Генерације коју смо већ унапред отписали пробудила је хајдучка крв
Мајсторе, може раки`ца?!
Већ више од једне деценије Србија се пуни мајсторима политичке сцене: политичарима, аналитичарима, саветницима, експертима свих боја, дезена и величина, и већ више од једне деценије се они боре против овог режима око кога се сви слажу да је велеиздајнички. Мајстори, онако мајсторски обилују искуством, памећу, елоквенцијом, персифлажом, па чак и оштрином, али режим, хвала на питању, за све то време, не само што не слаби, него цвета и неконтролисано буја.
А онда нека енергија наиђе одакле се нико није надао, од генерације коју смо већ унапред отписали, сматрајући је слабашном, загледаном у андроиде, компјутере, и надасве неспремне на жртву. Наиђоше неки шегрти, ученици, студенти…, настаде ерупција енергије, памети, доброте, љубави и солидарности, а пре свега, негде затурена спремност на жртву.
Народ који високо држи до своје пребогате књижевности, а нарочито епике, може уживо да посматра познате стихове, попут: „Ту кнезови нису ради кавзи“…
Јер „кнезовима“ није лоше. Релативно су безбедно ушушкани у скупштинским клупама на свим нивоима, солидно материјално опскрбљени, ту и тамо нешто гракну против власти, пошкропе се мало бибер спрејовима, и као у свакој циркуској представи зачине разнобојним димним ефектима. О неком озбиљнијем размишљању да се дочепају власти и заподену кавгу, ту нема ни говора. Али кавге „нису ради ни Турци изјелице“.
Њима је тек бајно. Могу да краду и отимају неконтролисано, могу да туже и да суде, могу да господаре животом и смрћу, могу да задужују „сиротињу рају“ до миле воље, могу да грабе и пуне бисаге „шаком и турбаном“ (пошто је мало веће запремине од капе), а не фали им ни потурица ни јаничара. И тако, кнезови и дахије успоставише 13 – годишње примирје, сви привезани за султанов диван, на коме им он повремено укаже почаст да са њиме попију кахву уз ратлук. И наравно да ни једни ни други нису „ради кавзи“, „ал` је рада сиротиња раја“ (sic!).
Сиротиња раја је стојички „глоба“ давала, али се показала знатно мање трпељива према зулуму, који је кулминирао 1. новембра прошле године, погибијом великог броја људи свих узраста, под (не)реконструисаном новосадском надстрешницом. И тако: „Уста (студентска) раја к`о из земље трава“.
Изненада се у генерацији оних које замишљамо као аветиње које улицама иду не вадећи нос из својих андроид телефона, пробудила хајдучка крв. Проговорио је кроз њих некакав чукундеда и кренула је побуна, и то не било каква. Кренула је побуна оних који долазе, оних који треба да наследе ову земљу, оних који желе да сачувају барем неки камен на камену, оних који не желе да оду из ове земље, оних који желе да је наследе и да је граде, уместо да је препусте Арапима, Пакистанцима и Кинезима…
Како то и у песмама иде, упоредо са хајдучком, пробудила се и јатачка крв, у виду суза радосница, у виду широм отворених врата, широм отвореног срца, и то широм Србије, у виду бакиних крофни, кифли и уштипака, у виду фластера за жуљеве након 200-километарског пешачења….
На почетку својеврсног „трећег српског устанка“, студенти су уживали неподељену подршку свих осим „турака изјелица“ и њихових „мевлаџија“, илити савременим језиком речено ботова, који су дизали буку у сајбер „дуњалуку“, не би ли скретали пажњу са вибрирајућих „султанових“ гаћа. Та галама у том простору је била комична, али је она успела, што је султанов изузетан успех, да поколеба многе „кнезове“, илити савременим речником опозицију, а што је посебно поражавајуће и неке, срећом малобројне, професоре и интелектуалце.
Та галама је пробудила оне „мајсторе“ који као и мајстор са почетка ове приче, много добро „држе свећу“, све знају, све непријатеље унутар студентско-народног покрета непогрешиво откривају, само што са акцијом мрљаве једно 13 година. Они знају да иза студената стоји неко, али не знају ко. Да су студенти финансирани, али не знају од кога, Да „Ђекна још није умрла, а ка`ће не знамо“. Да је револуција обојена, али се од црвене, плаве и беле боје, не виде оне друге, којих сигурно има. Не може да их нема ако мајстори сматрају да их има.
Опозиција је у почетку одушевљено прихватала студентску побуну препознајући у њој шансу да се промовише као „султан уместо султана“, али авај. Из дана у дан, из месеца у месец, студенти остају упорни у томе да је проста смена власти секундарни циљ, а спас државе примарни.
Након што студенти излазе са захтевом да се распишу избори, велики део опозиције, а нарочито оне са националним предзнаком, креће у отворено ограђивање од студената. Грађанска мало мудрије ћути, уздајући се да ће некако да се „прошверцује“ испод сукње ProGlas-а. Налазе им стотину мана а највише им замерају што не желе да се директно уваљају у блато политике, него што уместо досадне досадашње опозиције, желе да кандидују људе од угледа, да мобилишу преко милион апстинената спремних да бране своје гласове, и коначно, да ураде оно што опозиција ни у сну не може, – да понуди: 30.000 контролора, и тиме поремете окошталу хармонију „кнезова“ и „изјелица“.
У ствари оно што опозицију нарочито боли је што по свему судећи студентски покрет инсистира на успостављању својеврсне референдумске атмосфере, „или си уз Вучића или ниси“, а они не би били ако може, ал` не може.
Нарочито је болно за кнежевско–дахијску коалицију што не може да лоцира мозак студентско-народног покрета, како би га очас угасила. Али не иде ни то. Таман лоцирају „непријатеља“, испадне „моша“. Лоцирају другог, па није ни тај. И тако већ пола године траже, њушкају, покушавају, али не разумеју да код хајдука има она: „Што пропушћа дели Радивоје, дочекује млади Татомире; Што утече младу Татомиру, дочекује дијете Груица, што пропусти дијете Груица, то дочека Старина Новаче“… И тако се све зна, осим „ко стоји иза“ (а неко мора да стоји, јелте, јер у окорелој комунистичкој свести не може да постоји ништа ако није по директиви „са надлежног места“).
За разлику од прва два, која су водили Срби који углавном нису знали да читају и пишу, али којима је национална свест стремила до неба, овај устанак води интелектуална елита и биолошки залог српског народа. Студенти су зарад високог циља, жртвовали годину свог студирања, како би остатак живота провели достојанствено. Њихови учитељи и професори стоје уз њих, пристајући да већ месецима не примају плате чиме их врховни дахија кажњава, болесно завидећи им на ономе што они имају, а он нема – понос и достојанство.
Ако се уз Божју помоћ ова народна борба, коју је наш патријарх прецизно назвао „цветном револуцијом“, данас заврши и народном победом без капи крви, српски студенти и професори ће омогућити српску будућност, а у историји остати забележени, и сврстаће се уз раме српских интелектуалних величина, попут оне која записа да је људска дужност најсветија: „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права“! У ствари, не „АКО“, неко „КАД“.
Аутор: Александар Б. Ђикић
Извор: Стање ствари
