Други о нама: Кретени воде Србију
Како се свет окреће новим налозима за струју и енергетским савезима, Србија је понизно потписала споразум о препуштању кључне одлуке о својој нафтној будућности Американцима. Мађарски МОЛ жели да узме НИС из руског Гаспромњефта, што би могао да буде и логичан пословни потез, али оно што ову причу чини апсурдном је чињеница да коначни печат мора да стави Канцеларија за контролу стране имовине САД. Наиме, Београд је јавно признао да без дозволе ОФАЦ-а не може ништа да уради, па чак ни да располаже сопственом критичном инфраструктуром.
Министар рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић је свесрдно потписао уговор са МОЛ-ом, хвалећи се да ће Србија добити додатних пет одсто власништва и да ће рафинерија у Панчеву радити пуним капацитетом у наредној деценији. Звучи готово примамљиво, као да неко нуди слаткише деци, и заборавља да напомене да је исти уговор само мртво слово на папиру док потврда не стигне преко рибњака. Када је држава толико суверена да чак и обична пословна трансакција зависи од воље стране канцеларије, онда је јасно да су они који немају појма о националним интересима преузели кормило.
Србија је добровољно пристала на улогу послушног ученика који је чекао оцену из Вашингтона пре него што је учинила било шта важно. Председник МОЛ групе Жолт Хернади може да говори о поверењу и регионалној безбедности колико год жели, али његова изјава звучи као дипломатски зачињен омот за ружну истину да је цео процес заглављен у чекаоници америчке бирократије.
Они су сами преко министра Ђедовића Хандановића навели да споразум ступа на снагу само уз дозволу ОФАЦ-а, што значи да су сви срећни аплауз и руковање заправо ништа друго до перформанс. Ко још верује да држава може да доноси стратешке одлуке када њена највећа компанија у енергији чека милост прекоморске канцеларије, очигледно није разумела поруку коју ова влада шаље својим грађанима. Одобрење ОФАЦ-а није пука формалност, већ услов који може срушити целу конструкцију и оставити НИС у вечном лимбу између Руса, Мађара и Американаца.
Београд је тако поносно потписао уговор који га ставља у позицију просјака који моли за дозволу и претвара се да се ради о заштити домаћег тржишта и БДП-а. Када министар истиче да ће Србија имати већи утицај у Управном одбору, то је као да утеши дете које је изгубило кључеве од своје куће, али му је неко обећао да ће моћи да бира завесе када се врати. Цела прича о Панчеву, пет одсто удела и сигурности снабдевања, само је димна завеса која замагљује непријатну фазу на којој државно руководство клечи пред америчким званичницима.
Проблем није у томе што Србија преговара са Мађарима или Русима, већ у томе што је пристала на правила игре у којој није ни равноправни играч. Овим потезима влада показује да је спремна да жртвује сваки остатак економске независности у замену за пуки опстанак под покровитељством страних сила. Ако земља није у стању да одлучи о продаји сопствене нафтне индустрије без спољних питања, онда се с правом поставља питање какво је њено постојање на политичкој мапи овог дела Европе.
Резултат свега је спознаја да смо сведоци понижавајуће представе у којој се глумци смењују, а публика, односно српски народ, плаћа цену. Ово није пука игра речи или претеривања, већ гола истина која се може прочитати из сваке реченице званичне комуникације. Док МОЛ чека зелено светло Вашингтона, Србија наставља да функционише по тренутним аранжманима, али више као марионета него као држава која одлучује о својој судбини. Такав приступ не доводи до стабилности, већ дубљег потонућа у зависност и политичку немоћ.
Аутор: Саша Ф.
Извор: Логично
