Издају није извршио неко ко је витлао песницом, већ неко ко је дизао увис три прста
Још једном да обновимо градиво – издају српских државних, народних и верских интереса на КиМ није извршио неко ко је витлао песницом, већ неко ко је дизао увис три прста. Геј параде и лезбо-активисту за премијера није нормализовала песница, већ три прста. Не подмазује екуменизам песница, већ три прста.
А од те три ствари нема већег сатанизма. Заправо, нема новог сатанизма који би нам дошао са песницом, а да га претходно нису увела три прста. Песница има влажан сан да замени три прста, али је сан јалов, пошто нема тај капацитет да спроведе сатанизам у дело као три прста. Зато је песница само страшило за народ, док три прста мажу очи просечном Србину и хладно шприцерски одрађују посао.
Но, некако, многи тихују или уживају у свом комфору док неко чини те злочине према Србији само док то ради са подигнута три прста. А тек када неко издалека стисне песницу ти исти се буде из зоне комфора и почињу да алармирају јавност. Да и даље тихују или живе безбрижно у комфору па човек да их разуме. Овако, или су бесловесни или раде као прва линија одбране за та три прста који нам раде о глави (задња линија одбране је Ћациленд) – треће нема.
Аутор: Марко Пејковић
Историјски говор достојан највећих родољуба
Говор ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића:
„Поштовани грађани Србије,
Данас у подне, припадници Криминалистичке полиције ушли су у зграду Ректората Универзитета у Београду. Без претходне најаве. Без јасног правног образложења. Без поштовања аутономије најстарије и најугледније образовне институције у Србији.
Запленили су компјутере и ресивере. Претресају канцеларије. Траже документа.
А док су то радили — режимска телевизија је то преносила уживо. Нису дошли да истраже. Дошли су да понизе. Дошли су да кажу сваком професору, сваком студенту, сваком грађанину: видите шта се деси онима који не ћуте.
Рецимо јасно шта се данас десило.
Једна млада жена је погинула у четвртак. Трагедија која заслужује достојанствену, независну и темељну истрагу. Универзитет у Београду је одмах позвао на такву истрагу. Пружили смо пуну сарадњу.
Уместо тога, добили смо полицијску рацију пред камерама.
Компјутери Ректората не садрже никакве информације релевантне за истрагу смрти једне студенткиње на Филозофском факултету. То сви знају. Али то није поента. Поента је слика: полиција у Ректорату. Ректор под истрагом. Универзитет на коленима.
Та слика је намењена вама. Да се уплашите. Да помислите: ако могу ово да ураде Универзитету, шта могу мени?
Али погледајмо другу слику.
Док је полиција улазила на једна врата — студенти су долазили на друга. Хиљадама. Спонтано. Без позива партија, без организације, без аутобуса.
Дошли су јер знају шта се дешава. Дошли су јер је ово њихов универзитет. Дошли су јер се не боје.
То је права слика данашњег дана. Не полиција у Ректорату. Већ студенти испред њега.
Властима које су ово наредиле кажем следеће:
Можете да узмете компјутере и ресивере. Не можете да узмете истину.
Можете да претресете канцеларије. Не можете да претресете савест народа.
Можете да пошаљете полицију. Али за сваку патролу коју пошаљете, доћи ће хиљаду студената.
Шеснаест људи је погинуло у Новом Саду. Нико није одговарао. Нико није смењиван. Ниједан ресивер није заплењен. Ниједна канцеларија није претресана.
Али када ректор стане уз студенте — тада долази полиција.
То вам говори све што треба да знате о овој власти. Не боје се криминала. Боје се образовања.
Студентима кажем:
Видели сте шта се десило данас. Видели сте полицију у вашем Универзитету. Видели сте камере како то преносе као да је то победа.
То није победа. То је признање пораза. Када власт шаље полицију на универзитет, то значи да је изгубила све аргументе. Када плени компјутере уместо да одговара на питања — то значи да нема одговоре.
Петнаест месеци сте стајали на улицама. На киши. На сунцу. На мразу. Рекли су да ћете одустати. Нисте. Рекли су да сте терористи. Нисте. Рекли су да сте страни плаћеници. Нисте. Сада шаљу полицију на ваш Универзитет.
И нећете одустати ни сада.
Грађанима Србије кажем:
Оно што се данас десило на Универзитету у Београду није напад на мене лично. Ово је напад на идеју да у Србији постоји било шта што власт не може да контролише. Универзитет је последња институција која стоји усправно. Зато су дошли.
Али Универзитет не стоји усправно зато што има зидове. Стоји зато што има људе. Професоре који одбијају да ћуте. Студенте који одбијају да се боје.
Грађане који одбијају да забораве шеснаест живота из Новог Сада.
Компјутере и ресивере могу да однесу. Али оно што чини овај Универзитет — част, знање, истину — то не могу да ставе у кутију и изнесу из зграде.
О истрази:
Универзитет у Београду у потпуности поштује владавину права. Подржавамо сваку закониту истрагу. Али оно што се данас десило нема везе са истрагом. Имало је везе са застрашивањем.
Понављам позив: тражимо независну, уколико је потребно и међународно надгледану истрагу околности смрти наше студенткиње. Тражимо форензичке стручњаке, а не политичке операције. Тражимо истину — не казну за оне који је траже.
Међународној заједници:
Данас је полиција ушла на Универзитет у Београду. То се преноси уживо као политички спектакл. Ово није истрага. Ово је обрачун са слободом мишљења.
Позивам универзитете широм Европе, Европску комисију, Европски парламент и све који верују у академску слободу — да се огласе. Данас Београд. Сутра било који други универзитет у Европи који се усуди да стане уз своје студенте.
Завршићу онако како сам почео — са истином.
Ова власт не напада Универзитет зато што смо учинили нешто лоше.
Напада нас зато што смо учинили нешто добро.
Стали смо уз студенте. Стали смо уз истину. Стали смо уз Србију.
И то ћемо наставити да радимо. Са ресиверима или без њих.
Није у злоби, у знању је моћ.“
