Наваљни – суманути пројекат
Амерички кандидат за председника Русије
У јесен 2020. бивши директор ЦИА-е, Џон Бренан, објавио је на свом твитер налогу: „Замислите изгледе за светски мир, просперитет и безбедност да је Џо Бајден председник Сједињених Држава, а Алексеј Наваљни председник Русије. Скоро смо на пола пута… укратко – радимо на томе!“
Намере америчке обавештајне заједнице су и остале на пола пута – Бела кућа је добила дементног станара а Алексеј Наваљни je отишао у „ропотарницу историје“ (Крлежа) као осуђеник, а не председник Руске Федерације.
Наваљни није изабран случајно – он је модел идеалног члана сарадничке мреже коју свака озбиљна тајна служба брижљиво негује. На почетку политичке каријере, искључен је из партије десног центра „Јаблоко” због ултранационалистичких активности и расизма. Снимио је видео где тобоже пуца на Чечене осуђујући „хорде имиграната“. Године 2013. је подстакао немире у московској општини Бирјуљево, након што је један Азербејџанац ножем убио 25-годишњег Јегора Шчербакова. Окупљање грађана се изродило у немире с поломљеним излозима, преврнутим аутомобилима и упадом на пијацу на којој су имигранти радили. Организацију му у почетку финансијски подржавају Михаил Ходорковски и други руски тајкуни.
Неки од слободних америчких медија су касније писали да би либерали Наваљног из те „ране развојне фазе“ да је неким случајем Американац, мрзели много више него што данас мрзе Трампа. Каснију промену политичког гледишта и успех у промоцији организације, омогућио му је курс (без дипломе) универзитета Јејл – за странце „будуће светске лидере“. Тако је Алексеј Наваљани постао амерички кандидат за шефа државе с једанаест временских зона.
Бизнис каријеру Наваљни је започео 2000-их купујући компаније како би приватизовао њихов профит. Пошто је та пракса била незаконита, осуђен је на пет година затвора условно. Касније, 2018. је поново под условном казном због чега је одбијена његова кандитатура за председничке изборе. Ова казна је у вези с вероватно најконтроверзнијим преступом Наваљног – афером с француском козметичком кућом „Ив Роше“.
Најсадржајнији опис овог замршеног „посла“ је саопштење за штампу угледне компаније. Реч је о злоупотреби службеног положаја Алексејевог брата, Олега Наваљног који је 2008. био шеф поштанске сортирнице у Подолску. Да би убрзао испоруку Рошеових производа, инсистирао је да Французи ангажују логистичку компанију у власништву породице Наваљни. Очигледна корупција и сукоб интереса довели су до званичне истраге, па су браћа осуђена на по три и по године затвора, Алексеј условно. Уложили су жалбу Европском суду за људска права због „политички мотивисане казне“. Суд је делимично подржао жалбу закључивши да руски суд треба да им исплати одштету али је одбачен навод да је пресуда била политички мотивисана. Након правоснажне пресуде, Наваљни није поштовао обавезу да се два пута месечно јавља полицији, али су испочетка руске власти биле попустљиве. За то време, он снима документарац о наводној Путиновој вили а себе представља као достојну алернативу Владимиру Владимировичу. Власти га опомињу преко адвоката па упорно оглушивање почетком 2021. доводи до хапшења.
Познати инцидент са „тровањем“ Наваљног је такође био у функцији интереса Запада. Злоупотребљен је чак и „Лансет“, један од најугледнијих медицинских часописа као и неколико биохемијских лабораторија чији су налази требало да потврде присуство отрова новичок у телесним течностима Наваљног. Тако је шведска влада јануара 2021. одбила да скине тајност са лабораторијских резултата да не би „наштетила односима између Шведске и стране силе“, остављајући нам да нагађамо да ли је можда реч о Сједињеним Државама.
Будући да САД и колективни Запад немају свеже идеје, ни „случај“ Наваљни није ништа ново. Он је део обавештајног пројекта који предводи САД а чини га комбинација ресурса НАТО-вих Центара изврсности (Centres of Excellence), међународне војне организације за додатну обуку специјалиста; неизбежне Националне задужбине за демократију, (National Endowement for Democracy) квази-аутономне невладине организације САД, у суштини приватне фондације која подржава „пројекте унапређивања демократије“ у више од 100 земаља. Према депеши америчке амбасаде из Москве из 2006. Национална задужбина за демократију финансира организацију Наваљног са око 1,8 милиона долара годишње; француске независне, непрофитне организације Конспириси Воч, (Conspiracy Watch) која „анализира дезинформације и екстремизам и бори се против њиховог утицаја на демократске вредности и људска права широм света“; британске Иницијативе за интегритет, (Integrity Initiative) програма Министарства спољних послова одговорног за обавештајну службу МИ-6 и владиног штаба за комуникације у циљу борбе против руских дезинформација у Европи. ИИ користи Би-Би-Си и Ројтерс за промоцију „званичних” ставова, али се ослања и на приватне обавештајне, маркетиншке и медисјке мреже састављене од оперативаца и „пријатељских новинара“.
Водеће савремено начело америчке спољнополитичке стратегије је Волфовицова доктрина – задржати надмоћ на међународној сцени. Све до 2000-их, Сједињене Државе су биле у предности јер се Русија тек опорављала након пада комунизма а Кина још није стекла данашњи економски значај. Звоно за узбуну у Кремљу је било повлачење Бушове администрације из споразума о разоружању 2002. Коначно, Владимир Путин 2007. године у Минхену држи, сада већ историјски говор, залажући се за руско право на безбедност. Бушов тим је тај говор схватио као објаву рата.
Широк спектар средстава америчке стратегије против Русије је детаљно описан у документима РАНД корпорације чији је послодавац Пентагон. Бренанов твит о „председнику“ и подршка Наваљном су само делић овог спектра. Као политичар, он ни на Западу ни у Русији никога није занимао, али је његова смрт у затвору имала већи публицитет него геноцид израелске војске над децом Палестине.
Бушови, Клинтонови, Обама, Бајден, сутра ко зна ко, учинили су Америку неспособном да се уздигне изнад својих конкурената. Много је крупних питања које елита дугује пре свега Американцима. Друштвено ткиво је покидано, дрога се ваља улицама и касарнама, милиони породица су у тешким финансијским невољама, приморане да напусте домове примају маркице за храну. Њихова судбина је предата у руке људи као што је Ричард Чејни.
Догодине ће бити педесетогодишњица Хелсиншког споразума чији су жиранти били Џералд Форд и Леонид Брежњев. Зашто је амерички поглед на свет у међувремену постао ирационалан? Коме користи прича о изузетности америчке нације и највеће војне силе коју је свет икада видео? Зар ништа није научено из лекције с вијетнамским народом?
Систематско рушење ионако деликатног међународног поретка, обиће се, без сумње, Америци о главу. Време пред собом наставиће да троши на минирање неког новог Северног тока, дотурање оружја Кијеву и тражење начина уништења не само оних који могу да јој се супротставе, већ и оних који је одано следе где год пошла.
У суштини, Наваљни је један симбола Сједињених Америчких Држава 21. века. У стварности, несрећник је, као многи пре и после њега, прихватио улогу малецког, замењивог дела мегаломанског и суманутог пројекта дезинтеграције Русије. Show must go on, па је Бела кућа муњевито инструментализовала „прву даму руске опозиције“ Jулију Борисовну Наваљнају. Иако не живи у Русији, бивша супруга само неколико сати након вести о смрти поручује: „Желим да живим у слободној Русији…наставићу Алексејево дело“. За мртвим Алексејем, плакаће само мајка.
Аутор: Милорад Перовић
Извор: Између сна и јаве
