Чувар гњиланске части
Док пишем ове редове, вођен жељом да се истина о страдању Срба на Косову и Метохији никада не угаси, дугујемо велику захвалност свима који чувају пламен сећања на наше страдалнике. Ово је прича о човеку који је постао симбол отпора једног града.
Ловац који није хтео да буде ловина
Мирослав Јовановић, у Гњилану познатији као Мики Сојка, био је типичан представник своје чаршије. Рођен 1954. године, запослен и поштован грађанин, Мики је свој мир проналазио у природи као дугогодишњи члан ловачког удружења у Гњилану. На старим фотографијама које се и данас чувају, видимо га насмејаног са друговима ловцима – слике срећнијих времена када су шуме око Гњилана биле места сусрета, а не попришта трагедије.
Међутим, лето 1999. године променило је све. Донело је велика страдања за српски народ у целом Косовском Поморављу. Када су се облаци рата надвили над Гњиланом, Мики није одложио пушку, али је мета постала другачија – одбрана сопственог кућног прага.
У књизи покојног Филипа Стојановића „Шиптарска насиља и злочини на Србима Косовског Поморавља”, Мики Сојка заузима посебно место. Он је остао упамћен као један од ретких који су стајали усправно док се свет око њих рушио.
Последњи позив под ногама Кнеза Лазара
Након повлачења српске војске, албанске паравојне формације су кренуле у систематско уништавање српских симбола и наслеђа.
Постоји тај драматичан тренутак који се у Гњилану препричава као завршна сцена једне епохе. Када су последње српске породице кретале у неизвесност, један познаник му је довикнуо:
— „Миле, бре, што чекаш тој? Не видиш ли, све отиде… нема више ни жив створ у чаршију!”
Мирослав, поносни ловац који је познавао сваку стопу ове земље, погледао је у споменик Кнезу Лазару и мирно одговорио:
— „Па нек идев море, рођо. Ја куде ће идем? Овај калдрма под ноге, тој ми је и кућа и гроб. Не мож’ Лазар сам да чува трг, неје ред. Кој ће му каже ‘добро јутро’ кад сване, ако сви побегнемо?”
Херојска одбрана споменика Цару Лазару
Када је КФОР ступио на тле Косова и Метохије разуларена маса кренула у уништавање свега што је српско. Један од њихових циљева био је и споменик Цару Лазару у центру Гњилана. У тренутку када је неколико стотина Албанаца кренуло да руши овај свети симбол, Мики Сојка је стао сам пред њих.
Наоружан, заузео је положај, а када су кренули ка њему отворио је ватру. Његова одлучност и храброст натерале су их на повлачење. Међутим, сукоб није ту завршен. Убрзо је дошао амерички хеликоптер, отварајући ватру на Микија Сојку. Он је узвратио ватру, гађајући у правцу хеликоптера, који се потом удаљио. Нажалост, припадници КФОР-а из тог хеликоптера су га на крају убили хицем у срце.
Жртва за Свето Косово
Мирослав Јовановић, Мики Сојка, убијен је мучки тог лета 1999. године у родном Гњилану. Његова жртва је сведочанство о истрајности и храбрости Срба који су бранили своје домове, своју веру и своје наслеђе на Косову и Метохији. Микијево страдање означило је крај једног времена, али и почетак вечног сећања. Његова жртва није била само војнички чин; била је то одлука човека који није могао да напусти себе и своје корене.
И сада, док гледамо фотографије Микија са његовим друговима ловцима, видимо лица Срба који су положили своје животе за Свето Косово. Мики Сојка није отишао у заборав – он је остао да „чува стражу” у свакој причи о Гњилану.
Чувајмо успомене на наше храбре Србе који су положили животе за Свето Косово. Истина о њиховим страдањима мора да живи кроз генерације, као опомена и као сведочанство о несаломивом духу српског народа.
Царство му небеско и Бог да му душу прости!
Аутор: Срећко М. Мартиновић
ДОДАТАК:
КНЕЖЕВ ЧУВАР
[МИКИЈУ СОЈКИ,
ЧУВАРУ СПОМЕНИКА
КНЕЗУ ЛАЗАРУ]
Кад су Косово распињали,
и све српско што је,
те уклете године,
и на Гњилане је
сотона каму оштрила.
Кидисале су
авети пробуђене,
из пакла послате.
Режале су, док су
мржњу сејале, по Косову
(црне су капије,
тугом обележене)
Убијају кнежев народ.
Пале га и протерују,
огњишта сатиру –
будацима прагове разваљују,
камен на камену не остављају
(гуше молитве пред олтар)
Бедна се руља осилила,
и на честитог цара ударила!
Док НАТО војска неми,
џелата у скуте држи,
као чедо своје.
Кнез је давно
на Газиместану
своју крв пролио.
Поред њега је,
терајући руљу,
и Мики Сојка то учинио.
Бранећи кнеза,
и калдрму око њега,
душу је своју испустио!
Црвен белег оставио,
да божур цвета,
у Гњилану.
Горан Урошевић
[Фебруар 2026]
