио потпуно сам са народом и без било чије помоћи са стране, притом разбивши огромну турску војску потпомогнуту Наполеоновим плаћеницима и силном ратном машинеријом.
Ако посматрамо све најважније и највеће војне победе српског народа у његовој историји, битке на Мишару и Делиграду су сигурно на самом врху, јер су извојеване мимо очекивања било кога у свету и то без много српских жртава.
И зато нико никад неће и не може да се мери са војничком генијалношћу и визијом вожда Карађорђа.
И не треба да чуди што највеће књижевно дело на српском језику „Горски вијенац“ нашег митрополита Петра II Петровића Његоша, почиње управо „Посветом праху оца Србије“ у којој је главни лик Карађорђе коме
„све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“.
Извор: Историја Срба
