Државни пројекат “Велика Албанија“ остварује се пред нашим очима
„Кад су Албанца Абдула Фрашерија (Abdyl Frashëri, 1839-1892, политичар, дипломата и писац), на Берлинском конгресу, 1878.године, питали ко су Албанци, истовремено констатујући да су само мува на карти свијета, он је одговорио: Та ће мува цијелом свијету покварити стомак! (Дневни лист „Дан“, 6.август 2007.)
„Потребно је да урадимо све како би физичке границе између Албанаца учинили безначајним. Позиција Албанаца не може бити ништа друго него уједињење једне нације. Од Призренске лиге, једини циљ Албанаца је био уједињење албанске нације. Такође, идеја о етничкој Албанији родила се на Косову.“ (Сали Бериша, предсједник Владе Републике Албаније; Дневни лист „Vijesti“, 20.новембар 2012.)
„…Малесија треба да буде онаква какву ју је Бог створио – албанска земља, с албанском већином, којом управљају албанске партије…(Оне су) показале да знају водити и да желе развијати своју домовину…“ (Ферхат Диноша, 1954, рођен као Ферхат Љуљановић, бивши предсједник Demokratske unije Albanaca (DUI) и некадашњи црногорски министар за људска и мањинска права, те црногорски амбасадор у Тирани; Press online portal; 13. фебруар 2023.)
„…Албанци…увек су промишљено успевали да пронађу међународне туторе…“ (Дарко Танасковић, 1948, српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор и амбасадор; Novi standard, 21.август 2023.)
„Албанци и кукуруз не трпе комшије.“ (Народна изрека)
Према наводима медија, „Албански форум“, чији је лидер потпредсједник Владе и министар економског развоја Ник Ђељошај, упутио је на више домаћих и међународних адреса, писмо са предлогом да се кроз изборно законодавство, уведу најмање четири загарантована посланичка мандата за Албанце, као и право вета већине албанских посланика на законе и акте који непосредно уређују њихова права и слободе.
Садашњи сазив Скупштине чине и шест албанских посланика (три на основу загарантованог мандата, а три преко грађанских листа).
Заштита националног идентитета прописана је у члану 79 Устава. У тачки 9 тог члана уставотворац је припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница зајемчио право „на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције“.
Законом о избору одборника и посланика прописано је да у расподјели посланичких и одборничких мандата учествују и изборне листе мањинских народа или мањинских националних заједница, иако нијесу добиле најмање 3 одсто од укупног броја важећих гласова у изборној јединици, под условима нормираним у члану 94.
Према члану 83 став 2 Устава, „Скупштина има 81 посланика.“
Чини се неопходним повећање броја посланика у државном Парламенту, чиме би се олакшали услови за формирање стабилне државотворне владе.
Наиме, у важећем Уставу не постоји прецизно одређење који „мањински народи и друге мањинске националне заједнице“ имају право на аутентичну заступљеност у Скупштини ЦГ и локалним парламентима „сходно принципу афирмативне акције“ („позитивне дискриминације“). „Мањински народи и друге мањинске националне заједнице“ нијесу поименично одређене.
Према члану 2 Закона о мањинским правима и слободама, „мањински народи и друге мањинске националне заједнице је свака група држављана Црне Горе бројчано мања од осталог преовлађујућег становништва, која има заједничке етничке, вјерске или језичке карактеристике, различите од осталог становништва, историјски је везана за Црну Гору и мотивисана је жељом за исказивањем и очувањем националног, етничког, културног, језичког и вјерског идентитета“.
На овај начин, сваки пунољетни грађанин може се изјаснити као припадник одређене мањинске заједнице и са својим истомишљеницима формирати политичку партију и, у складу са Законом о избору одборника и посланика, обезбиједити улазак својих представника у Скупштину под привилегованим (уставним и законским) условима.
Последице су превелика страначка издијељеност Скупштине као отежавајућа околност за постизање договора око формирања владе и, последично, нестабилност власти. У садашњим условима формирање и стабилност Владе зависи од подршке једног или неколико посланика који су изабрани под привилегованим условима.
Такође, није ограничен укупан број мандата који се могу расподијелити на основу „принципа афирмативне акције“, што угрожава изборну вољу грађана, односно сразмјерност између процента добијених гласова на изборима и броја посланичких мандата.
Анализирајмо предлог „Албанског форума“:
Најмање четири посланичка мандата за Албанце (око 5 одсто од укупног броја посланика Скупштине Црне Горе) поклапа се са процентом албанског становништва у Црној Гори.
Што се тиче права посланичког вета за албанске посланике, његово признавање представљало би проширивање постојећег обима људских права и слобода, што је уставна материја (materia constitutionis), те би се могло установити једино амандманском допуном Устава.
Међутим, све оно што би се уставотворило и/или озаконило за Албанце, морало би важити и за остале мањинске народе односно мањинске националне заједнице. Тиме би се, до блокаде, отежавало функционисање политичког система, а изборни систем био би обесмишљен.
Али, оно што је најважније, прихватањем предлога „Албанског форума“, повећао би се коалициони (читај: уцјењивачки) капацитет албанских странака, у циљу постепеног (пузајућег) остваривања албанског великодржавног пројекта.
Чињеница је да је просјечном Албанцу држава Албанија је ближа од Црне Горе. То, без обзира на неупитност слободе личног опредјељења уколико не залази у зону кривичне одговорности, потенцијално угрожава стабилност и територијалну цјеловитост државе Црне Горе.
Великоалбански државни пројекат, односно државотворно уједињење свих Албанаца на Балкану, пажљиво је планирана и организована активност која се непрекидно спроводи од 1878.године, када је створена Прва призренска лига. Другим ријечима, то је, дуговремено и усклађено, залагање истомислећих албанских државника, политичара, водећих интелектуалаца, тајкуна и милитаната. Остварује се политичко – дипломатским средствима, великим новцем и голим насиљем над Србима (и Црногорцима), уз подршку најмоћнијих држава Запада и НАТО пакта. У остварењу тог пројекта били су јединствени и албански комунисти и националисти – фашисти.
Географ и геополитичар Миломир Степић (1959) је казао да би „стварањем „Велике Албаније“, „Србија остала без 22 одсто своје територије, Црна Гора без 36, а Грчка 11 одсто… Најгоре би прошла Македонија, која би остала без више од половине своје територије“. (Telegraf.rs, 12.maj 20217.)
У циљу доказивања „историјског права“ Албанаца на своју, јединствену националну балканску државу, њихови водећи историчари су створили тезу да Албанци потичу од Илира, тобожњих старосједилаца Балканског полуострва, односно од Дарданаца,. Не постоје вјеродостојни материјални нити архивописани докази о постојању народа Илира, нити о вези Албанаца са њима, нити са Дарданцима.
Илири су срачунато креирани термин тзв. хрватског националног препорода, из 30-тих и 40.година 19.вијека, да би, са што мање отпора, под видом лажног југословенства, без наглашавања српства, Хрвати преузели српски књижевни језик (штокавско наречје) и српске етничке територије, не само Лике, Баније и Кордуна, већ и Дубровника, Далмације и Славоније.
Према писању Михаила Аталиоте (Михалис Атталеиатис, око 1022-1080, ромејски историограф), византијски заповједник Сицилије, Јоргос (Гиоргиос) Маниакис, 1043.године, кренуо је са војском у поход на Цариград да би преотео царски престо. У његовој војсци су били и сицилијански Албанци, са женама и дјецом. Ти Албанци су били поријеклом са Кавказа, а на Сицилију су их населили Арапи. Након Манијакисовог војног пораза и погибије код Дојранског језера, сицилијански Албанци су замолили локалне Србе за дозволу да се населе у оближњим планинама, с чим су се Срби сагласили. Ови Албанци (тур. Арнаути – „Они који се нијесу вратили“) су добили и дозволу византијских власти да се населе сјевероисточно од града Елбасана. Према византијским изворима, из 9.вијека, етнонимом „Албани“ („Албанои“) називали су се словенски (српски) становници из околине Драча.
Албански језик се први пут помиње тек 1285.године, у дубровачком рукопису, као „lingua albanesesca“.
Према „Дечанској хрисовуљи“, из 1330.године, у околини манастира Дечана било је 86 српских и три албанска села. А према „Дефтеру за Вукову (Бранковић – М.Г.) област“, званичном документу турске власти, по попису из 1455.године, на Косову и Метохији, од 14.087 „глава куће“, само су 46 били Албанци.
Каплан Буровић (1934-2022, српски албанолог, књижевник и публициста), на основу бројних историјских извора, тврдио је да је Скендербег (Ђурађ Кастриот(ић), 1405-1468), који је проглашен за албанског националног јунака, био Србин, од оца Ивана и мајке Војиславе.
Албанску нацију је створила Аустро -Угарска, крајем 19. и почетком 20.вијека. Албанија, као државa, проглашена је 1912.године, (прије свега, „заслугом“ Аустро-Угарске и В. Британије), након Првог балканског рата, а њену независност признале су западне силе, 1913.године, Лондонским мировним уговором. То је био антисрпски пројекат, с циљем да се спријечи излазак Србије на море.
Реализација албанског великодржавног пројекта почела је формирањем Прве призренске (албанске) лиге, 1878.године, уочи Берлинског конгреса. Лига је била је инструмент османлијске политике, јер су је чинили албански интелектуалци лојални султану. Циљ је био да се Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински вилајет обједине у једну административну област турскога царства, са албанском доминацијом. Оснивачи су се Меморандумом обратили и Берлинском конгресу. Албанска делегација са Абдулом Фрашеријем, на челу, била је у Берлину, али не и на самом Конгресу. Учесници Конгреса су игнорисали албански Меморандум, а њемачки канцелар Ото фон Бизмарк је отворено говорио да албанска нација не постоји.
И Друга призренска лига била је великоалбански пројекат, односно војно-политичко удружење, које је формирала нацистичка њемачка обавјештајна служба „Абвер“, крајем 1943.године, такође у Призрену, уз учешће албанских фашистичких колаборациониста. Циљ нациста је био да уз помоћ лојалних Албанаца – балиста, припадника „Националног фронта“ (aлб. Balli Kombëtar) контролишу територију Косова и Метохије. Та националистичка, политичка и паравојна организација, формирана 1942.године, организовала је масовну побуну на КиМ против партизанске власти, крајем 1944. и почетком 1945.године. Важно је подсјетити да су се при руководству балиста налазили и припадници британске војне мисије?!
Трећа призренска лига, такође, као војно-политичко удружење, основана је у САД, 1946.године. Уз подршку комунистичких власти државе Албаније, дуговремено је организовала и спроводила пропагандно-диверзантске акције, прије свега, на КиМ.
Након Првог балканског рата, 1912.године, Метохија (пећки и ђаковички срез) постала је саставни дио Краљевине Црне Горе. У међуратном периоду Метохија је била у саставу Зетске бановине, са сједиштем на Цетињу. Подсјећам да је територија те бановине била више него двоструко већа у односи на територију садашње Црне Горе (30.741 км2, према садашњим 13.812 км2).
Југословенске, комунистичке, титоистичке и антисрпске власти су након Другог свјетског рата, уз подршку водећих српских и црногорских комуниста створиле аутономне покрајине (Косово и Војводину), „државе у држави“ у Републици Србији. Влада – Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) је, 6.марта 1945.године, донијела Одлуку о привременој забрани повратка колонистима (Србима и Црногорцима) у своје куће и на имања на КиМ?! Одлуку је потписао (црвени) поп Владо Зечевић (1903-1970), као министар унутрашњих послова. А почетком августа исте године, донесен је и Закон о ревизији колонистичких односа, којим је противправно одузета имовина колонистима, са образложењем да је стечена „примјеном насиља“ (према Албанцима)?!
То је био почетак интензивне албанизације КиМ. И у читавом послијератном периоду, Титов режим, српски и црногорски комунисти су толерисали масовно досељавање Албанаца из Албаније на КиМ, као и организовано насиље над Србима и Црногорцима и њихов масовни прогон са КиМ.
Албанска академија наука, у Тирани, 1998.године, сачинила је државну Платформу (Меморандум) за решење албанског националног питања, којом је прецизно дефинисана великоалбанска стратегија. У том документу је наглашено да је циљ Албанаца уједињење у јединствену албанску државу, што је, по њима, једини пут за решење албанског националног питања.
Планирано је и да Косово, са Прешевом, Бујановцем и Медвеђом, у првој фази, треба да постане република и конститутивни елемент у Савезној Републици Југославији (СРЈ). Проблем Албанаца у (Сјеверној) Македонији треба ријешити на два начина: или да се Македонија конституише као двонационална (двојна) држава, по узору на Аустро-Угарску, или тако што ће се формирати посебна албанска аутономна покрајина. У Црној Гори, „компактна албанска територија“, „Сјеверозападно Косово“, треба да постане аутономна област (покрајина), са Улцињем, као главним градом.
Друга фаза је уједињење са матицом – државом Албанијом.
Свједоци смо да су залагања сачинитеља Платформе умногоме испуњена и, чак, превазиђена. На Косову и Метохији, светој, средишњој српској земљи окупираној од НАТО пакта и САД, проглашена је лажна држава Republika e Kosovës.
Александар Животић (1981, универзитетски професор историје) је саопштио податак да су „САД, још на Мировној конференцији у Паризу 1946.године, Албанцима рекле да одустану од сјеверног Епира, обећавајући им компензацију на северу, мислећи, пре свега, на Косово и Метохију“. (Telegraf.rs, 12.мај 2017.)
План „Roots“ („Коријени“), из 1997.године, који је разрадила CIA, показује да су циљеви монструозне NATO агресије на СРЈ (Србију и Црну Гору), између осталих, били и „Уништити Југославију губитком Косова, Црне Горе и Војводине“ и „Отцијепити Црну Гору од Србије, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море…“?!
На прослави 100-годишњице независности Албаније, 2012.године, тадашњи предсједник Владе Сали Бериша је рекао да се „албанске земље“ простиру од Превезе у Грчкој до Прешева у Србији, те од Скопља у Македонији до Подгорице у Црној Гори. Говор је исписан и на пергаменту за државни музеј у Валони, у којој је усвојена „Декларација о независности“, 28.новембра 1912.године.
Дана 26.новембра 2021.године, Влада Албаније и „Влада“ лажне државе „Republika e Kosovës“ потписале су Споразум о територијално – административној цјелини, 30 километара унутар Албаније и 30 километара унутар Косова и Метохије. То је био још један корак у правцу стварања тзв. „Велике (Природне) Албаније“.
Како је пренио Borba portal, 6.новембра 2023.године, у кумановском селу Сопот отворен је меморијални центар, тј. музеј терористичке UČK…Испред комплекса је постављена мермерна плоча са картом велике Албаније, на којој су поред дјелова Сјеверне Македоније (Shkup – Скопље), Србије (Presheve – Прешево и Masurica – Сурдулица, што значи и Врање?!) и Грчке, налазе и…Tuz (Тузи). Према означењу удаљености границе са Црном Гором од Тузи, у карту велике Албаније улази у Подгорица?!
Државни великоалбански пројекат има подршку и Републике Турске. Ахмет Давутоглу (1959, турски дипломата, политичар, бивши премијер и министар спољних послова, професор међународног права и један од главних идеолога пантуркизма), у књизи „Стратегијска дубина – Међународни положај Турске“ (2001), написао је да је да су „природни савезници Турске (и) Албанци“, те да је један од циљева турске спољне политике јачање Албаније, а кључ решења проблема на Балкану лежи и у будућности Албанаца, традиционалних савезника Турске.
„Неоосманизам“, односно „пантуркизам“ је званична државна политика Републике Турске, чији је циљ обнова њеног утицаја и доминације муслиманског (што значи и албанског) становништва на простору Балкана.
„За Турску је најважније да Албанија и албански националну корпус што више ојачају. Албанији се не смије дозволити да и даље буде слаба и сиромашна земља…Турска мора да…створи услове да Албанци максимално искористе своја људска права…“, написао је, у поменутој књизи, Давутоглу.
Значи, турска политика стратегијске дубине према Црној Гори спроводи се и преко албанизације знатног дијела Црне Горе.
Више је него очигледно да су дјелови Црне Горе, настањени већинским албанским становништвом, не само албански етнички простор, него су то, фактички, све више дјелови државе Албаније!
Доказ је и славље у Тузима, послије проглашавања привремених резултата на локалним изборима у тој општини, 5.марта 2023.године, на којима је „Албански форум“ добио апсолутну већину гласова. Изборна побједа се славила некажњеним истицањем застава тзв. „Велике Албаније“ и тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и клицањем тој терористичкој организацији, која је била NATO пјешадија за вријеме агресије на СРЈ!
Упркос наведеном, црногорска власт је, већ 9.октобра 2008.године, признала лажну државу Republika e Kosovës, непуних осам мјесеци након једностраног проглашења независности, кршећи принцип суверенитета и територијалног интегритета Србије, загарантован Повељом УН и Резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН. Такође, Скупштина ЦГ је, 2017.године, у ретроградном историјском ходу донијела неуставну одлуку о приступању Црне Горе NATO-у!
Мора се имати у виду и да је Запад (САД, В. Британија, NATO пакт и ЕУ) главни спонзор исламског и албанског интегрализма на „западном“ Балкану и угрожавања територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, као и опстанка Републике Српске. Циљ је и да се Русија трајно спријечи да има утицај на јавну политику на Балкану.
Циљ Запада јесте да се „западни“ Балкан политички, безбједносно (војно) и економски интегрише у њихову цјеловиту (нео)либералну колонију, са двије албанске државе које би се убрзо ујединиле и са унитарном БиХ без Републике Српске.
Западној „дубокој држави“ Црна Гора је важна као дио пројекта тзв. Велике Албаније и као наркотранзитна дестинација CIA-e и NATO-a. Према западним и NATO стратезима, Црна Гора је већ дио тзв. Велике Албаније!
У складу са овим, подсјетићу на указања наших српско – руских Светитеља, слава Им и милост, мојој супрузи Драгици, која смо благовремено јавно обзнањивали:
„Уласком у NATO пакт Црна Гора би, фактички, постала дио тзв. велике Албаније.“ (Свети Петар Цетињски, 25.јул 2011.)
„Приступањем NATO пакту, Црна Гора би постала дио тзв. велике Албаније, а поједини њену приморски дјелови постали био дио Хрватске.“ (Свети Сава, Свети Сергије Радоњешки и Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна, 9.фебруар 2016.)
Једностраним прекидом пријатељских односа са вјековном заштитницом Русијом и неуставним приступањем NATO пакту, црногорске власти више немају ефикасан државни механизам супротстављања пузајућем свеалбанском уједињењу, односно остваривању концепта тзв. велике или „природне“ Албаније, који укључује и знатан дио црногорске територије.
Шта је решење?
Неопходно је помирење државотворног становништва, Срба и Црногораца, као предуслов да њихови парламентарни представници и државници заступају истинске интересе државе, историјске Црне Горе, а не колонијалне интересе Запада! Чврсто међусобно повезивање Црне Горе са њеном вјековном заштитницом – Русијом је једина гаранција очувања њене територијалне цјеловитости.
Дужни смо, и према својим прецима и потомцима, да поштујемо аманет Светог Петра Цетињског своме наследнику Раду Томову: „Моли се Богу и држи се Русије“!
Европске интеграције су пут ка дезинтеграцији Црне Горе! Европска унија и NATO пакт су, очити и неприкривени, спонзори „Велике Албаније“!
Аутор: Милан Гајовић, Подгорица
