Срби и Трамп
Суверенизам у НАТО амбалажи или како се кмет радује новом господару јер је променио дрес?
Постоји један нарочито фасцинантан феномен у савременој српској политичкој свести: способност да се свака естетска промена унутар Империје доживи као њен коначни слом. Довољно је да НАТО империјализам обуче нови дрес — мало више националних застава, мало мање дугиних боја, мало више „традиционалних вредности“, и ето га: код нас се проглашава крај историје, пад Брисела и буђење суверених нација.
Трамп као психолошка протеза српског суверенизма
Тако Срби масовно почињу да се “ложе” на тзв. „суверенистичке снаге Европе“ — Марин Ле Пен, Ђорђу Мелони (јел беше она дошла на таласу антиимиграционе политике док сада од истих не могу да дишу?), средњоевропске конзервативце, Вишеградску групу — све редом странке које су дубоко усађене у ЕУ, НАТО и постојећи империјални поредак, које признају Косово и немају никакав проблем да живе са том чињеницом. Али то није проблем: битно је да више не причају о трансродним тоалетима сваких пет минута, већ о заставама, границама и „хришћанској Европи“. Архетип је задовољен, анализа не постоји.
Овде је кључна ствар коју наши „Европа нација“ аналитичари упорно одбијају да виде: у питању није никакав анти-систем, већ класично контролисано опозиционарство унутар империјалног оквира. Нема ту рушења НАТО-а, нема демонтаже америчке хегемоније, нема преиспитивања империјалних ратова. Има само промене реторике и декорације. Империја није у кризи — она је у процесу ребрендинга.
Када Србин балави за Трампом, он није ништа мање кмет него када либерал балави за Бриселом, Бајденом или Демократском странком. Разлика је искључиво естетска. Један кмет прича о људским правима, други носи заставу са орловима и прича о суверенитету — али обојица стоје на истом имању и раде за истог господара. Само што се у другом случају то зове „прагматична политика“.
Америка и ЕУ нису егзистенцијални непријатељи. Они су различита крила исте структуре, са периодичним сукобима око тактике, не око циља. НАТО је константа. Империјални интерес је константа. Срби су, у оба случаја, објекат, не субјекат.
Када мењаш господара и мислиш да си се ослободио – ниси постао слободан, само си постао задовољнији кмет.
Вишеградска илузија и WC геополитика
Подсећања ради: прво нам је речено да треба у ЕУ, јер ће се ЕУ „променити“. Биће конзервативна, биће другачија, доћи ће нови ветрови. Кад то није прошло, решење је постала Вишеградска група — као неки мали, симпатични национални блок унутар ЕУ, па нема везе што је тај блок дисциплиновано стајао у строју кад се марширало против Русије и увео свих 19 пакета санкција. Битно је било да знамо ко у који WC иде и колико полова заиста постоји.
Онда је уследио антиимиграциони наратив: исламизација Европе, бела хришћанска цивилизација, одбрана идентитета. Антиимиграционизам сам по себи није проблем — проблем је што се код нас он никада не посматра из зумаута. Никада се не поставља једноставно питање: а ко је разорио Блиски исток? Ко је извео америчко-израелске империјалне походе због којих су ти исти мигранти уопште кренули ка Европи? Тај део анализе се мистериозно губи, јер квари романтичну слику НАТО деснице као браниоца цивилизације.
И ево нас данас на следећој станици: „Ми нисмо за ЕУ, ми смо за Трампа.“ Нека се Америка и ЕУ међусобно кољу, ми ћемо навијати за Трампа-суверенисту. Само што је то, опет, иста стара прича: ми смо све време за Запад, за Америку, за НАТО — само се мењају голови, дресови и навијачке песме. Континуитет је нетакнут.
То није антиимперијализам, то је Стокхолмски синдром са националном реториком. Аутоколонијализам који је нашао прихватљивију естетику за српски архетип. Империја нас више не понижава на језику либералних елита, већ нас тапшe по рамену и прича о нацијама, породици и суверенитету — док истовремено не доводи у питање ниједан темељ сопствене моћи, док истовремено још увек имам преко 800 база широм света.
И зато је можда највећа иронија у томе што се све ово код нас продаје као „реализам“, „прагматизам“ и „геополитичка зрелост“. А у стварности, то је само стара колонијална зависност, упакована у нови идеолошки целофан. Империја остаје, само смо ми добили нову илузију слободе — довољну да се осећамо паметно док навијамо за сопствену подређеност.
Српски проблем није што нема савезнике. Српски проблем је што упорно тражи родитељску фигуру, а не политичку аутономију. Док год се „суверенизам“ своди на навијање за једну или другу фракцију западне империје, док год је геополитика сведена на естетику, док год се континуитет НАТО-а прикрива културним ратовима, ми не напуштамо колонијални положај –
Ми га само рационализујемо интелектуалним фразама.
Аутор: Радомир Јеринић, политиколог
