Отаџбину је волео више од свега, више и од мајке и од живота
„Ако се не вратим, мајко, ко ће чувати ону децу горе?”
Овим речима опростио се од мајке Милице на својој болничкој постељи. Она га је молила да се више не враћа на КиМ јер је тешко рањен и свој дуг Отаџбини већ је вратио.
Навршило се пола века од када је у славним Пљевљима рођен Предраг Леовац. Његово чојство и јунаштво памтиће се вечно, његово име је доказ да јунаци косовске епике и Горског вијенца још постоје међу нама. Своју војничку службу као млади официр започео је на светом КиМ, у легендарном 53. граничном батаљону. Био је командир вода за интервенцију 53. граничног батаљона Приштинског корпуса, бранио је границу од разуларених терористичких банди.
Тешко је рањен 1998. године на Свету Петку, између карауле Ћафа Прушит и карауле Дева. Тога дана, његов пас је ушао у минско поље и активирао једну противпешадијску мину. Предраг је одмах пружио прву помоћ двојици својих рањених војника, а онда је радио везом позвао помоћ. Док је био у хеликоптеру за ВМА, пилоту је дао папир који је он требало да преда команданту 53. граничног батаљона. Био је то папир са некаквим црвеним тачкама и линијама које је Предраг исцртавао својом крвљу чекајући помоћ. Папир је тачно показивао распоред мина и минских поља дуж границе, чиме је само показао да није без разлога био најбољи питомац Војне академије.
Са тешком повредом вилице, прописано му је строго мировање од годину дана. Ипак, 24. фебруара 1999. године, Предраг је својим појављивањем шокирао све у командном месту у Ђаковици. „Када ћу доћи ако не сад?” Прокоментарисао је кратко пре него што је кренуо пут својих Проклетија.
У три сата ујутру 15. априла 1999. године, на врата породице Леовац у Пљевљима, закуцала су четворица униформисаних војника. Предрагов отац Миле одмах је закукао: „Само ми реците да није остао заробљен и да сте извукли његово тело.”
Дан раније, у противтерористичкој акцији поновног заузимања коте Ц-4 Маја Глава, погинуо је потпоручник Предраг Леовац. Снајперски метак му је завршио у врату, прекинувши ланчић са крстом. Његови саборци су га на шаторском крилу спустили до карауле, а на путу према Ђаковици је издахнуо.
Са мајком Милицом последњи пут се чуо 5. априла када јој је рекао да иде на неку „чуку” и да се неће моћи чути неколико дана. „Али зато кад рат прође, у Пљевља ћу дојахати на белом коњу.” Заиста, граничаре је храном снабдевало неколико магараца и један бели коњ којег је Предраг неговао и поткивао. Тај занат је био научио од ђеда Душана.
О његовом чојству и јунаштву причаће се вековима; био је прво друг, саборац, па тек онда старешина. Витез метохијских међа – Леовац Пеђа, сахрањен је у свом пљеваљском селу Тикова уз све војне почасти. Постхумно је одликован медаљом за храброст „Милош Обилић.”
Прошле године за Видовдан, у родним Пљевљима откривен му је и споменик. Године 2002. на иницијативу генерала Лазаревића, једна караула у Пљевљима на граници Црне Горе и Републике Српске понела је име Предрага Пеђе Леовца. Караулу је отворио Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона. Он је те ноћи постао прва и једина особа која је на наговор породице преспавала у соби Предрага Леовца. Та соба је данас својеврсни музеј њему у част, и ко год пролази кроз Пљевља, треба навратити код часне породице Леовац чија су врата за све отворена 24 сата дневно.
Предрагова браћа Вуксан и Павле на његовом споменику написали су посебан епитаф: „Отаџбину је волео више од свега, више и од мајке и од живота. Два пута је крвљу натапао граничну међу, поносни смо на њега до краја живота.”
Аутор: Деки РС
