Да смо ми црквени како ваља, цела Србија би данас била у Цркви

среда, 19. 03. 2025. Kefalo

Верници мирјани који траже одмах и сада да се млади људи и народ “покају и постану црквени“ у тој мери да преко ноћи схвате како је главни проблем у Патријаршији, а не у Вучићу (иако је свакако и у Вучићу велики део проблема независно од Патријаршије) нека не забораве да ономе коме је мање дато од њега се и мање тражи. Такође, нека не забораве да су и они сами делом криви што је мало људи који хрле њима у црквени загрљај. Св. Серафим Саровски је рекао да ако је неко заиста на правом духовном путу, ласно ће 1000 људи око њега полетети са њим у Цркву. Чињеница да ми који смо у Цркви не привлачимо никог или ретко кога својим примером (а не бар 1000 људи), треба да нам буде доказ да смо прах и пепео (можда не ни то), да спустимо лопту и погледамо у земљу од стида, а не да глумимо преподобност са неба. Да смо ми црквени како ваља, цела Србија би данас била у Цркви и исповедала чисту Веру без јереси екуменизма. У супротном, одмажемо и себи и другима.

Отворено писмо студентима и онима који протесте нису разумели

И нека не заборавимо да Православље није ушушкано певање песмица по агапама, дељење посних рецепата и живот по “типику“. Јесте и то, али то је секундарно. Ако нема полагања сопствене главе на пањ и жртвене љубави која се одриче сваког комфора, то све је само пуко фарисејство, не Православље. Некада, пре комунизма и екуменизма, велики део нашег народа није био толико црквен да је живео по “типику“ у тој мери како многи данас живе. Али, жртвовали су своју главу, комфор и имовину како би помогли ближњем, сачували Веру и Српство. Шалили су се на рачун својих слабости и мана, али када би било стани-пани, рекли би да главу дају, али Веру, Српство и ближњег не дају. Па су страдали и мученичком крвљу одлазили у рај, а да нису пре тога били све цакун-пакун по “типику“. Поправљајмо себе, стидимо се због својих личних грехова, а људе који нису у Цркви, онда и ако је то прикладно и поготово ако сами запитају, саветујмо благом речју, ако већ не можемо нашим личним примером, који очигледно није ништа посебно.

Можда можемо мало више бити збуњени зашто људи иду код екумениста на службе, јер је њима више дато од оних који су скроз нецрквени. Али, на оне који су само номинално православни или чак и некрштени, морамо примењивати максималну могућу икономију. Јер, и многи од нас су до јуче такорећи били такви.

Аутор: Марко Пејковић