Злочин у Велици спада међу највеће злочине у Другом светском рату
Стрми обронци планине Чакор скрили су село Велика. Ово планинско село се у свом подножју наслања на питому долину Величке реке, на којој се напаја и стока и људи.
Изнад села налази се чувени превој Чакор који је са својих 1.850 мнв један од највиших путних превоја на Балкану. Наставак овог планинског масива Проклетија откад је света и века, надгледа свети Космет.
Мештани Велике брже ће стићи у Пећ него у Беране. У њиховом селу некад је била општина, полицијска станица, многе кафане, ковачке радње и пољопривредне апотеке, а ОШ “Петар Дедовић“ похађало је 160 ђака. Титулу најлепшег села у коме сам икад био, могла би понети баш Велика. У ово село се стиже преко Андријевице и Мурина, а још од преласка моста на Лиму редају се призори који остављају без даха. Зиме су овде дуге, па се домаћини морају добро припремити да њихово благо спремно дочека пролеће. Пастирски катуни и воденице, заштитни су знак овога села. Величка река нема свој извор, ствара ју мноштво хладних планиских поточића. Њихове воде се спајају у једно и покрећу многе воденице, око чијег се точка и данас врти живот у Велици.
Али ми нисмо овде због лепоте овога села, оно је као и многа друга српска села, заливено рекама крви. Као што сама реч каже, у селу Велика ништа није мало, па тако ни гробља и спомен плоче.
Петлови најавише зору, освану тај врели петак и 28. дан месеца јула 1944. године. У село Велика је дан раније стигао проглас да ће кроз село проћи страна војска која се повлачи јер је крај рата на видику. Плавско-гусињски крај је у то време био припојен тзв. Великој Албанији. Православни живаљ овде је био изложен великим страдањима а поред НДХ-а једино је још Плав имао логоре за децу.
„Бранитељ” општине Плав, Шемсо Феровић, Србима је кроз проглас наредио да поправе мостове на локалним јаругама и потоцима да би та војска која долази могла са тешком машинеријом да прође. Жене и децу је преварио и рекао да им се неће ништа десити ако остану код куће, јер постоји могућност да ће куће које се затекну празне бити опљачкане. Немачка војска се тада повлачила са истока и требала је да пробије коридор Адријевица-Бродарево и уђе у Србију. Није се требало ништа пробијати јер је повлачењем јединица Пека Дапчевића, окупатору који је био пред тоталним поразом, овај простор остављен чист. Још су им Срби остали и мостове правити.
Воденице су тад радиле пуном паром, селом се ширио мирис врућег хлеба, жене су планирале да га изнесу пред војску и размену га за милост. Међутим, милости није било… У зору тог 28. јула ’44. године, припадници 21. брдске СС дивизије „Скендербег” и 7. СС дивизије „Принц Еуген” упали су у село Велика. „Скендербег” је била јединица састављена само од етнички чистих тзв. Албанаца, који су заробљени у априлском рату 1941. године. Њима су командовали немачки официри из „Принц Еугена.” Балисти су од њих добили дозволу да се мало опусте и добили слободно време од 3 сата које могу провести у селу. Били су балисти доста бржи, и за само 2 сата и 15 минута побили су око 500 Срба из села Велика. Свака четврта жртва овог покоља било је дете. У Велици је убијено 104 деце млађе од 12 година а њих 14 су биле бебе у колевци, успут су убијани и пси и јагањци по њивама. Труднице су силоване а деветоро деце је оштрим каменом извађено из мајчиних утроба и остављено на шљивама да виси.
Овакав призор су затекли преживели мештани, који су се крили по шумама једући коприве и лишће. Тек десетог дана су се одважили да изађу из шуме и сахране своје ближње. Кољачи су се до краја водили девизом: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му уби децу.”
Миловану Вучићу, учитељу из Велике, на очи је убијена супруга, 2 сина и две ћерке а на крају и он. Сину Томи су одрали кожу, извадили му очи и обесили га на шљиву. Та шљива је и данас жива, али причају да више никад није родила. Истог дана је и у суседном селу Горња Рженица на исти начин страдало 70 мештана. Након Другог светског рата о овим злочинима било је дозвољено причати само међу своја 4 зида. Тек 1974. године величке жртве добиће споменик скромних димензија.
Велика је велика, али су њени злочини доста већи. Пре десетак година о страдању Величана, Бранко Јокић је објавио књигу под насловом „Покољ у Велици.” Велика је 2001. године добила храм посвећен величким жртвама. СПЦ је 2017. године величке жртве прогласила великомученицима и канонизовала их у свеце. Скупштина Црне Горе је прошле године усвојила резолуцију о геноциду у Велици. Поводом 80 година од овог злочина, у Храму Светог Саве је одржано предавање: „Прећутани злочини.”
Злочин у Велици спада међу највеће злочине у Другом светском рату…
Аутор: Деки РС
