Зоран Чворовић – Зашто Вашингтонски споразум подсећа на Тајну конвенцију Србије са Аустроугарском

Трагом једне слутње

Када је у питању споразум који је председник Републике Србије закључио 4. септембра у Вашингтону са тзв. Републиком Косово, српска јавност је највише пажње поклонила, чини се с правом, претпоследњој, 15. тачки. У њој се Србија „сложила са једногодишњим мораторијумом на кампању за повлачење признања“ и истовремено се неорочено обавезала да се „уздржи од слања формалног и неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не признају Косово (Приштину) као независну државу“.

У корист треће стране

Код утврђивања стварних домета ове уговорне клаузуле најпре се мора имати у виду чињеница да је Вашингтонски споразум настао пре свега захваљујући америчком „посредништву“. Као израз пресудне улоге САД у његовом састављању, Вашингтонски споразум садржи бројне клаузуле које предвиђају искључиву или делимичну корист за САД, што овом споразуму добрим делом даје карактер међународног уговора у корист треће стране. Иако је такав карактер најочигледнији у оним уговорним одредбама које предвиђају директну и једнострану економску или политичку корист САД (забрана употребе 5Г опреме кинеског „Хуавеја“, диверзификација увоза енергената, монополски положај америчке Међународне корпорације за финансијски развој у инфраструктурним и енергетским пројектима на КиМ, борба против Хезболаха) и тачка 15 Вашингтонског споразума има карактер клаузуле којом је уговорена корист за трећу страну која није потписница уговора. Наиме, минус у „билансу“ суверености Републике Србије, који је настао због тога што се Србија одрекла сувереног права да свим правним и политичким средствима брани свој територијални интегритет на Косову и Метохији, неће бити укњижен као плус само у „билансу“ суверености тзв. Републике Косово, већ, чини се пре свега, и у „билансу“ Стејт департмента. САД су истински бенефицијар сваког уговора којим Србија заокружује сувереност тзв. Републике Косово, не само због чињенице да овај државолики монструм не поседује реалне услове за самостални живот без америчке војне, политичке и економске помоћи већ пре свега зато што се смисао постојање тзв. Републике Косово у потпуности исцрпљује у сфери америчког интереса одбацивања Русије далеко од балканске раскрснице интерконтиненталних путева, који су се као приоритет економске политике Србије нашли у Вашингтонском споразуму.

Члан 4

Када се одредба Вашингтонског споразума којом је Србија свој интерес одбране територијалног интегритета на Косову и Метохији подредила спољнополитичком и безбедносном интересу САД да се тзв. Републици Косово обезбеде недостајући атрибути државне (право на закључивање међународних уговора и олакшавање добијања међународног признања) и економске суверености (инфраструктурна повезаност), протумачи у светлу општих начела међународног права, тада постаје кристално јасно да се Србија под диктатом Вашингтона заправо одрекла права на вођење независне спољне политике. Пошто право на вођење независне спољне политике представља израз начела суверене једнакости држава, тачком 15 Вашингтонског споразума прекршена је ова општеобавезујућа норма (ius cogens) међународног права.

Потписивање Вашингтонског споразума (Фото: Еван Вучи/АФП)

Када савремене правне документе тумачи један правни историчар, он то чини, за разлику од правника позитивисте, под снажним притиском историјских асоцијација. Што је епоха у којој живи преломнија, то је и однос правног историчара према савременим актима које тумачи напетији, а историјске асоцијације честе и живе. Управо зато потписника ових редова Вашингтонски споразум, због бројних клаузула које су Србија и тзв. Косово уговориле у корист САД, неодољиво подсећа на међународни уговор који је обележио спољну политику напредњачких влада у 19. веку. Реч је о Тајној конвенцији коју је Кнежевина Србија потписима кнеза Милана Обреновића и министра Чедомиља Мијатовића закључила на Видовдан 1881. године са Аустроугарском.

У најспорнијем 4. члану Тајне конвенције стајало је: „Без претходног споразума са Аустро-Угарском, Србија неће преговарати о политичким уговорима нити ће такве уговоре закључивати ни с којом страном државом, и неће пустити на своје земљиште страну војску било редовну било нередовну, чак ни у виду добровољаца.“ Овом клаузулом Беч је желео за себе да обезбеди, како примећује Слободан Јовановић, „право надзора над нашом спољном политиком“.

Стварање међуправославног раздора

Одредба о забрани присуства било које стране војске у Србији, редовне или добровољачке, имала је да спречи понављање ситуације из тек завршеног српско-турског рата (1876–1878), када су се бројни руски добровољци с генералом Черњајевим на челу нашли у Србији. Оваквом клаузулом Аустроугарска је за себе осигурала искључиви надзор над правом Србије да води рат и закључује мир (ius belli ac pacis), што је с обзиром на ондашњу, речју М. Павловића, „пијемонтски обојену сувереност“ Кнежевине Србије, заправо значило надзор аустријски над политиком ослобађања и уједињења Српства. Да је Тајном конвенцијом под аустријски надзор дошла и српска национална политика показује члан 2 Конвенције: „Србија неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустро-Угарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину, и Ново-Пазарски санџак.“ То је значило само једно, да „наша влада имала је“, по речима Слободана Јовановића, „да угуши не само сваку припрему буне него и сваку националистичку пропаганду која би с нашег земљишта била управљена против аустријског режима у Босни.“

На овакву клаузулу су пристали Милан Обреновић и напредњачка влада и поред чињенице да је „Босна“, речју Јовановића, „била сан целог једног нараштаја“, због чега је претходна берлинска одлука о аустроугарској окупацији примљена „као ново Косово“.

Стево Тодоровић, Кнез Милан Обреновић, 1881.

Уместо ка неспорно српској Босни и Херцеговини, од тада је Беч српске територијалне аспирације усмеравао ка Вардарској Македонији, како би се на рубним српско-бугарским националним територијама створио дубоки међуправославни раздор и тиме ослабио утицај Русије на Балкану.

У време закључења Тајне конвенције чинило се да је са стране Србије њен једини несумњиви бенефицијар био кнез Милан, пошто је по слову Конвенције Беч преузео обавезу да заштити „Србију и њену династију“. Страхујући за своју будућност, како од домаћих радикала, као пансловенских „агената“, тако и од Русије, Милан се „због своје нервозне природе“ и урођеног „неуротичног страха“ изненада и напречац бацио у загрљај Аустрији, исто онако како је падао у бројне љубавне авантуре. Док је Јован Ристић, који је поднео оставку због нове аустрофилске Миланове политике, био истовремено свестан аустријске опасности и слабости Русије, али је ипак изнад свега ценио државну независност, Милан Обреновић „није имао стрпљења за преговарање и ценкање“. Једно је било, како оштроумно примећује Слободан Јовановић, Ристићево и радикалско покоравање по нужди Аустроугарској 1878. и 1909. године, а друго Миланово приликом потписивање Тајне конвенције, јер он „се покорио не само по нужди него донекле још и из оскудице вере у народну будућност“.

Жалосно и наопако

Анализирајући Тајну конвенцију управо из угла мотива Милана Обреновића, ондашњи министар Живан Живановић закључује: „Ако би се као узроци (за њено закључење) могли узети споља отпад од Русије а унутра одбрана од нових политичких струја, а то ће рећи од свог народа, обоје је зло и наопако. Кад владалац и влада слободу закључења уговора своје земље дају у руке признатом противнику независности Српске; и кад владалац себе и династију ставља у заштиту истом противнику, онда је то доиста жалосно и наопако, управо издајнички.“ Двадесет и две године након закључења Тајне конвенције постаће јасно да уговор који је Србију према Аустроугарској, по признању самог Милана Пироћанца, „ставио у положај, у коме је Тунис према Француској“ није био довољна гарантија за очување династије Обреновића. Милан је с годинама бивао све слабији како у односу на радикале, тако и у односу на Русију. Унутрашње противречности у балканској земљи која се ставила под протекторат само једне велике силе биле су с годинама све интензивније, да би кулминирале у мају 1903. године.

Правни историчар не може да одагна тешке слутње да Вашингтонски споразум – клаузулом која спољну политику Србије ставља под надзор само једне велике силе – смешта једну балканску државу у прокрустовску политичку позицију, која уместо да смирује има експлозивни потенцијал и у погледу спољнополитичке позиције Србије, и у њеном унутрашњем политичком животу.

Аутор: Зоран Чворовић

Извор: https://stanjestvari.com/2020/10/12/tragom-jedne-slutnje/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!