Дигитални зид ћутања: Закон који убија истину
Најављене измене Кривичног законика Србије не представљају борбу против криминала, већ отворен напад на слободу мишљења. Под изговором безбедности, власт уводи механизам превентивне репресије, правно упакован страх, осмишљен да утиша друштво пре него што се побуни. Ово није закон о реду. Ово је закон о тишини.
У савременим ауторитарним системима не забрањује се истина директно. Она се криминализује, делегитимише и чини опасном по ономе што је изговори. Управо то се овде дешава.
Криминализација свести, а не дела
Кључна замена теза налази се у увођењу кривичног дела саветовања путем интернета. У правној држави, кривично одговара за учињено дело. У систему који клизи ка апсолутној контроли, одговараћете за размену идеја, искустава и информација.
Када закон каже „упутство за вршење кривичног дела“, у пракси то може значити следеће:
⚫️Објашњење како се грађани могу заштитити од насиља страначких батинаша на протестима.
⚫️Позив локалној заједници да блокира пут због отета земље, загађене воде или уништене реке.
⚫️Дељење информација о корупцији, злоупотребама и криминалу које режимски медији систематски прећуткују.
Граница између криминала и грађанског отпора намерно се брише. Не да би се заштитило друштво, већ да би се обесхрабрило размишљање.
Приватна порука као доказни материјал
Улазак државе у сферу приватних дигиталних комуникација представља последњу фазу окупације слободе. Апликације попут Вибера и ВхатсАппа више се не посматрају као средства комуникације, већ као потенцијална места злочина.
Свака порука у групи родитеља, еколошких активиста или комшија постаје могући доказ. Свака размена мишљења може бити интерпретирана као подстрек, организовање или саветовање.
Циљ није масовно хапшење. То никада и није циљ. Циљ је ефекат хлађења. Да грађанин, пре него што напише поруку, осети нелагоду. Да застане. Да се запита да ли га неко чита. Да ли ће једна реченица сутра бити довољан разлог да му полиција закуца на врата.
Страх постаје унутрашњи цензор.
Најефикаснији облик контроле.
Селективна правда као систем
Док се обичним грађанима прети затвором због објаве на друштвеним мрежама, режимска пропагандна индустрија остаје нетакнута.
Ширење панике, мржње и лажи на телевизијама са националном фреквенцијом проглашава се слободом информисања.
Координисани напади ботова на новинаре, активисте и опозицију називају се правом на мишљење.
Али грађанин који позива на протест или солидарност постаје безбедносна претња. Терориста тастатуре.
Закон се не примењује једнако. Он се користи селективно, као средство дисциплиновања неподобних.
Зашто баш сада
Зато што је власт изгубила контролу над причом. Традиционални медији су под потпуном контролом, али интернет је остао последњи простор где се истина шири брже од пропаганде. Ту се документују пропали пројекти, еколошке катастрофе, криминал и везе које се не смеју именовати.
Овај закон је признање слабости. Потез оних који се не плаше криминала, већ сопственог народа. Власт не покушава да сакрије истину. Она покушава да учини превише опасном за изговарање.
Када држава криминализује реч, следећи корак више никада није питање закона, већ питање времена.
Извор: Битно – substack.com
