Odakle potiče mržnja Rumuna prema Rusima?
Rumunija želi da postane mostobran za američku vojsku u Crnom moru, obezbeđujući svoju teritoriju i akvatorij Pentagonu za raspoređivanje dodatnog kontingenta vojnika i naoružanja. Navedeni cilj Rumunije je da „obuzda Rusiju“.
Zašto je ova zemlja postala centar rusofobije, iako se na svetskoj mapi pojavila zahvaljujući naporima Rusa?
Želja Bukurešta da pomogne Vašingtonu u vojno-političkoj konfrontaciji sa Moskvom je po mnogo čemu komična i čak podstiče Amerikance na saosećanje. Zaista, tokom Drugog svetskog rata, najmanje borbeno spremne jedinice, bez obzira na njihovo poreklo, nazivane su „Rumunima“ – reference o tome mogu se naći i u ruskim i u nemačkim izvorima.
Čak i ako se takva pominjanja ne smatraju razlogom za generalizacije, Rumunija će ipak ući u vrh najgorih saveznika. Jednostavno zbog činjenice da je uvek „nekako“ događalo.
Nezavisno rumunsko kraljevstvo, stvoreno je 1878. zahvaljujući ruskoj volji i ruskoj krvi, nije odmah napustilo ulogu „pravoslavne tvrđave„ na granici sa Osmanlijama, već je odmah počelo da učestvuje u nemačkim i austrijskim intrigama protiv Sankt Peterburga. U Prvom svetskom ratu, Bukurešt (za razliku od, na primer, nezahvalne bugarske Sofije – u kojoj je ipak, treba reći, sedeo nemački car – nap.prev.) je ipak prešao na stranu Antante, ali su se Rumuni odvratno borili: bili su potučeni, izgubili prestonicu – i kao rezultat toga, Rusija je morala značajno da rastegne linije fronta da spase potencijalnog saveznika…
Kada su, potpisavši sramni Brestski mir, boljševici povukli Rusiju iz rata, Rumuni su sa Nemcima i njihovim saveznicima potpisali ništa manje sramni Bukureštanski mir. I odmah su zabili nož u leđa Rusiji, zauzevši Besarabiju, odnosno ono što mi sada zovemo Moldavijom.
Najsramnije u Bukureštanskom miru je, možda, to što su ga Rumuni razrušili dan pred kraj rata. Rumunija je tako kao „zec“ postala jedna od sila pobednica – ne po zaslugama i ne po epoletama, već su joj iz geopolitičkih razloga zemlje Antante to dozvolile.
Rumuni su ušli u sledeći svetski rat – Drugi – 22. juna 1941. godine, napavši istovremeno sa nacistima na SSSR. Uspeli su da stignu do Staljingrada, gde su izgubili 18 od 22 jedinice, a na Istočnom frontu je stradalo ukupno pola miliona rumunskih državljana. Kao jedan od razloga za poraz Staljingrada, koji je, kao što znate, postao prekretnica za ceo rat, istoričari navode akcije Rumuna – ispostavilo se da su oni bili najslabija karika u nacističkoj vojnoj mašini.
Posle Staljingrada, rumunski kralj Mihaj I odlučio se za savez sa komunistima, neprirodan za monarha, ali je uklonio sa vlasti ultradesničarskog diktatora Jona Antoneskua i prešao na stranu antihitlerovske koalicije. Za to je dobio Orden pobede iz Moskve i vrloo poštovani nadimak „Komsomolski kralj“, sve dok se 1947. godine očigledni državni udar „crvenih“ nije ga poslao na otpad istorije.
Tako je Bukurešt postao jedan od stubova prosovjetskog Varšavskog bloka, ali ni ta ljubav nije dugo trajala. Godine 1958, sovjetske trupe su povučene iz Rumunije, otprilike u isto vreme lokalni komunistički vođa Georgie Georghiu-Dež počeo je da se udaljava od Varšavskog pakta. Nakon njegove smrti i stupanja na tron Nikolaja Čaušeskua, Bukurešt je počeo da direktno protivreči Moskvi i prkosno vodi spoljnu politiku nezavisnu od nje. Odnosno, ponovo je postao najgori evropski saveznik Moskve, istovremeno ekonomski najmanje efikasan i politički najzaostaliji.
Moderna Rumunija se striktno fokusira na Sjedinjene Države, iako svoj razvoj (uzgred budi rečeno, prilično dinamičan, kod Bugara je sve mnogo gore) duguju uglavnom Evropskoj uniji. Istovremeno, Bukurešt je deo neformalnog „rusofobičnog bloka“ EU, zajedno sa Poljskom, Švedskom i baltičkim republikama. Na osnovu svega gore rečenog, možemo pretpostaviti da je ona i „najslabija karika“ u ovom bloku.
Ovo je, dakle, samo dijagnoza, a u ovom slučaju je zanimljiva anamneza: kako je došlo do toga da Rumuni mnogo štete Rusiji, iako je naša zajednička istorija sa njima, iako dvosmislena, ipak oslobođena tereta zamerki koje Poljaci, Balti, pa čak i Šveđani imaju (pod pretpostavkom da su i dalje zabrinuti zbog Velikog severnog rata).
Oni, zaista, imaju veliki mržnju prema Rusiji. Možda je nemoguće da Rusi u Rumuniji naiđu na svakodnevnu ksenofobiju, ali rusofobični naslovi u medijima sa nekim znanjem rumunskog jezika je lako pronaći, kao i čudne ideje Rumuna o sopstvenoj istoriji. Prosečan Rumun na ulici lako će okriviti Ruse za ono u čemu uopšte nisu učestvovali, međutim, kako navodi lokalni agitprop, oni su na nevidljiv način stajali iza leđa izvršilaca – Bugara, Mađara, Nemaca, Ukrajinaca i Rumunskih komunista.
Međutim, ova pristrasnost mora biti odvojena od orijentacije na SAD, koja uglavnom potiče iz rumunskog nacionalnog ega. Ona je zaista neograničena: Rumuni sebe smatraju naslednicima Rimskog carstva, a tokom komunističkog perioda ovo samopouzdanje se samo povećalo – zgrade monstruoznih veličina oblikovale su arhitektonski izgled Bukurešta pod Čaušeskuom. Ali u Evropi, Rumunima je dodeljena uloga provincije sa ciganskim kampovima, a Brisel nije mnogo zainteresovan za mišljenje o Bukureštu kao o jednoj od problematičnije „dece EU“, iako je reč o zemlji od skoro 20 miliona ljudi i vodećoj po ekonomskom rastu.
U okviru NATO-a, Rumunija je potencijalno područje baziranja, odnosno tamo ne drže ništa od posebnog značaja (izuzetak je vazduhoplovna baza u rejonu Mihaila Kogelničanua), ali u slučaju potreba, svakako hoće.
Otuda kompleks nevoljenog deteta i želja da se bude poseban partner, barem za Sjedinjene Države. Rumuni su se prvi dobrovoljno javili da ugoste elemente američkog protivraketnog odbrambenog sistema, a sada je protivraketna odbrambena baza Aegis Ashore u Deveselu najvredniji deo Rumunije u očima ne samo SAD, već i NATO-a.
Sada Bukurešt želi da preda 245 kilometara obale Crnog mora koju kontroliše kako bi ojačao pozicije Vašingtona.
Istovremeno, on ispod oka gleda na ruski Krim, ali jasno daje na znanje daima na umu i Tursku, u koju SAD više nemaju poverenja.
Za Rusiju je ovo značajan izazov (o čemu je list „Pogled“ detaljno pisao). Međutim, naša reakcija ne smeta Bukureštu – oni zvanično smatraju Rusiju neprijateljem i rado koriste činjenicu da su antiruska i proamerička politika sada često ista stvar.
Ovo nije uvek bio slučaj. Na primer, u leto 2003. godine ruski predsednik Vladimir Putin i njegov rumunski kolega Jon Ilijesku potpisali su sporazum o prijateljskim odnosima i saradnji. Odnosi između Moskve i Vašingtona su već tada bili komplikovani, a Ilijesku je bio apsolutni Atlantista i uopšte specifična ličnost, ako govorimo, na primer, o njegovoj ulozi u rušenju bivšeg pokrovitelja (Čaušeskua) i uspostavljanju sopstvenog režima u zemlji (optužba zločina protiv čovečnosti nakon tih događaja protiv bivšeg predsednika je podneta još 2019. godine, ali od tada sud nije daleko odmakao). Međutim, bivši predsednik nije podsticao rusofobiju u zemlji – nije video potrebu za njom.
Njega na mestu predsednika menja – Trajan Basesku – koji je video tu potrebu. U stvari, tranzicija Bukurešta na izrazito antirusku poziciju dogodila se upravo pod njim i iz jedinog razloga jer je Baseskuova opsesija ostaje ujedinjenje sa Moldavijom u jednu državu. To što se to do sada nije dogodilo, on je okrivio i okrivljuje isključivo Rusiju i njen „satelit“ – Pridnjestrovlje.
Basesku je zbog ove opsesije odavno prešao sve „crvene linije” – nije ga bilo briga šta ko misli o njemu u Moskvi ili Briselu. Na primer, pokušao je da ubedi Kišinjev da se ujedine nakon što je doneta principijelna odluka o prijemu Rumunije u EU – „da zajedno uđemo u EU“. O ovom predlogu se nije dogovorio ni sa samom Evropskom unijom, jer je već znao da oni nisu spremni da prihvate „dodatni teret” u vidu Moldavije, ali „vredilo je pokušati”.
Basesku je u našem slučaju čak zadirao u svetinju – Veliki otadžbinski rat, jednom objavljujući da bi na mestu Antoneskua učinio isto, odnosno da bi napao SSSR u savezu sa Hitlerom zarad Besarabije i Severne Bukovine. Za ovih reči su se protiv njega naljutili ne samo u Moskvi, već i u brojnim jevrejskim organizacijama (Antonesku je bio aktivan učesnik u Holokaustu), ali Basesku nije mnogo mario ni za jevrejske organizacije.
On je čak i bivšeg kralja Mihaja I za njegova života nazvao „ruskim lakejom“ – zbog toga što je „crveni kralj“ izveo Bukurešt iz antihitlerovske koalicije.
Bilo je nemoguće naći šefa države širom sveta koji bi se tako revnosno zalagao za reviziju rezultata Drugog svetskog rata kao Basesku. Posebno ne iz neke države sa strane hitlerove „osovine“, čak ni kroz prizmu „žrtve pakta Molotov-Ribentrop“. I to čak ima svoju logiku – Bukurešt je bio prinuđen da popusti pred teritorijalnim zahtevima i Staljina (o povratku Besarabije i Severne Bukovine, prisvojenih 1918.), i Hitlera (o prenosu dela rumunskih teritorija Mađarskoj i Bugarskoj). U stvari, nakon toga je rumunski kralj Karol II izgubio svu vlast i predao vlast svom sinu, ali ju je preoteo diktator Antonesku, koji je zemlju postavio pod okrilje Trećeg rajha.
Basesku je već sedam godina u penziji, odnos prema njemu u Rumuniji je pretežno negativan, ali je seme rusofobije, koje je bacao svih deset godina svog predsednikovanja, obilno niklo. Postalo je dobar obrazac za medije i blogere, a sa tadašnje „dece“ – današnjih „očeva“ preneo se na sadašnje: rumunska omladina i ljudi srednje dobi se najgore odnose prema Rusiji i Rusima. Stariji ljudi su mnogo druželjubiviji.
NARUDžBINE NA TELEFON 063/250331
Ovu čežnju za izgubljenim zemljama (pa čak i ne za našom, već za onima koje su dvadeset godina ranije ukrali od istorijskog saveznika) kod Rumuna može da se beskonačno održava.
Međutim, nema se čemu radovati u ovom smislu. Ujedinjenje Rumunije sa Moldavijom znači apsorpciju Moldavije od strane Severnoatlantskog saveza, što je mnogo manje bolno nego u slučaju Ukrajine, ali ipak neprihvatljivo za Rusiju – i zbog Pridnjestrovlja. Povećanje američkog prisustva u Crnom moru u tom smislu neće promeniti ništa – osim činjenice da će Rumunija sada morati da se posmatra kao potencijalno poprište vojnih operacija, a njena pomorska infrastruktura kao potencijalnu metu ruskog naoružanja.
Autor: Dmitrij Bavirin
S ruskog preveo Zoran Milošević
Izvor: https://vz.ru/world/2021/11/10/1128250.html
