Хрвати би да се врате Србству

Фото: Pixabay Profimedia Youtube Printscreen Wikipedia

Занемаримо ли на час најразноврсније теолошке и догматске расправе у хришћанству, видљиво је и „из авиона“ да су римски првосвештеници – у „одсуству“ у међувремену упокојеног папе Леона Деветог (1002-1049 – 19. април 1054), кад су 16. јула 1054. године бацили анатему на цариградског патријарха Михаила (око 1000 – 1043-1059) и „искључили“ из цркве -, „своју“ цркву, римску, самоотпали од праве вере и, речено учевније: увели у јерес.

Да је друкчије, не би источну цркву, ону коју су анатемисали, назвали ортодоксном, правоверном, православном.

А да би оправдали своју јерес, своје кривоверство, своје учење које одступа од праве вере, римски првосвештеници себе су прогласили католицима, хришћанима који своје црквено веровање сматрају као општеважеће, једино право и обавезно. У таквом тумачењу видљив је несклад између онога што сматрају својим „правим“ веровањем и учења оних које су прогласили шизматицима, расколницима одвојеним од вере, приврженицима до тада целовитог, општег, католичког хришћанства – које су именовали као ортодоксе, правоверце, православне.

Можда баш због тако брзоплето успостављених језичких разлика у именовању сопственог „учења“, римска јерес – у почетку не баш целовита, општа, католичка -, улагала је огроман труд и још већа средства да оствари сопствену општост препознату као римокатолицизам.

О каквим се римокатоличким улагањима радило, уверљиво сведочанство оставили су нам Симо Матавуљ (1852-1908) и његов друг Пилипенда благодарећи личном искуству овога другог, стеченом током гладних година 19. века – с једне стране римокатоличком „глађу“ за преобраћање србских православаца у „царску вјеру“, а са друге стране – тешким преживљавањем сиротног становништва у далматинском кршу. Не би ли се једним ударцем убиле обе муве, власт се досетила да гладнима раздели кукуруз: католицима на почек, да га отплате у новцу од следеће летине, а православнима на поклон, под условом да пређу на унију, да признају папско врховништво. У превеликој бризи за сопствену гузицу, многи Срби прихватили су понуду, баш као што је то поодавно учинио онај Кљако, сусед Пилипов, можда и рођак, а ретки су, попут Пилипа, одбили да се „упишу“ у унију или се пориме, макар цркли од глади. „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу“!

Кукурузу поклоњеном далматинској сиротињи, по свему је налик ватиканска мисија римокатоличког теолога Фрање Леонардиса послатог 1636. године у Србско приморје (данас у Црној Гори) да тамо обави католи­че­ње православних Срба. Да би се додворио Србима, „обавешта­вао их је да ће се црквене књиге издавати на српском језику и ћи­ри­лицом. Уз то је уверавао српске вернике да Римокатоличка црк­ва користи ћирилично писмо, као и Српска православна црква и да су истоветни светитељи у обе цркве. Но, српска православна заједница се, жестоко, одупрла“ томе.

Срби су много чешће преверавани током ратних година, а најстарији траг о томе налазимо у време крсташких ратова које је Ватикан водио против Срба: године 1340, у Угарској се прикупљало свештен­ство из католичке Европе са циљем да се крене у поримљење србског становништва у Босни.

Ако је то некоме прилика да каже како је то било богзнакада, може се овде навести да је сеп­тембра 1900. године, свехрватски като­ли­чки конгрес прописао као оба­везу да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хр­ватско, а све што је хрватско мо­ра бити католичко. За Хрвате, било је то „оправдање“ да, под високим покровитељством Свете Столице, током Дру­го­г свет­ск­о­г рата поруше преко четиристо православних храмова, убију петорицу православних владика, више од две­ст­а двадесет православних свештеника и присилно покато­личе преко двеста педесет хиљада православних Срба, од којих су многи после тог „хришћанског“ чина на најзверскији начин побијени.

На тој „двадесетвечној обавези“ био је утемељен и споразум Павелићевих усташа и Брозових комуниста из јуна 1935. године да „на себе… преузму дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадање југословенске државе и свега што је српско и православно“. Образложено је то жељом „Хр­ва­т­ског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма“, и историчним објашњењем „Југословенске Комунистич­ке странке… да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток“.

Подразумева се да је присилно покатоличавање у Независној Држави Хрватској обављано под „високим надзором“ Свете Столице познатије као Ватикан, тако да је др Никола Рушиновић, лекар по зани­ма­њу, хрватски изванредни опуномо­ће­ник (посланик) код Свете Столице, после једне своје посете мон­си­њору Сигисмондију, ше­фу уреда за Хрватску у Ватикану, могао 8. фебруара 1942. го­дине писати у Загреб да се „Света Сто­ли­ца весели“ покр­шта­вању, „али опет ми рече, да нас при том на­па­да америчко и енг­ле­ско новин­ство, јер да су сви ти прелази вр­шени под великим притиском са стране власти, ушто Св Столи­ца не вјерује, али је препоручити да се то спроводи постепено, да би се избјегли приговори и обједе, а неугодности за Свету Столи­цу“. Једна од „угодних“ мера у том пра­в­цу било је и стварање такозване хр­ватске православне цркве, које је, према Рушиновићевом писму од 9. маја 1942. године „при­м­ље­но јако добро“ и да „у томе Св. Столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме у Хрватској. То би за њих био ‘драгоцјени дар’ који Хрватска може поклони­ти Св. Столици“.

Мада, ватикански циљ није била само унија зарад уније и, у наредном кораку, поримљења православних Срба, „драгоцјени дар“ понајвише се тицао присвајања имо­ви­не србских православних општина и, нарочито, србских мана­сти­ра и цркава, чиме би се знатно би повећао приход римске црк­ве. То с једне стране, а са друге – оно што се сматрало „колатералном коришћу“: Међународна комисија за ис­ти­ну о Јасе­новцу могла је средином 2012. године саопштити да су у злочи­ни­ма над Србима током Другог светског рата, поред обичних гра­ђана, домобрана, крижара, просветних радника, чиновника, инте­ле­к­туалаца, здушно учествовали и римокатолички свештеници. „Према америчким изворима преко 1.400 римокатоличких све­ште­ника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање, силовање, пљачкање и насилно покрштавање“.

И треће, за Ватикан понајважније: превођење православаца у католике, односно „унапређе­ње­“ Срба у Хрвате, било би не само политичка победа усташке Хр­ватске, већ би то, после многих векова, био први корак који Света Столица чини најкраћим путем према истоку; Ватикан је за све то време многих векова био под сталним притиском што му се толико близу, тако­ре­ћи под руком, налази православни свет, србски.

Да је поримљење србскога православног света било непроменљив циљ ватиканске политике, 10. маја 1992. године писао је и новосадски Дневник. Наиме, у вуковарској римо­ка­толичкој цркви, по ослобођењу (среди­ном новембра 1991), пронађене су књиге о пока­то­личавању чита­вих православних, еван­гелистичких и мусли­ман­ских породица из тог краја од почет­ка два­десетог века до пред крај 1991. године. Они који су прекрште­ни током Другог светског рата „више је него сигурно да су томе прибегли у убеђењу да ће се тако спасти од уста­шког покоља (и то, дакле, са гузицом испред образа – ИП), али 1962. и 1965, а затим од 1977. године све уче­сталија покатоли­ча­ва­ња указују не само на најнедоли­чни­ју улогу Католичке цркве у пре­отимању верника, већ и смишљен и у вре­ме Југославије једини могући начин потискивања православља и осталих вероиспове­сти из Хрватске. Од почетка 1990. године, у свему се посту­па по правилу установљеном… у злогласној НДХ: трећину убити, тре­ћину протерати и трећину покатоличити. Ср­би­ја и Православна црква не могу то да спрече, међународна заједница под утицајем Ватикана то прећутно одобрава“.

У таквим условима, нажалост, Срби који су уз сав терор мо­рали остати у Хрват­ској, из само њима познатих разлога одричу се соп­ственог идентитета. Не само православље, већ и србски „призвук“ неког имена или презимена довољан је разлог да се административним путем промени једно или друго, а поне­кад и обоје. Под насловом „Сакаћење достојанства“, Јован Кне­же­вић пише 10. маја 1992. године у новосадском Дневнику:

„Госпођа у средњим годинама која већ деценијама живи у За­гребу с до­ста великом породицом, тренутно је без имена и прези­ме­на… Та жена је Хр­ватица, католкиња… одмах после Другог светског рата, када су успостављене дво­стру­ке књи­ге рођених, званичне код матичара и незваничне у цркви… приликом крштења у католичкој цр­кви добила име Души­ца, тобо­же као Дух свети, а у матичној књизи је уписано Душанка, као и у личној карти и осталим доку­ментима. До пре две године о ‘недоличном’ порек­лу свог имена није ни размишљала, али су је потом сви почели сма­т­рати Срп­ки­њом. (Стога), на ‘породичном већу’ је од­лу­чено да бака оде у општину и затражи званичну промену из­разито срп­ског имена у, по соп­ственој и породичној процени најизразитије хрватско – Томислава. То је само једна од неколико хиљада млађих и старијих особа које се у ‘демократској’ НДХ одричу свог имена ради дока­зи­вања оданости хрватству и католичанству. Такве захтеве подносе општинским ‘одсје­цима за статусна права грађана’. Већина се на то одлучује из нужде, за­право због великих неугодности које до­жи­вљавају, јер се у свакодневним сусретима национална при­пад­ност ‘утврђује’ по имену или презимену“.

Дода ли се свему томе да је током деведесетих година 20. века из Хрватске и Србске Крајине прогнано око осамсто хиљада Срба, све више долази до изражаја хрватско кукумавчење са средине деведесетих – шта да раде када Срба више нема међу њима, кад без Срба није занимљиво бити ни Хрват…

Такво невољно размишљање враћа Хрвате, за почетак, у 1887. годину и оно што је задарски „Српски лист“ писао о отпору херцего­вачких муслимана римокатоличењу и кроатизацији (похрваћењу):

„У фратарском вашем ‘Народ(ном) Ли­сту’ од неког времена повела се ријеч и о нама мухамеданцима, као тобожњим Хрватима… Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете при­прав­ни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

Србске и србскије, наравно, тако да је Унеско 2018. године номиновао гусле као србску културну баштину. Хрвати су се због тога грдно наљутили јер се „Хрватска није одрекла гусала као дела хрватске глазбене баштине, те да ће се заложити да се и гусларење из Хрватске уврсти на листу Унескову уз помоћ мултинационалне номинације“ – ваљда црногорско-муслиманско-арбанашке, бутум антисрбске.

Добро, гусле су им измакле, али су зато, бар на тренутак, били обрадовани Унесковом одлуком из 1994. године да латиницу прогласи за писмо „хрватског језика“, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са так­вом „мудрошћу“, одређено је да ће књиге, новине и друге миса­оне радње србских аутора штампане латини­цом, бити уписане као „допринос“ хрватској културној баштини. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за култур­ни и научни раз­вој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене годи­не у светским библиотечким каталозима укинута одредница „срб­ски језик – латиница“ и од тада се све што је икад њоме штам­пано одређује као да је штампано хрватским језиком.

Четрнаест година касније, такозвани „хрватски језик“ дочекао је „ме­ђу­на­родно признање“, тако што су постојеће тро­словне ознаке хрватског (src, Serbo-Croatian-Roman) и србског језика (scc, Serbo-croatian-Cyrillic) „ко­је су ознаке третирале та два језика као један језик“ (србскохрватски) – укинуте, те су уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и србски језик с кодом srp.

Нећемо се овде подробније бавити питањем да ли је то онај хрватски језик за који Псуњски, Велиша Ра­ичевић (1907-1972), у сво­јој књизи Хр­вати у светлости исто­риске истине, Београд 1944, 93-94, пише да је „био за­ис­та неупо­требљив и књижевно незрео“. Он то доку­ментује једном хрватс­ком родољубивом песмом из 1831. годи­не, из које ће овде бити дато тек неколико „стихова“:

Вре и свој језик забит Хорвати

Хоте тер други народ по­стати;

Вноги вре народ сам свој замеће

Срам га јак страњски: ‘Хорват’ рече.

Сам проти јел не штује

и свак слепец сам себе трује„.

И тако даље. Псуњски признаје да ништа од овога није ра­зумео, а уверен је да то неће разумети не само неки штокавац, Србин по свему, него ни било који „стручњак“ за решавање хрватског питања укљу­чу­јући и хрватске језикослов­це који се баве такозваним хрватским језиком.

Биће да то није разумео ни Људевит Гај (1809­-1872), „илирски препородитељ“ пруско-­француског по­ре­кла, који је писао да се „поно­симо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо“.

Насупрот ономе што је писао Павле Ритер Витезовић (1652-1713), пореклом Немац, али зато врло значајан за стварање хрватске националне свести, да је „хрватски је језик средишњи“, те да су „сви Славени хрватскога подријетла“, али и оном „открићу“ Анта Старчевића (1823-1896), идеолога хрватског национализма још за живота названог „Оцем Домовине“, да је штокавско наречје „чедо кајкавацах и чакавацах“. (Но, добро, да су то будалаштине, на време је спознао Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), хрватски бискуп немачког порекла наводно „југославенски“ расположен, записом да Старчевић није „човјек при себи; лудо пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава“, да је чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити“).

И, сад, остаје непознато који је то писмени Хрват први прочитао и разгласио својим писменим сународницима, тек – сви они били су изненађени сазнањем да имају „Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик“, али и увређени што им је од малих ногу, од ноше такорећи, натурена обавеза да свак Хрват как слепец сам себе трује.

Па се се присетили да им је од оца им њинога Фрање Туђмана, по прилици маџарског порекла, остала завештајна порука изречена на Је­ла­чићевом тргу у Загребу, 24. маја 1992. године да рата против Срба „не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми во­ди­ли политику преговора, а иза тих преговора смо формирали сво­је оружане јединице. Да то нисмо тако ура­дили, не бисмо до­шли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи, само да смо оду­стали од наших циљева, тј. од самосталности Хрватске“.

Каква „самосталност Хрватске“, запитали су се писмени Хрвати који су из Шишићевог Прегледа повијести хрватског народа научили да је, 1606. године, источна хрватска граница ишла линијом Пи­томача-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Веле­бит до близу Новиграда, на петнаестак километара источно од Задра, те да највећа „дебљина“ ове територије, од Вараж­ди­на до Грђевца, износи читавих сто километара зрачно. Кад је већ тако, искрсло је пред писменим Хрватима и питање није ли због те и толике територијице ваљало одустати „од самосталности Хрватске“ и рат препустити Фрањиној у(без)образиљи.

За писменим Хрватима повели су се и редовни чланови хрватске академије, тако да им је, и једнима и другима, очас постало јасно због чега се дубровачка књижевност настајала у време Дубровачке Републике, сматра делом србског културног наслеђа. Јер, у Дубровнику и његових 14 „одломака“, 31. децембра 1890. године пописано је 11.177 житеља, од којих 10.327 римока­то­лика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 „говори у кући“ србски, 716 талијански, 19 сло­венски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџар­ски. Што Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, „преводи“ речима да „до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни ци­гли један Хрват“, а 1896. године „има их само четири“.

У директном сукобу са свим тим и многим другим овде непоменутим, сродним чињеницама, и писменим и редовним Хрватима у свест се увлачило сазнање да су им праоци, у ближој или даљој прошлости, некима и нараштај или два раније, били србскога корена. Кад је већ тако, и србска сињска алка може бити њихова, и србске гусле су њихове, и србске јуначке песме певају о њиховим прецима.

И Косовски бој њихове је прошлости и догађај и предање, тако да се не треба чудити што у најславнијим збитијима србске повеснице, Хрвати налазе себи и место и охрабрење да вековима и деценијама принудно потискивано, ружено, срамоћено, дављено, безданичено, клано Србство препознају као своје исходиште. Себе препознајући у таквоме Србству, разумљиво је што се одушевљавају предачким подвизима и редовним поразима бројније турске војске, чак и за случај да у Паризу нису „зазвонила звона Госпине цркве у част велике победе хришћанске војске над Турцима“, на Пољу Косову.

И Вука Мандушића ваљало је узети под своје јер могло би бити да му је мајка, док је у поодмаклој трудноћи користила годишњи одмор на опатијском приморју, од знатижељних погледа избегла на сат-два у Рупу, тамо родила тога славног србскога јунака и препустила га ономе Песнику да на мору потражи „од свашта мајстора“ не би ли му пресечену „пушку саковали“.

Што Хрвати на своје новчанице цртају лик Николе Тесле, није то само простачко присвајање непревазилазнога србског генија, то је својеврсно покајање за сопствени злочин почињен у Теслином родном Смиљану, на Илиндан 1941. године, када су побијени сви Срби затечени у селу, њих 506, међу њима сви Николини рођаци, 27 новорођенчади и 127 деце до 15 година старости.

Милутина Миланковића, геофизичара, математичара, астронома, климатолога, најцитиранијег србског научника, Хрвати су пре извесног времена „усвојили“, а сада – писмени и редовни Хрвати препознају то „усвојење“ као лепу прилику да малкице србују на климатолошким, астрономским, математичким, геофизичким и још неким наукама које је овај србски великан обогатио и оплеменио.

Руђер Јосип Бошковић, србски физичар, астроном, оптичар, математичар, филозоф, песник, теолог и дипломата, један је од најзначајнијих научника свога времена, а увршћен је међу сто најзнаменитијих Срба од почетка. Његова припадност Србству, исто као и србство Марина Држића, Ивана Гундулића и бројних србских римокатоличких Дубровчана – за Србе није спорно, а у нашем времену спорно постаје њихово „хрватство“ јер успоменом на њих, писмени и редовни Хрвати духовно се обраћају својим мање или више далеким прецима настањеним у Небеској Србији.

Сличну „хрватску“ судбину доживели су песник и аустријски генерал Пе­та­р Прерадовић, изданак србске свештеничке породице, али и повелик број књижевника, научника, културних радника, несум­њиво српског порекла (Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић…) који се у кроатистичкој „науци“ представљају као Хрвати.

А мало ко се сећа да је средином јесени 1991. године, Радивоје Пешић (1931-1993), момак који се бавио дешифровањем винчанског писма (србице), то писмо довео у не­посредну везу с етрурским писмом и ћирилицом. Његов иступ у новосадском Дневнику, већ наредног дана „успео“ је археолог Драгослав Срејовић (1931-1996) да испљује у једној емисији из бео­градског телеви­зијског студија. Но, само два-три дана касније, кад већ Србима није стало до винчанског писма, а вучедолска култура (названа по археолошком налазишту Вучедол, код Вуковара, у Срему – чије је значење истоветно појму Србија) и временски и просторно блиска је, чак истоветна вин­чанској, хрватски знанств­е­ници приопћили су јавности да распо­лажу доказима који ће хрват­ску писменост помјерити за пет тисућа година уназад.

Ваља овде дописати „случај Марка Пола, светски чувеног путника и ис­траживача. Почетком деведесетих (година 20. века – ИП) у Загребу су и њега уписали у Хрвате, зато што је рођен у Корчули, која је да­нас у Хрватској. Тај циркус пресекао је италијански амбасадор у Загребу, позвао је Туђманов кабинет и поручио да Хрватска те националне трансфере можда може да ради са Србима, али да Италијане заборави. Марка Пола, као Хрвата, никада Хрвати ви­ше нису споменули“.

На писмене и редовне Хрвате тај случај деловао је отрежњујуће и они су разабрали, постиђено, да се однос према Србима које су дотле, из антисрбских и антиправославних разлога, прогонили, преверавали, безданчили, „укидали“ на безброј начина – мора променити из основа, подсећањем на своје претке из Небеске Србије и истину да нема мржње Срба према Хрватима, постоји само мржња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никад у својој историји нису ни ра­товали про­тив Хрвата; они су одбрамбено ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили право­слав­ље, поримили се и покушавали геноцидно да затру бивше саплеменике, као сведоке сопственог отпадништва. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи; мно­ги, нарочито они који су поримљени нараштај-два или три раније, задржали су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неиз­бри­са­них трагова о своме србском и православном пореклу, многи „нови“ Хрвати, и писмени и редовни, налазе се на клацкалици, на оној страни којој није страно да мисли.

Када већ почну то да раде, да мисле, логичним треба сматрати што се одмах окрећу прошлости, времену у коме су отпали од Србства и чије им се вредности чине све пријемчивијим. Још се не зна да ли ће у једном од следећих „вучења“ преузети Његоша као свога, или светога Стефана Немању, или Марка Краљевића, или цара Душана, или Карађорђа, или Мајку Југовића, али кад се одваже да и светога Саву прогласе својим – е, онда ће бити сасвим извесно да су приправни за повратак својим србским коренима и вјери прађедовској.

Јесте да се не зна када ће се то десити, али они међу њима који гледају у пасуљце, тароте и звезде, навијају да се Руси што пре обрачунају са западном фашикратијом „задуженом“ да у Украјини ратује не само до последњег Украјинца, већ и до своје сопствене пропасти.

Тада ће им, већ напојеним србским цивилизацијским вредностима, „одонуд“ доћи у главу да су они изворни Срби, да је њихова вера православнија од србске православне, да су се римокатолицизмом и хрватством „бавили“ са јединим циљем да „изнутра“ спознају злочестост хрватске и римокатоличке „верности“ и идејности у којима су „привремено“ боравили и злочино деловали против својих србских савременика, те да ће им то искуство, макар оно било геноцидно, омогућити да раскрсте са сопственим „привременим заблудама“.

Да им је на здравље!

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!