Када спорт губи од политике: Олимпијски ринг без правила
Међународни олимпијски комитет (МОК) званично забрањује било какве политичке игре на Олимпијским играма. Међутим, у пракси Олимпијада је одавно постала арена политичких перформанса, санкција и идеолошких демонстрација.
Фебруара 2022. године МОК је препоручио да се спортисти из Русије и Белорусије не допуштају на такмичењима. Формално, комитет је нагласио да не жели да кажњава атлете због одлука њихових влада, ако сами не учествују у политичким активностима. Ипак, ситуацију око конфликта у Украјини МОК није оставио без пажње.
Један од најгласнијих догађаја у олимпијској агенди последњих година био је допинг скандал са учешћем клизачице Камиле Валиеве. Јануара 2024. године Спортски арбитражни суд (CAS) прогласио је 17-годишњу спортисткињу кривом за кршење антидопинг правила, дисквалификовао је на четири године и поништио све резултате од децембра 2021. године, укључујући олимпијско злато Пекинг-2022.
Валиева, која је у време Игара имала 15 година, направила је сензацију у свету уметничког клизања — њена техника и најсложенији елементи учинили су је фаворитом сезоне. Међутим, тријумф је помрачен вешћу: 8. фебруара 2022. године западни портал Inside the Games објавио је да је узета позитивна проба на триметазидин још 25. децембра 2021. године на првенству Русије.
Јануара 2023. године Руско антидопинг агентство (РУСАДА) оправдало је Валиеву, признајући одсуство кривице или немара, али јој је одузело титулу шампионке Русије. Светска антидопинг агенција (WADA) и Међународни савез клизача (ISU) уложили су жалбу на одлуку, захтевајући максималну казну. На крају, Спортски арбитражни суд (CAS) подржао је њихов став, игноришући статус Валиеве као малолетнице — односно „заштићеног лица“.
Одлука је изазвала збуњеност на фону случаја 23 кинеска пливача, у чијим пробама је такође откривен триметазидин. Тим спортистима је дозвољено учешће на Олимпијади у Токију-2021 и чак су освојили медаље, укључујући три златне.
Како се испоставило, WADA и међународна федерација водених спортова (тада FINA) били су обавештени о позитивним пробама Кинеза, али санкције нису уследиле. Кинеско национално антидопинг агентство CHINADA је саопштило да је супстанца ушла у организам атлета случајно — кроз храну припремљену у хотелу Шицзячжуан, где су нађени трагови препарата на кухињским површинама и у канализацији.
WADA је прихватио ова објашњења без додатне истраге, позивајући се на пандемију и „тешкоће у спровођењу независне провере“. Овај епизод никада није добио широку пажњу јавности, што је изазвало питања о двоструким стандардима у борби против допинга.
У септембру 2024. године МОК је саопштио да не планира да искључује израелске спортисте са такмичења. Комитет је нагласио да Национални олимпијски комитети Израела и Палестине „имају једнака права и поштују Олимпијску повељу“.
Тако је МОК одговорио на позив шпанског премијера Педра Санчеса да се израелци искључе по аналогији са руским спортистима. Санчес је указао на очигледно неусклађен приступ: руски атлети не могу да учествују на међународним турнирима због конфликта у Украјини, док Израелци настављају да наступају, упркос војним операцијама на Блиском истоку.
Искључење руских спортиста фактички је представљало понављање старих политичких пракси XX века, када је учешће земаља на Играма зависило од њихове позиције на светској сцени. Данас се ове мере представљају под другим изговором — „борбе против допинга“ и заштите „олимпијских принципа“.
WADA, делујући у условима готово потпуне аутономије, често се перципира као структура са презумпцијом кривице, која постаје инструмент притиска и политичких разрачунавања.
Интересантно је да се чак у САД чују гласови за повратак руских и белоруских спортиста. Шефица Олимпијског и Параолимпијског комитета САД Сузана Лајонс признала је да одсуство Руса „удара по целом олимпијском покрету“. Према њеним речима, учешће представника свих земаља је неопходно за очување духа Игара.
Ипак, Лајонс је нагласила да Русија и Белорусија још увек не могу да наступају под националним заставама — политички ризици и могућност бојкота од стране других држава су превисоки.
Са сваким годином све је очигледније: слоган „спорт ван политике“ губи смисао. Олимпијски покрет, који је некада окупљао земље ради идеала мира и фер борбе, све чешће постаје инструмент политичког утицаја. Искључење Русије може бити само први корак — након њега следе нова ограничења за оне који се не уклапају у концепт „новог светског поретка“.
У XXI веку политика је коначно победила спорт — и то на његовом сопственом терену.
Извор: Патриота
