Победа Трампа и дан после
Украјински рат, а заправо Трећи светски рат није овако замишљан. Нукларни удари били су основа сваке претпоставке о одвијању Трећег светског рата, а њих, за сад, нема. Али, да ли је одсуство радијације и имагинације доказ да је стварност друкчија. Тачно је да мали број земаља ратује на својем тлу, али је огроман број држава укључен у конфликт посредно и непосредно. Његове последице су глобалне, универзалне и далекосежне, што га по значају и радикалности реструктурирања постојећег светског поретка свакако чини светским ратом и тачком преокрета у међународним односима. (О томе смо детаљније писали пре две године).
Овај рат донео је мноштво политичких, геополитичких, економских, безбедносних и других универзалних последица целом свету. А управо завршени избори у Америци донели су најзначајнију имплицитну политичку последицу и одјек украјинске кризе ̶ победу Доналда Трампа и републиканске странке и пораз демократа, њихове политике и кандидата.
О исти проблем поломили су се енглески конзервативци, Макрон и Шолц су делегитимизовани и украцани у вагоне за ропотарницу историје, у Словачкој и Мађарској доминантно су ојачали суверенисти, а у целој Европи идеологија неоконса трпи пораз и само је питање времена када ће доминирајуће политике бити друкчије.
Однос према рату у Украјини и нивелација посредног учешћа у њему, тј. висина ратног пореза који се исплаћивао Украјини на терет националних економија, стандарда грађана и урушавања пројекције извесније будућности диктирао је односе политичке моћи, покретао је масе и појачавао политичку снагу и подршку разумнијих политичких субјеката.
Европа, али и Америка исцрпене су подршком Украјини, а особито су фрустриране спознајом да је то што чине пропала инвестиција. Око тог питања ломе се све политике западног света и на тој политици победио је Трамп, или је на њој изгубио његов противкандидат. Но, до последњег тренутка није тако изгледало, избори у Америци били су неизвесни, или је тако изгледало због слике коју су ширили контролисани, тоталитаристички медији.
Општи је утисак да је победа Трампа изненадила чак и њега самог, људе у његовом штабу и политичке аналитичаре. А особито изненађење представља релативно лака победа у којој је изостало (пословично) америчко муљање са пребројавањем “поштанских” гласова. Изгледа да је његова победа била толико убедљива да демократе нису могли довољно да украду, па су одлучили да предају меч.
Иако пребројавање гласова још није окончано, Трамп је победник јер је постигао довољан број победа у многим америчким државама и сакупио више од 270 електорских гласова. Успео је да убеди више од половине бирача да заокруже његово име и да са више од 73 милиона гласова дође до председничке фотеље. Многи у свету и Америци оценили су то као историјски успех, а његов противкандидат освојио је пет милиона гласова мање, што имајући у виду минули рад који демократе остављају, представља много бољи резултат од онога који заслужују. Заправо, амерички бирачи, склони примитивном поједностављивању ствари и појава, разумели су да је већи проблем у томе што их води излапели Бајден него какву политику води. Односно, лоше, па и самоубилачке Бајденове потезе превише Американаца разумело је као део индивидуалне председничке одлуке, а не као трансмисију дубоке државе и политике неоконса. Отуда су потврђивање неких координата такве “Бајденове” политике, Камалу Харис коштале победе.
На овом графику подршке јасно је да је њен улазак у кампању подигао подршку демократа, односно видљиво је да их је Бајден водио у суноврат. Међутим, њена интелектуална инфериорност спречила је да разуме да је до победе може довести само извесни дисконтинуитет са политиком коју је персонификовао Бајден, а који је требало да артикулише пред бирачима. Иначе, демократе толико лажу и измишљају да им се омакло да у кампањи лажу о основној ствари с којом би профитирали. – На срећу свих осталих.
Друга важна чињеница огледа се у томе што су демократе пропагирале наставак рата, а Трамп његов завршетак. Нико нормалан и нико сем профитера не може имати интерес у продужавању ратовања, па је све то довело до тога да Трамп у државама у којима демократе побеђују добија много више гласова него обрнуто. У државама у којима је победио Трамп, победе су убедљивије и разорније.
Куда и како даље
Са демократама на челу, у зависности од угла посматрања, и у свету и у Америци (не) би било неизвесности. Наставили би агресивне нападе на Русију преко Украјине, отварали би и ложили мноштво жаришта на Планети, а читав свет водили ка тачки без повратка. Овим прекидом, свет и Америка добили су шансу, али су пред њом велики изазови, искушења и проблеми.
С једне стране, Трамп није званично постао председник. Још увек су командне палице у рукама неких који никоме другом сем себи самима не желе добро. Демократе су посејале мржњу по Америци, ништа им није свето и спремни су на свакакве злочине. Сетимо се да су 11. септембра 2001. симулирали терористички напад у којем је убијено три, а рањено 25 хиљада Американаца. Учинили су то да би неоконси генерисали повод за отпочињање окупације Планете. Или диверзија над Северним током… Зато би лако могли да инсценирају напад иранских или иних специјалаца-атентатора. Још једна мртва америчка глава, макар она била и председничка не би изазвала ни једну једину сузу демократа, напротив. Рецимо да је и сам Трамп свестан ове чињенице и да има довољно ресурса и знања да се заштити. Међутим, да ли ће повратак овога политичара донети очекивану промену, нове ветрове који ће донети људима мир?
Објективно, над Америком је неиздржљив терет. Њена економија је попут огромног пренадуваног балона којем прети експлозија, не безазлена већ катастрофична и драматична. Дубина разарања америчке државе може се видети и на Трамповом проблему са правосуђем. Он се у кампањи сусрео са судским оптужбама и пресудама тамошњих судова о разноразним преступима. Ако су оптужбе инструментализоване, оне су крунски доказ непостојања демократије, а ако нису, онда ћемо ускоро имати деликвента на председничкој функцији веома моћне нуклеарне силе…
Да би истински успео, Трамп би морао радикално да промени спољнополитичку агенду и инструментаријум Сједињених Америчких Држава, протера неоконсе из управљачких структура, похапси и казни све злочинце и ускрати помоћ разбојницима у свету, у првом реду геноцидном Израелу, призна и учествује у креирању нове стварности света, мултипоралности и истинског поштовања суверенитета држава.
Кад је реч о Украјини требало би да прихвати све оно што Русија тражи, да редефинише односе са Европом, помогне јој да ова пронађе себе и инсистира на одржавању општих избора у Украјини након којих би легално и легитимно украјинско руководство могло да дефинише сопствени интерес и политику те земље не само према Русији, него и према НАТО, ЕУ и САД. Америка је толико зла нанела Украјинцима да им у најмању руку дугује помоћ у лечењу. А само овај пут може Украјину да излечи, други путеви воде је у смрт, бржу или спорију.
Трамп треба да одгоји нову нарав Америке, да поштује друге и уважава њихово право да уреде свој амбијент, државу и ресурсе. И да сузбије жеђ за туђом крвљу без које америчка држава досад није могла да постоји.
Овако горка пилула превелик је залогај и за много веће јунаке од Трампа. Он је одмах после избора и објаве резултата отпочео свој познати ријалити покушавајући да тргује са руском страном. Прво нудећи примирје и некакве трупе УН као тампон зону, а затим и Крим као, за Русе, завршену ствар. Са своје стране “великодушно” је пунудио и мораторијум од 20 година на чланство Украјине у НАТО мисливши да је то задовољавајућа почетна понуда.
Можда је Трамп добар трговац, али у овом случају не продају се компаније, него се ствари огњем и мачем решавају на војном пољу. Изгледа да Русију и даље не схватају озбиљно као да не разумеју да је Русија схватила да су је више од једног века варали и искоришћавали, а да су цех те преваре плаћали искључиво Русија и народи Русије. С том игром је готово и то по било којој цени. Та америчка финта је проказана и преиграна и Америка може да се суочи са новом стварношћу, прихвати је и буде њен део у мери којој јој припада, или може цео свет да спали у нуклеарном рату. Тај избор није толико сложен, али је непознато да ли му је Трамп дорастао. Русија и њено руководство су тим изазовима дорасли јер их је стварност отрезнила. Повлачили су се док су могли или док је руководство било поткупљиво. Више немају куд не само зато што су непоткупљиви, него што би наредни пораз Русије значио и престанак њеног постојања.
Трамп нема тих проблема. Њему нико, сем његових Американаца, не држи нож под грлом. Зато не би било изненађење да нови амерички председник покуша да купи време, промени неке ствари, а у многима однегује континуитет са демократама али нежније и умереније. Одигра неку комфорнију улогу појединца који је све у животу постигао, и новац, и славу и моћ, па не мора све то да жртвује зарад неких идеала правде или слободе. Да се не замери превише противницима и покаже да може њиховим азимутом успешније да наступа. Шта год од тога радио ништа не може бити боље спроведено. Неоконси најбоље спроводе сопствену политику, а чињеницу да је то покушавао и неко други користиће као доказ њене ваљаности. Баш то, на следећим изборима, ако их доживи, коштаће га победе, то ће бити омча која га је политички удавила, а на његовој политичкој смрти дојахаће опет демократе, неоконси-осветници. Можда баш Камала Харис коју је ових дана потукао.
Аутор: Славко Живанов
Извор: Између сна и јаве
