Чудо при упокојењу о. Серафима Роуза
„ТОКОМ ТРИ ДАНА (од тренутка смрти до сахране) тело оца Серафима није се укочило нити почело да се распада, упркос летњој жеги.
Кожа није добила сиво-плавичасту боју, већ је остала топла, златастог изгледа, мека као код „уснулог младенца“, по речима једног поклоника. Други, професор из Берклија, рекао је да је тело „налик светим моштима“. Нетрулежност се од давнина у Православној Цркви сматрала знаком светости. Сви који су се тада налазили у манастиру сматрали су да је то пројава благодати Божије.
Лице оца Серафима у ковчегу се разведрило, изгладило, засијало миром и срећом, и иако је монашки обичај налагао да се лице покојника покрије, то нису учинили. Лежао је као жив и изгледао млађе него за живота. Читав његов изглед сведочио је о победи над смрћу, и мноштво људи проводило је дуге сате у молитви крај ковчега. Малу децу су једва одвајали од цркве — толико је снажан био дух љубави и мира. „Усните сада, уморне очи“ — присетиле су се оцу Герману речи кантате „Доста ми је било“, док је гледао блажено лице покојника. Отац Серафим је коначно одгонетнуо тајну смрти, која му није давала мира током читавог свесног живота.
На дан сахране манастирска црква била је препуна. Опело су служили архиепископ Антоније и епископ Нектарије. Али и у том часу сазревали су плодови духовности: крај ковчега покојника два послушника су замонашена у расофорне монахе, Владимир Андерсон је рукоположен за свештеника, а Лоренс Вилијамс (из парохије у градићу Етна) постао је ђакон. Колико је само народа прошло поред ковчега, целивајући за опроштај чело и руке покојника, које су написале толико душекорисних књига, чланака и текстова црквених служби. На певници су певане дивне и отрежњујуће речи светог John of Damascus: „Која животна сладост остаје непричасна жалости…“
Народа се окупило толико да су многи службу могли само да слушају из дворишта. Међу њима је била и мати Бригита (некада Барбара Макарти). Пришао јој је епископ Нектарије, видевши да је скрхана тугом, и утешио је: „Молите се не за оца Серафима, него оцу Серафиму!“ — рекао је.
После сахране служена је литургија — црква је и даље била препуна. Док су сви верни певали Символ вере, свештеници су кроз прозор угледали дирљив призор: крај гроба оца Серафима окупила се породица јелена. Сахранили су га на оном истом месту где су пре 14 година, на Успење, он и отац Герман служили своја прва богослужења, где је са сузама захваљивао Богу што му је даровао пустињу у којој може трудом спасавати душу.
Гроб оца Серафима затрпан је земљом, а општа жалост почела је да се претвара у радост — без договора, сви су запевали: „Христос васкрсе из мртвих“. Речи које је некада отац Серафим изговорио поводом сахране архиепископа Јована, цитирајући светог Ignatius Brianchaninov, сада се могу применити и на њега самог: „Да ли сте икада видели тело уснулог праведника? Оно не заудара и људи му прилазе без страха. А на сахрани се туга претапа у неизрециву радост. То је знак да је душа покојника задобила милост и благодат Божију.“
За многе америчке новообраћенике сахрана оца Серафима и преизобилна благодат тог дана имали су посебан значај. Људи су се уверили колике су могућности свих православних Американаца, јер је отац Серафим — први плод изворне америчке светости, прва „жива спона“ са светоотачким предањем.“
Аутор: Јеромонах Дамаскин (Кристенсен)
Извор: Духовници, подвижници, аскете
