Чувари српске круне и духa
Зашто су Свети Симон и Свети краљ Владислав важнији него што мислимо?
Српска средњовековна историја се у школама углавном предаје кроз суве мапе, битке и политичке савезе. Због тога често заборављамо да су људи који су водили ту државу били управо то – људи, са својим унутрашњим борбама, породичним односима и трагањем за смислом. Савршен пример за то је 7. октобар (односно 24. септембар по старом календару), дан када Српска православна црква заједно помиње двојицу владара из куће Немањића: Преподобног Симона монаха, који је већи део живота провео као краљ Стефан Првовенчани, и његовог сина, Светог краља Владислава. Иако су ово велика имена из уџбеника, мало ко данас зна да овај заједнички празник заправо слави породичну блискост, јер црква на исти дан молитвено обележава и Светог Давида, односно српског кнеза Димитрија, који је био Владислављев брат. Зато овај дан не доноси само лекцију из историје, већ дубоко људску причу применљиву на сваког од нас.
Стефан Првовенчани је током живота постигао готово све што један владар може пожелети. Донео је Србији међународно признање, крунисао се за краља и заједно са својим братом, Светим Савом, издејствовао самосталност српске цркве. Саградио је моћни манастир Жичу као центар тадашње државе и духовности. Међутим, оно што га истински хуманизује крије се у тренутку када су се светла позорнице угасила. Осећајући да му се ближи крај, овај моћни човек је схватио да му златна круна, свила и пресови више ништа не значе. Позвао је брата Саву, примио монашки постриг под именом Симон и изабрао да оде тихо и скромно. Његове мошти данас почивају у манастиру Студеници, а његов животни заокрет остаје подсетник на оно што често заборављамо у свакодневној трци за статусом: материјални успех и титуле су пролазни, а унутрашњи мир и оно што оставимо у душама других је једино што заиста односимо са собом.
Ову потребу да иза себе оставе нешто вредније од новца наследио је и његов син, краљ Владислав. Историја га памти као ктитора прекрасне Милешеве, манастира који данас цео свет препознаје по фресци Белог Анђела и у којем његово свето тело почива. Али иза његовог ктиторства стајала је једна врло лична, породична мисија. Када је Свети Сава преминуо далеко од куће, у бугарском Трнову, Владислав није желео да тело његовог стрица и духовног оца остане у туђини. Отишао је код свог таста, бугарског цара Асена, и чисто људском упорношћу и мудром дипломатијом успео да Саву врати кући, у Милешеву. Уз то, стари летописи га не описују као строгог монарха, већ као владара који је имао очи и срце за сиромашне, болесне и сирочад. Владислав нас тако учи да се права величина не мери моћи коју имаш над другима, већ емпатијом и тиме колико си спреман да заштитиш оне који су најслабији.
Иза овог празника који на исти дан спаја оца, сина и брата, заправо стоји топла прича о породичном континуитету. Немањићи нису опстали само зато што су били вешти политичари, већ зато што су разумели да се дом и држава граде на вредностима које се преносе деци. Ова имена на црвеном слову у календару зато нису сува давнашња прошлост, већ живи, хумани подсетник да ниједан успех није вредан губљења душе, да чување корена држи заједницу на окупу и да нас управо емпатија чини људима, без обзира на то који век пише на календару.
Аутор: Срећко Мартиновић
