Исповест полицајца: Поштеније бити проститутка него полицајац
Супротно наивним очекивањима да ће полиција отказати послушност вођи криминалног издајничког СНС картела Александру Вучићи и почети да поступа по Уставу и закону, досадашње искуство нас упућује да су они спремни, ако треба, на изазивање већих сукоба са несагледивим последицама. Зар смо заборавили како су се брутално обрачунали са народом који је подигао глас против Корона затварања и терора у јулским протестима 2020. Сетимо се само насиља код Шабачког моста, када се полиција повукла и са пристојне удаљености гледала како СНС криминалци бију народ, а за то нико није одговарао. Срамотно понашање полицијаца који ревносно чувају содомисте на геј парадама док они вређају нормалне грађане, више говори од било чега другог. Њихова бруталност према студентима, ђацима и свима часним грађанима који траже само правду, биће све гора. Њихова савест је умирена материјализмом. У наставку прочитајте потресну исповест једног полицајца коме је прорадила савест.
Уредништво Борба за истину
Састанак покајања – током демонстрација у Француској 1972. године. два најбоља другара из детињства, радник у фабрици и полицај. Том приликом, радник Гија, у екстази, рекао је Жану: „Само напред, упуцај ме. “
Убрзо након овог састанка, полицајац Жан је скинуо значку и поред ње написао у свом опроштајном писму:
„Не могу да опишем колико сам згрожен овим послом који ми је обележио живот. Сада све видим јасно. Отишао сам толико далеко да сада нема назад. Волим да носим ту униформу. Кад год ме људи погледају на улици, осећам се тако бедно и признајем да ме је срамота. Ових дана је поштеније бити проститутка него полицајац. Не могу више то да будем, толико сам лоших ствари урадио потпуно несвесно. Сви треба колективно да се покајемо. Бранили смо власт уместо породица, пријатеља, сиромашне, угрожене и нашу вољену земљу. Не могу више да живим тај имитациони живот. За ушљиве папире, ја сам на страни таме против светлости. Шта је светло? Оног тренутка када се неко жали на основне услове живота и само жели пристојан посао… да ли треба даље да објашњавам. Мој сан је био да будем искрен и доносим правду онима који је заслужу. Моје колеге су купиле разне материјалне ствари. Можемо да живимо у тим новим становима, али када их напустимо видећемо велику сиромаштију којој смо допринели и туга ће пратити нас и нашу децу сву. Не могу да будем срећан када су сви око мене тужни. Уместо доживотне робија за политичаре, биће доживотна жалост народа без икаквог решења. Тој тузи нећу допринети ни секунду. Жао ми је мајко! “
Полицајац је скочио са моста. Неколико његових колега је због тога заувек напустило полицију.
Чувену фотографију која нас подсећа да само срамота и свест спасавају свет овековечио је Жак Гормелен.
Извор: Радиоактивни комарац
