Змије материјализма и екуменизма

1. Свети Ђорђе и његови саподвижници

Свети великомученик Георгије је један од најпознатијих и најомиљенијих светитеља не само Православне Цркве, већ и других хришћанских конфесија. Чак га и муслимани поштују и поштују због многих невероватних чуда које чини. Уосталом, овим чудесима, још за живота, обратио је Христу многе идолопоклонике, међу којима су били чак и познати људи тог доба као што су жена цара Диоклецијана, царица Александра, војсковође Анатолије и Протолеон, велики врачар Атанасије и други. Оба команданта су била сведоци чудесног спасавања Ђорђа из страшног мучног точка који је мучио његово тело. После страдања, он је чудесно исцељен од Христа и опет постаде цео и неповређен; ово их је убедило да исповеде Христа као истинитог Бога, због чега им је Диоклецијан одмах одрубио главу.

Исто се десило и врачару Атанасију, који је видео да су два магијска напитка која су давана да пије светом Ђорђу са двоструком сврхом – или да промени веру и поклони се идолима, или да умре од снажног отрова – изгубила своју магију. сила пред силом Христовом која штити светитеља. Када је пред очима задивљеног Атанасија свети Георгије васкрсао мртве – нешто што су сви сматрали немогућим, а такво чудо никада ниједан маг није учинио – он је препознао немоћ своје магијске уметности и паганских лажних богова које је призивао, и веровао у Христову силу, због чега је Диоклецијан и њему одрубио главу.

Иста судбина задесила је кротког сиромашног земљорадника Глицерија, који је изненада изгубио једног од два бика на којима је орао своје њиве. У очају замоли осиромашеног светитеља, који је већ био затворен, да му помогне. Сажалио се на њега и наредио му да се врати на своју њиву, обећавши му да ће наћи свог вола живог. Тако се и догодило, после чега је и Глицерије исповедио веру у Христа и одмах бива посечен од непокајаног и нечовечног прогонитеља хришћана Диоклецијана, који је, желећи да сатре Цркву, напротив, само учврстио и украсио многим мученицима за време његове крваве двадесетогодишње владавине (284-305).

Све њих, који су исповедањем и мучеништвом задобили не само своје спасење, него се прославили и вековима прослављени као мученици, Црква прославља као сараднике великомученика Георгија и празнује њихов спомен 23. априла / 6. маја – дан када је после дугог низа страшних мучења Диоклецијан посекао главу и светом Георгију 303. године н.е. Краљица Александра је после исповедања вере била затворена. Када је сазнала да јој предстоји одсецање главе заједно са великомучеником, клекнула је и после молитве предала дух свој Богу у затвору, два дана раније, 21. априла/4. маја. Ових дана Црква прославља и успомену на своја три служитеља – свете мученике Кодрата, Аполоса и Исака. Потакнути храбрим примером Александре, која је презрела привремено и трулежно царство и смртног мужа-краља ради нетрулежног и вечног Цара Христа, поверовали су у Христа и пострадали мученички – Кодрат је мачем посечен, а двојица других умрли од глади у затвору.

2. Митрополит Августин (Кантиотис) блажени о спомену на змију безбожног материјализма.

Међутим, у овом кратком тексту нећемо се задржавати на појединостима живота светитеља и многим чудесима која је чинио за живота и после смрти. Лако се налазе у хагиолошким изворима и у богатој библиографији. Поред тога, годинама смо више пута говорили о њима у беседама које смо држали на славским славама истоименог манастира Светог Георгија и иконе Богородице „Радост и утеха“ код Јанице, позвани сестре овог манастира; записи о некима од њих дистрибуирају се на Интернету. Беседа блажене успомене митрополита Августина (Кантиотиса), изговорена пре 55 година у време прослављања храмовне славе Светог Георгија, дала нам је повод да се ухватимо за перо. У овој беседи, блаженопочивши борац и епископ-исповедник, чији трудови, нажалост, не постоје у нашим тешким временима, укратко помињући страшне муке и смелост великомученика, детаљно се задржава на чуду пораза змије. Он прави паралелу и чини овај догађај релевантним рекавши да у наше време постоји страшнија и опаснија змија, коју нам Светац мора помоћи да победимо, змија безбожног материјализма. Ево шта је дословно рекао једноставним речима:

„И још једно друго чудо Светог Ђорђа је вредно дивљења. Изван града Кесарије, у једној јаруги, био је извор прекрасне воде, али нико није смео да му приђе. Јер поред ње беше пећина, и угнезди се велики змај, велика змија, која изађе и прождера људе и звери. Свети Ђорђе је овом извору пришао копљем. Звер је заурлала, искочила и отворила своја огромна уста да га прогута. Али Свети Ђорђе – нека неверници не верују, а ми верујемо – шта ради? Са вером баца дрвени крст у отворена уста огромној змији. Бацио је крст у само језгро, након чега је звер зарежала и прснула. Зато на иконама видите да је Свети Георгије приказан као јахач, како копљем удара у змију, на чијем крају је крст Господњи.

Данас све то изгледа невероватно. Људи овог света то сматрају бајкама. Али знамо да је могуће не само оно што је урадио Свети Ђорђе, већ хиљаду пута више. Историја је пуна чудеса које су чинили наши свети силом Христовом. Ми имамо живу, вечно живу веру, и морамо је волети и припадати у потпуности Православљу.

Рећи ћу вам још једну ствар пре него што завршим. Видели смо огромну змију, која је била близу извора и никоме није дала да пије воду. Али поред ове змије, коју је свети Ђорђе убио својим копљем и крстом, у наше дане било је дозвољено да се појави још једна змија, гора, много гора од змије коју је убио Свети Ђорђе. Најстрашнија од змија, која гуши читаво човечанство и прети још већим уништењем, јесте атеизам, и безбожни материјализам. Са овом змијом се јуначки борила наша мала земља да је не поједе.

Зато, ако су други издали веру и идеале, ви, јадна моја, јуначка чедо наше Цркве и наше земље, останите верни Богу и храбро се борите, раме уз раме, за оно најсветије што имамо. Уз помоћ Светог Ђорђа ићи ћемо напред, савладаћемо све препреке. Надам се да ћеш увек бити чврст и непоколебљив у вери, молитвама Светог Георгија и свих светих. Амин“.

Заиста, безбожни материјализам, намерно наметнут као политички систем у Русији Октобарском револуцијом 1917. године и раширен на друге земље Совјетског Савеза који се распао 1990. године, био је страшна змија са милионима хришћанских мученика, које је прождрао или изгнанством у чувеним логорима Гулага, или другим прогонима и егзекуцијама. Сви знамо како познати руски писац, добитник Нобелове награде Александар Солжењицин описује ове прогоне у својој књизи Архипелаг Гулаг и другим својим публикацијама. И Свети Лука, лекар, митрополит симферопољски и кримски, и многи други новомученици такође су страдали од ових прогона. Али после седамдесет година наметања безбожног материјализма надвладала је и победила сила Православља, сила Христова. Света Русија, рођена из православног Цариграда, која се сада бори са новом змијом западног екуменизма, изданаком папизма и протестантизма, враћа нову православну снагу, и предмет је зависти нових крсташа Запада.

3. Екуменизам као змија нашег времена

Екуменизам је змија наше историјске епохе, која, облачећи се у безазлене и мирне овце, својим слатким говорима о љубави и јединству мами наивне и несуђене хришћане у своју суморну утробу. Све се то, нажалост, дешава уз асистенцију особа које себе недостојно називају епископима, свештеницима и теолозима. Вође антихристовског „новог доба“ и „новог светског поретка“ схватиле су да је примена насиља над Црквом, као што је то чињено у време древних и савремених прогона, мање делотворна од лицемерне љубави и проповедања јединства, којом су они мамећи многе у уста ове змије, свејереси екуменизама и синкретизма. Наравно, они не презиру старе методе – прогоне, суђења и клевете против оних који се противе њиховом деструктивном деловању. Они чак иду толико далеко да ратују против православних земаља, као што су католички крсташи деловали против православног Цариграда 1204. године, као и нови крсташи НАТО против православне Србије 1999. године и против православне Русије данас у рату на територији Украјине.

У сваком случају, они знају да једина права Црква, наиме Православна, која рађа свете који убијају и разарају ове змије, вођене сатаном. Тако је чинио и Свети Георгије, и многи свети исповедници вере, који су обрађивали поље Православља, искорењујући јереси и лажне вере које су претиле да је осуше и опусте. Прошле недеље, на беседи, обратио сам посебну пажњу на речи из стихире на Вечерњи у славу Светог Георгија: „Достојно поживео имена Твога, војниче Георгије, узео си крст Христов на рамена своја, од ђаволског ласкања. залеђена земља добро се обрађивала и трна служба идола ишчупала, православни Ти си засадио лозу вере“. То треба да чинимо сви ми, православни, свештенство и мирјани, по угледу на свете мученике и свете исповеднике вере. Свејерес екуменизма испунила је Цркву трњем, коровом, који заливају и негују „православни“ патријарси, архијереји, епископи, свештеници и богослови мирјани. А следбеника Светог Ђорђа, који попут њега саде побожност и православну веру, врло је мало, који чине све да овај кукољ искорене. Свети Георгије је у напону живота, у зору младости, презирао све овоземаљске радости и задовољства, богатство, титуле, везе, претрпео страшна мучења, подражавајући страдања Распетога Господа, па је и мртве васкрсавао, али што је најважније , ослободио је Цркву од заблуде идолопоклонства и лажног ласкања. Ко се данас бори за искорењивање грешака екуменизма и пан-религије ђавола, и колико је ових људи? Да ли се свештенослужитељи-екуменисти и мало стиде када славе и хвале добра дела и дела светих мученика и исповедника вере православне за време празника?

Аутор: Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Универзитета у Солуну