Злочин равнодушности

„Грачанице кад бар не би била од камена…“

Кога данас питати шта да раде косовски Срби? Европу? Читав свет? Домаћу бившу и садашњу власт? Од кога захтевати (не, ништа спектакуларно), само толико да препозна и идентификује неправду, нељудскост и недело? Како у овом страшном историјском периоду, кад се Срби болно суочавају са оптужбама за злочине које су над другима чинили у њихово име, када им у том суочавању нико, ни медији ни политичари нису од користи, када нема одговора на чувено питање „а зашто се не суди и коловођама злочина других националности“ , како дакле, у таквом часу, оставити Косово и тамошње Србе да страдају у новој голготи. Како гледати како их некажњено убијају по њивама, на кућним праговима, како им скрнаве светиње, како им се ругају и како свет мирно гледа све то?

Неправда која се данас свакога дана чини косовским Србима често ме толико морално паралише да данима не успевам да повратим ни трунку вере и наде да ће се праведност икада појавити као мера свих вредности на светској политичкој сцени. Опростите на сметњи, али, Косово не могу да преболим. А ћутање Европе и света према тој нашој трагедији озбиљно доводи у питање све цивилизацијске постулате и норме.

Чему борба за истину и правду, ако су истина и правда толико селективне категорије? Збиља спадам у оне који сматрају да се свако мора о своме јаду забавити, и са својим отпадом раскрстити, али празно и тупо одјекује та прича о чишћењу у свом дворишту, ако су депоније у туђем већ толико нарасле да загађују не само околину, већ се њихов воњ шири планетарно. Зар се опет обраћамо Јевропи-тиранки, док нам дух мори отров и гнев. „Тиран нас гази, срамоти жене, усева наших отима плод/пресуди силна дал живет може у таквом игу несрећни род /Изгинућемо… „Па изгините“, подсмеха твога горди је збор…“, тако је „Јевропи“ певао Ђура Јакшић. Зар се историја до те мере понавља. Зар Еропа за Србију има само штап и по коју хибридну, клонирану шаргарепу? Господин Ибрахим Ругова у петак, дакле, данас, сведочи у Хагу против Милошевића. И то је у реду.

Али одакле данас долази господин Ругова, шта гледа на Косову и о чему ћути, са ким политички сарађује? Огорчење које имам у овом тренутку, није базирано на крупним чињеницама које сви знамо о томе да ниједан злочин над Србима од доласка КФОР није расветљен, укључујући масакр у селу Старо Грацко када је на њиви убијено а потом комбајном прегажено 11 жетелаца, а што је као епилог имало само то, да породице масакрираних о задушницама на оскрнављена гробља својих убијених синова, браће и мужева могу само под пратњом КФОР јер им се прети ликвидацијом. Огорчење које испољавам у овом тексту изазвано је једном наизглед мање стравичном, али једном у низу нељудских, понижавајућих, а надасве симболичних вести које нам пред Ускрс стижу са Косова. Не, не помиње се у тим вестима Осама бин Ладен.

Једна у низу тих предускршњих вести са Косова гласи да је Србима у селу Суво Грло код Истока, од стране комшија Албанаца, ускраћено коришћење једне пољанице на којој су се сваке године, на Ускрс, окупљали и прослављали тај највећи хришћански празник. На тој пољаници у подножју Мокре Горе, Срби су се окупљали да ожале своје мртве на дан највеће радости. Од скора, и ту пољаницу узурпирао је један грађанин Косова албанске националности и почео да гради кућу, мада је пољаница црквено имање. КФОР се у овом спору ставио на страну грађанина који гради кућу на црквеном имању, са образложењем да он има потврду из катастарских књига коју су му издале нове власти у Србици. Црква и тамошњи Срби нису имали да показу папире, јер су све земљишне књиге остале у општинској управи, после повлачења југословенских снага безбедности.

Епархија рашко-призренска упозорава да је овај случај само један од стотину. Нећу поставити питање шта би било и ко би све реаговао да је ситуација обрнута, знам да то питање не води ничему, знам да оно само распирује мржњу и води распламсавању сукоба, али, то питање ипак лебди у ваздуху у оној мери у којој га са јецајем и неописивим болом изриче страдални народ на Косову. Како је могуће да злочин и казна зависе од нације, и како је могуће да они који се највећма залажу да се сви злочинци приведу правди, упорно ћуте над судбином Косова и косовских Срба придружујући се тако ћутању оних који не чисте у свом дворишту, али о комшијином смећу редовно информишу заинтересовану јавност?

Извињавам се на властитој ускогрудости и испољеним назадним осећањима, и истовремено молим упућене да ме просвете и објасне ми како је све ово могуће и ко је овде луд?

Грачаница, међутим, јесте од камена и на небеса је не можемо вазнети. Ни Грачаницу, ни Сопоћане, ни Пећку Патријаршију, ни белу Самодрежу цркву у којој је кнез Лазар војску причестио. Па шта да радимо онда са свим тим благом од камена? Да га продамо у бесцење, на тендер, да га препустимо каменолому, да Србе са Косова у манастире живе узидамо и тако се курталишемо беде? Или да се стидимо већ сада сви заједно, као што ћемо се стидети кад историја једном напише истину о нама. Ко смо и какви смо били.

Аутор: Наташа Б. Одаловић

ГЛАСНИК КиМ број 109, 10. мај 2002. године

Извор: http://www.eparhija-prizren.org/?p=83164

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!