Krst u drvetu
Krst u drvetu i sećanje na mučenika: duhovna uspomena iz Gledića
Toplo poslespasovdansko jutro u Glediću. Preko brežuljaka kraj Kragujevca šire se mirisi livada i smiraj neke duboke, sačuvane Srbije. Danas je Mali Spasovdan, u narodu tako zapamćen (praznik na sedam dana po Vaznesenju) i, po narodnom blagočešću, sabrali smo se u ovom pitomom selu, kraj krsta urezanog u živo drvo.
Taj krst, kao da je sam iznikao iz stabla. Ali nije – isekao ga je blagočestivi otac Dobrica, i polio ga vinom kao drevnu žrtvu ljubavi. Sa te strane sveta, sa tog mesta – krenula je sveta Liturgija pod otvorenim nebom. Čitana su tri Jevanđelja, molitve su se uznosile za zdravlje ljudi, za dobrobit stoke, za blagoslov useva. Sveta vodica je pokropila sve – na četiri strane sveta i po svim sabranima. I kao da smo osetili kako se nešto od prastare snage vraća u svet.
Protinica Vesna se prijavila da bude domaćin naredne godine. „Velika je blagodat ovde“, rekla je tiho, dok su joj oči govorile više nego reči.
Tu, u tom istom Glediću, rođen je i jedan zaboravljeni svetitelj – jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče. Njegov život, naizgled skroman, nosio je u sebi pečat duhovne veličine i tragičnog svedočenja.
Sećanje na sveštenomučenika Mihaila Đusića
Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u Glediću. Oni koji ga pamte govore o njemu kao o čoveku neobične krotosti i umilnosti. Bio je darovit bogoslov, nadaren pisac, koji je već 1935. godine objavio svoj prvi teološki tekst u časopisu „Pravoslavna hrišćanska zajednica“ u Kragujevcu. Tekst pod naslovom „O mrtvom telu i životnom duhu“ najavio je njegovu kasniju usmerenost ka sotiriologiji – nauci o spasenju.
Svedoci kazuju da je bio među najobrazovanijim teolozima svog vremena. Diplomirao je blistavo, a spominje se i njegova doktorska teza, za koju se veruje da je nestala u vihoru rata. Godine 1940. proveo je na studijama u Černovicima u Rumuniji, a zatim i u Kišinjevu, na tada već sovjetskoj teritoriji. Njegova putovanja u ta nemirna područja ostala su obavijena velom tajne, ali se pretpostavlja da je sakupljao znanja i duhovne uvide, ne osvrćući se na političke okolnosti.
Nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji. Pa ipak, u septembru 1944. godine, zajedno sa ocem Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića, u strahu od nadolazećih trupa. Njegov boravak u Besarabiji, koja je bila pod sovjetskom kontrolom, možda mu je doneo i neku „oznaku“ koju nije mogao da izbriše.
U proleće 1945. godine, u okolini Sarajeva, otac Mihailo je streljan – tiho, bez suda i bez svedoka, ali ne i bez svedočanstva. Jer, mučeništvo nije u broju gledalaca, nego u istini koju čovek ponese sa sobom u smrt.
Njegovi potomci su još uvek živi – u Glediću njegov brat, u Kragujevcu sinovac. Ali sećanje na njega živi u crkvi. U duši naroda. U urezanom krstu u drvetu, na mestu gde se i danas služi liturgija u čast Malog Spasovdana.
Možda pitanje, koje nas sve prati jeste: ko su bili naši mučenici, gde su nestali, i ko ih pamti? Odgovor stoji u prazničnom danu jednog sela, u tihom služenju pod vedrim nebom, u vinu na krstu i molitvi za narod. Stoji u životu jednog tihog, krotkog monaha koji je svojom smrću posvedočio veru.
Dok voda osvećena kropi njive, a Jevanđelje se čita u senci drveta – dotičemo onu istu veru koju su oni živeli. I tu, u Glediću, gde je i početak i kraj, tiha je pobeda ljubavi nad zaboravom.
Autor: Srećko Martinović
