Zna li Država Srbija šta radi
Ne bismo znali čime da se bavimo i o čemu da pričamo da mlađi maloletni Kosta ne ubi devetoro; toliko za sada jer za Ginisa i njegovu „rekordnu“ knjigu treba da ih bude više.
Sasvim je prirodno što su sve televizije najveći deo svojih programskih nauma prilagodile tome svežem kultnom događaju, naročito ona koja već godinama ubeđuje neuke Srbe da se spas srbske nacije može naći jedino u zadružnom prostitucionalizmu, odnosno u prostitucionalnom zadrugarstvu. Po svoj prilici, kao jedan od važnih koraka u tom smislu predstavljalo je i uvođenje jednog od najuglednijih kriminalaca da joj vodi jednu (bez)obrazovnu emisiju.
Ako tako „tamo“, zašto ne bi moglo da se jedan potpun amater, korisnik tatinog pištolja – ni otac „ne zna“ kako je do njega došao jer se nalazio u šifrovanom sefu –, „nepun“ četrnaestogodišnjak koga je u zvaničnu streljanu uveo otac skoro dve godine ranije ne bi li ga naučio da puca u nacrtanu metu, upusti u privatnu pucnjavu u pojedince „iz uže vršnjačke zajednice“, planski, smišljeno, valjda po pravilu koje je poodavno uspostavio moj drug Njegoš: „Udri vraga, ne ostav’ mu traga“! Moglo mu se tako jer je, em neodgovoran, em zapažljiv, pravilno uočio da se na agresivne, nekontrolisane poruke „važnih“ opozicionara gleda u Zemlji Srbiju kao na „orden zasluga za narod prvoga reda“, čak i kad se priča o bacanju Protivnikovog sina u šaht.
Iz policijskog saopštenja može se saznati da je rečeni „pucač“ kada se predao, rekao za sebe „da je „psihopata koji treba da se smiri“, te da je nešto kasnije, pred socijalnim radnikom i advokatom, svoje „pucačke“ misli i radnje proširio izjavom da je bio „ignorisan od društva i da je bio negde izopšten iz komunikacije, interakcije, svega onoga što bi moglo neko dete da ima“. Čudno, zaista, da se jedno krivično neodgovorno nedonošče razume u „psihopatsko smirivanje“ i „izopštenost iz komunikacije“, makar i uz „interaktivno ignorisanje“, a da otac, lekar od nekog zanata, po onom već ofucnom pravilu da nije odavde, „ništa nije primetio“ da se njegov sin osećao odbačeno, mada je „često“ mogao čuti „da se nije uklapao u društvo“.
Da bi se Mali Kosta u toj i takvoj „izopštenosti“ zaštitio, imao je, prema rečima glavnog beogradskog policajca, „četiri Molotovljeva koktela i dva pištolja. Po njegovoj izjavi sam je to učinio i nije imao nameru niti želju sa tim Molotovljevim koktelima da bilo koje dete zapali, nego kako je rekao, da napravi jedan odbrambeni zid na ulazu u školu kako policija ne bi mogla da dođe, da pruži pomoć, jer bi imali određenu prepreku i barikadu kada bi mogao da izvadi okvir pištolja i isti spusti na pod“.
Kad se već desilo šta se desilo, prosvetni ministar je požurio da nas uveri kako „sistem nije zakazao“, kako „nasilje ne nastaje u školi“, kako je to „društveni fenomen“ – sve to pozivajući psihologe „da pomognu đacima, nastavnicima i roditeljima“ (u čemu i kako?), da se osmisle novi SOSovi „za podršku“.
Sve po pravilu kojega se drži družina „Mame su zakon“ da „roditelji treba više da razgovaraju sa decom“, a naročito Centar za prava deteta da „deci i roditeljima treba pružiti i davati podršku“.
Ne bi li ovo višestruko ubistvo još više dobilo na „značaju“, prepušteno je Predsedniku Republike da, ovoga puta po opštepoznatoj zakonitosti da su uzroci nevažni (valja gledati šta ćemo sa posledicama), predloži mere kojima bi se u budućnosti, da li bližoj ili daljoj – ako se Srbima pruži (ne)prilika da dočekaju tu daljinu –, izbegli ovako brojni ubistveni „uspesi“ samo od ruku jednoga „pucača“.
U „državničkom“ uverenju da se nesposobnost i neznanje mogu naknaditi rezolucijama, predloženo je ravno deset mera, možda u nameri da se pomoću njih dosegnu smisao i značaj Deset Božjih Zapovesti. Ponajvažnije u tom „rezolucionisanju“ bilo bi da se tokom sledeće dve godine ne izdaju dozvole za nabavku oružja, da se provere sve stare dozvole, da se vidi na koji se način izdaju dozvole i kako lica „sa dozvolom“ koriste oružje, da se donesu propisi o streljanama, da se predvidi krivična odgovornost za sve koji maloletnicima daju oružje u ruke, da se pooštre mere protiv medijskih kuća koje emituju snimke sa nasiljem, da se proverava ko i kako koristi narkotike, da se oforme „posebne službe i timovi za vršnjačko nasilje“, te da se „zabrani pristup… sajtovima koji sadrže savete o ubistvu i nabavci oružja i narkotika“.
Sve to strateški, „uz poštovanje međunarodnih i evropskih standarda“, tek da se nađemo u divanu jer pomenuti standardi podrazumevaju uništenje devet desetina svega stanovništva na Planeti Zemlji i jer zločin „predmetnoga“ Koste, mlađeg maloletnika koji nema ni četrnaest godina, u skladu sa takvim standardima ni po čemu ne predstavlja krivično delo, što jednom prepametnom (možda neuračunljivom) advokatu predstavlja izgovor da raznim „pravničkim“ smicalicama opravda pomenutoga Koleta, ljubi ga majka, a njegov budući boravak u nekoj vaspitno-popravnoj ustanovi uporedi sa služenjem vojnoga roka.
Kad je već tako, sasvim je logično što je momak iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu izjavio za medije „da je dečak koji je počinio masakr u školi na Vračaru predat Centru za socijalni rad“ te da će od njega „biti uzeta izjava… a da će potom i biti medicinski pregledan… radi utvrđivanja da li je u momentu izvršenja ovog događaja bio pod uticajem lekova, psihoaktivnih supstanci ili alkohola. Nakon toga, sve radnje preduzimaju nadležne službe Centra za socijalni rad i preduzimaju radnje i mere u njihovoj nadležnosti“ .
„Naučno“ objašnjenje tih „radnji i mera“ zvanično obećanih Kosti, dala je jedna „važna“ neuropsihijatra kratkom izjavom da će „naredni period njegovog života biti pravi pakao, potrebno je preuzeti i primeniti najbolje mere rehabilitacije, ali moramo uzeti u obzir i razmeru zločina koji je počinio“; sve to bez pouke prostome puku šta je tu „naredni period“, a šta „razmera zločina“.
Dok je rečeni Centar „preduzimao radnje i mere“, a nauka razmatrala koje bi to bile „najbolje mere rehabilitacije“, jedna petnaestogodišnja samoispisana učenica sa nožem u ruci i jedan devetogodišnjak sa spiskom drugara koje bi poubijao pištoljem, makar i plastičnim – da i ne pominjemo onoga dvadesetjednogodišnjeg „mladenovca“ samoproizvedenog u „Novog Kristijana“ i njegovih dvadesetak žrtava, što mrtvih, što polumrtvih –, potrudili su se da krivično neodgovoran maloletni „slučaj“ postane opštedruštvena pojava.
Taman što stavih tačku na prethodnu rečenicu, odnekud mi, ne znam ni sam kako, padoše na um reči koje je Desanka Maksimović izgovorila 1949. godine, ne znam sa kojim ciljem, ali ih ja prihvatam kao najavu goleme nesreće da je „došao veliki trenutak… kad učenik treba učitelja da vodi“.
Moglo bi se to onemogućiti tako što će se, između ostalog:
– Ukinuti svi propisi o navodnoj zaštiti dečjih prava, što podrazumeva i ukidanje navodnog „zaštitnika građana“, pojedinca izmišljenog ne bi li se „pravnički“ mogla obezvređivati izvorna prava Ustavnog suda i brojnih sudova po teritorijalnoj nadležnosti;
– U osnovne i srednje škole vratiti ponavljanje;
– Zabraniti unošenje mobilnih telefona u školski prostor, s tim da se svaki prvi pojedinačni prekršaj kažnjava ukorom pred isključenjem, a ponovljeni – isključenjem do kraja školske godine, bez prava na upis u drugu školu;
– Za đačke postupke koji se mogu smatrati prekršajem ili krivičnim delo, kaznene mere primeniti na njihove roditelje;
– Nešto promeniti u roditeljskom odnosu prema deci i njihovim školskim obavezama – učenju, kako bi uspešno posvršavali razrede, ali i bitno smanjiti budalasto dangubljenje nad „pametnim“ telefonom.
– Poukidati sve privatne fakultete, otvorene na „znanju“ da para vrti gde burgija neće.
I za sam kraj, kraći osvrt na „najbolje mere rehabilitacije… i razmeru zločina“: Najverovatnije, „glavni junak“ ove pričice odležaće izvesno vreme u nekoj medicinskoj ustanovi „zatvorenoga tipa“, da bi nešto kasnije bio prosleđen nekom „vaspitavalištu“ ne bi li tamo svoj boravak upoređivao sa „služenjem vojnog roka“. Nije isključeno da bi mu posle takvog „popravnog“ bio izmenjen identitet (kao i njegovim roditeljima, naravno) i poslat nekud da tamo pripremi neko novo višeubistvo.
Primera radi!
Kad su u pitanju onaj dvadesetjednogodišnji „mladenovac“ i njegovi roditelji, svi oni zaslužili su svoje samice, i oni na večito i neopozivo.
I ovo primera radi!
Umal’ da zaboravim – ovo kao besprimerno: da je Srbija Država, kao što nije, bez odlaganja bi ukinula Televiziju „Pinokio“, a njegovom glavnom i odgovarajućem uredniku stavila bi na teret smišljeno delovanje protivno srbskom nacionalnom duhu, delovanje predstavljeno drugim pasusom ovoga tekstića, delovanje usmereno ne samo na gušenje nacionalnog duha u srbskoj mladeži, već i u srbskom narodu u celini.
Rekoh: da je Srbija Država, kao što nije, ona bi sve to učinila u srbskom nacionalnom interesu, a ne bi, kao što je to, na primer, bio nesrećni slučaj sa proglašenjem 15. septembra, (ne)upamćenog po proboju Solunskog fronta 1918. godine, za dane srbskoga jedinstva i srbske zastave, i pored bezbrojnih ukazivanja na istorijsku istinu, srbske dobrovoljce koji su činili više od polovine ukupnog sastava srbske vojske u tom Proboju, zvanično smatrala profašistima.
Biće da ona čini sve to iz udvorišta zapadnoj fašikratiji, onoj kojoj se klanja „uz poštovanje međunarodnih i evropskih standarda“.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
