Златибор Лончар, доктор за смрт, корупцију и Вучића
За време министровања Златибора Лончара наметнута нам је присилна вакцинација , чиповане здравствене књижице и отимачина наших унутрашњих органа који ће сад да завршавају и у иностранству . Ко је мистериозни министар Лончар сазнајмо овог пута из пера Предрага Поповића .
Златибор Лончар је актуелни министар здравља и функционер Српске напредне странке. За члана Вучићевог кабинета изабран је иако нема адекватне професионалне референце. Напротив, у његовом образовању постоји више научно-фантастичних детаља, којима би се, да је Србија правна држава, позабавило надлежно тужилаштво.
Лончар је завршио Медицински факултет након осам година студирања. У званичној биографији, објављеној на сајту Министарства здравља, наводи се да је 2001. године завршио специјалистички курс из хепатобилијарне хирургије у лондонској болници „Хамерсмит“, где се наводно усавршавао и 2006. године. Спацијализацију из опште хирургије завршио је 2003, а специјалистички курс из трансплантационе хирургије јетре у Краљевском колеџу у Лондону 2011. године. Званична евиденција о тим курсевима не постоји. Тачније, у болници „Хамерсмит“ нема документа о курсисти Лончару, а он у Клиначком центру никада није приложио потврду о том наводном дипломирању. Оправдану сумњу у веродостојност званичних података подстиче и чињеница да Лончар не зна енглески језик, па се поставља питање како је завршио све те курсеве.
Средином новембра 2012, на конкурсу за клиничког асистента између четири кандидата изабран је Лончар, а само он није испуњавао услове за избор. У то време није му била прихваћена докторска теза, о чему сведочи записник који је заведен у секретаријату Медицинског факултета под бројем 014017/2. Иако статус клиничког асистента представља најнижи ранг у лекарској хијерархији, Александар Вучић му је поверио Министарство здравља, чиме је први пут у новијој историји између 200 доцената, 150 ванредних и 100 редовних професора за министра изабран асистент. И то асистент који није испуњавао услове ни за добијање тог ранга.
Златибор Лончар никада није гајио високе научне амбиције. До сада је објавио само један једини научни рад и то као девети коаутор. Ипак, то га не спутава да се промовише као експерт за трансплатацију јетре, иако његове колеге тврде да у том послу још није дебитовао. Имитирајући свог лидера Вучића, Лончар нема проблема са самохвалисањем, може опуштено да новинарима прича о томе како је његово министарство омогућило да се први пут у Србији трансплатира јетра. Није битно што се у Клиничком центру већ 20 године врше такви захвати, од којих је само проф. др Зоран Милошевић извео 28.
Уместо научним радом, Лончар је каријеру градио бржим путем, преко Сурчина. Као млад лекар, и кад није био у смени, дежурао је поред рањених криминалаца. Таквим активностима стекао је надимак „Доктор Смрт“, повећу суму пара, стан у Београду и први „ауди А6“. Откад је постао министар, вози џип БМВ 6 и успешно, на штету грађана, развија свој бизнис.
Ако га за улазак у Владу нису препоручили професионални квалитети, можда тај успех може да захвали подацима из биографије који се не налазе на званичном сајту Министарства здравља него у списима судског процеса за убиство Зорана Ђинђића.
Дејан Миленковић Багзи, бивши члан сурчинског и земунског мафијашког клана, у свом сведочењу, 2006. године, оптужио је двојицу лекара из Ургентног центра за сарадњу с Душаном Спасојевићем и Милорадом Улемеком Легијом. Сведок-сарадник је навео неколико злочина које су лекари Мирослав Рисовић и Златибор Лончар извршили на Спасојевићев захтев, после чега су богато награђивани.
Рисовић и Лончар су били задужени да у Ургентном центру на различите начине збрињавају рањене и повређене криминалце. Помагали су онима који су припадали земунском клану, а њихове противнике су слали на онај свет. Чим би чули да је неки мафијаш рањен, долазили су у болницу, убацивали се у лекарски тим с изговором да познају жртву, мењали су смене и дежурства и спроводили директиве из Шлерове улице. Фалсификовали су лекарске налазе који су употребљивани као оправдање на основу којег су се поједини криминалци извлачили из затвора, чак су и лечили родбину мафијашких босова.
Багзи је у суду рекао да је Рисовић донео Спасојевићу отров који је Љиљана Буха сипала у сок свом супругу Љубиши Бухи Чумету. Шеф сурчинског клана је преживео и постао огорчени непријатељ бивших сабораца Спасојевића и Улемека.
У београдском насељу Жарково, 5. септембра 2002, дошло је до пуцњаве у којој је рањен Веселин Веско Божовић, познати црногорски криминалац. Кад је на семафору зауставио џип, иза кога се, у БМВ-у, налазила његова невенчана супруга Снежана Митровић и четворогодишњи син, пришао им је сиви „ауди“ с двојицом нападача који су из „калашњикова“ испалили више хитаца. Божовић је рањен у стомак и груди, а Митровићева у потиљак, док је дечак задобио посекотине од разбијеног стакла.
Иако је имао тешке повреде грудног коша, оштећена плућа и покидана црева и крвне судове у стомаку, после оперативних захвата Божовић се извукао из критичног стања и почео да опоравља. Већ после два дана могао је да седи и комуницира. Сутрадан су га медицинске сестре нашле мртвог.
Багзи Миленковић је објаснио узроке мистериозне смрти Веска Божовића.
– Спасојевић је хтео да Божовић буде убијен. После покушаја убиства Божовића, дошао је у Шилерову доктор Рисовић. Душан (Спасојевић) се распитивао да ли ће да преживи, пошто је имао докторе који су докрајчивали жртве да не преживе, а како му је Рисовић рекао да ће овај остати жив, Душан му је рекао да докрајчи Божовића. Доктор Рисовић се двоумио неки дан. Тај разговор је вођен у кући са Спасојевићем. Он је слободно причао с тим докторима, а онда је причао и с доктором Лончаром, који му је рекао да он више није хтео да Рилета чека, јер се он уплашио, да извољева и да је он докрајчио Божовића – рекао је Миленковић на суђењу за убиство Ђинђића и напоменуо да је Лончар касније Спасојевићу потврдио да је ињекцијом убио Божовића, а „за ту услугу добио стан у блоку 62 на Новом Београду“.
Касније се Лончар бранио причом да Веселина Божовића никада није видео, нити га је оперисао, а ињекције не даје лекар него медицинска сестра. Исти лекари осумњичени су за саучешће и у другим случајевима са смртним исходом.
Зоран и Драган Живковић, познати као браћа Фишкал, који су убијени почетком 2001. Прво је у сачекуши изрешетан Зоран, а 40 дана касније и Драган.
– Један од браће, Драган, био је тешко повређен, али збринут и нисмо очекивали погоршање његовог стања. Били смо шокирани када је изненада умро. Рисовић је тада био анестезиолог, али нисмо ништа сумњали, мислили смо да је човек просто малер. Кад год би се он појавио у тиму као анестезиолог, увек је долазило до необјашњивих компликација код пацијената – рекао је један од лекара из Ургентног центра.
Ратомир Живковић, отац убијених пожаревачких криминалаца, тврдио је да има доказе да су његове синове убили припадници земунског клана. Милан Мићић Пацов је, наводно, урадио логистику, а Легија је довезао егзекутора у Пожаревац.
– У току акције за воланом је био Никола Бајић, а браћа Симовић и Сретко Калинић су пуцали. Пошто је Чуме био Зоранов кум, убили су ми обојицу јер су знали да ће Чуме преко својих веза да легализује послове, што није одговарало Легији и Спасојевићу. Тадашњем министру полиције Душану Михајловићу сам у децембру 2002. године писао и указивао на Млађана Мићића Пацова. Говорио сам им да ће убити премијера јер им смета у послу, али нико ме није слушао. Ни сада ме не слушају када кажем да је Чеда Јовановић, звани Шилер, био алфа и омега за све. Он је спајао поџемље и власт, био је веза за себе. И даље изненађује зашто није покренута истрага против Чеде Јовановића и Горана Весића, званог Пигмејац. Надимке сам чуо од људи блиских земунском клану – причао је Ратомир Живковић. („Вечерње новости“, 19. октобар 2004.)
Исто уверење изнео је и сведок-сарадник Љубиша Буха Чуме на суђењу убицама премијера Ђинђића:
– Сумњам да је мог кума Фишкала Зорана Живковића убио тај анестезиолог Рисовић.
Миладин Сувајџић је у свом исказу пред Специјалним судом открио да му је Спасојевић преко Рисовића обезбедио лажне медицинске налазе, на основу којих му је казна смањена са четири на годину и по затвора. Према његовим тврдњама, Рисовић је у Ургентном центру докрајчио Радета Цветића, који је био рањен приликом убиства Јована Гузијана Цунера.
Везе са земунским мафијашима Рисовић и Лончар нису ни покушавали да сакрију. Напротив, хвалили су се аутомобилима које су добили на поклон, а Легију и Спасојевића су свечано дочекивали у Ургентном центру. Лекари и медицинске сестре добро памте доласке чланова земунског клана у посету Спасојевићевом оцу. Бахати и примитивни, понашали су се као да су у Шилеровој, а не у болници.
Златибор Лончар је лично оперисао оца Душана Спасојевића. Урадио је то мимо прописа, пошто је тада још био на специјализацији. Актуелни министар је признао да је оперисао Спасојевићевог оца с објашњењем да је „човек прошао исту процедуру као и сваки други пацијент и о томе постоји документација која може да се провери“.
Компромитованим колегама супротставио се само др Ђорђе Бајец, тадашњи директор Клиничког центра. Иако је одбијао да поверује у то да постоје и лекари који су спремни да убију немоћног пацијента, без обзира ко то био, Бајец није могао да игнорише чињенице. Кад год су у Ургентни довожене жртве разних пуцњава, појављивао би се др Рисовић. Мењао би смене, остајао на дежурству по цео дан, самоиницијативно одлазио у визите рањеницима. Где год би се уденуо, пацијентово стање би се компликовао на необјашњив начин.
Иако је одбијао да поверује у то што види, др Бајец је покушао да из лекарских екипа које су водиле такве случајеве избаци Рисовића и Лончара. Скупо је платио ту авантуру.
У лето 2002. на мобилни телефон позвао га је Легија.
– Рекао ми је: „Легија овде, остави докторе Рисовића и Лончара на миру“. Одговорио сам му: „Замислите да се ваши војници понашају према вама као да су они вама старешине, а не обрнуто“. Он је рекао: „Да не улазимо у причу, ви ово схватите како хоћете“ и спустио је слушалицу – препричао је Бајец („Блиц“, 12. март 2006.) разговор с Милорадом Улемеком.
У том тренутку Бајец није ни поверовао да га је заиста назвао Улемек. Три дана после разговора, Улемек и Спасојевић су дошли у Ургентни центар. Дочекали су их Златибор Лончар и Мирослав Рисовић, који су их увели на службени улаз, за који само хирурзи имају кључ. Тек тада се Бајец уверио о каквој спрези се ради, али није хтео да попусти.
Шест месеци касније, у јануару 2003, тројица младића су га, пред кућним вратима, металним шипкама и пиштољима претукли. Поломили су му обе руке и ноге и нанели тешке повреде главе. Док су га ударали, псовали су и вређали, а један му је довикнуо „ево ти, ђубре Ђинђићево“. Отели су му пасош, за који је касније сведок-сарадник Миладин Сувајџић, звани Ђура Мутави, на суђењу признао да га је уништио, по наређењу Душана Спасојевића. Такође, Дејан Миленковић Багзи рекао је да су Бајеца претукли „Душанови људи“.
Бајец се брзо опоравио од повреда. Ђинђић није имао ту срећу. Одмах после атентата 12. марта 2003, чим су премијер и његов телохранитељ Милан Веруовић донети у Ургентни центар, појавио се и др Рисовић.
Веруовића је оперисао лично Ђорђе Бајец. Анестезију је радила докторка Поповић, а крв је на свом телу грејао баш Рисовић. Веруовић је три пута увођен у анестезију, а Рисовић је мењао дежурства да би био у смени када су операције и инсистирао да прави визите и одређује терапије. На захтев др Бајеца, обезбеђење му није дозвољавало да дође до Веруовића. Међутим, рањени телохранитељ је замало умро кад му је једна сестра дала антибиотик од кога је пао у анафилактички шок и завршио на реанимацији. Веруовића су једва спасили, а медицинска сестра је добила отказ.
Током „Сабље“, Мирослав Рисовић је ухапшен. Приликом претреса стана пронађен је нерегистровани пиштољ, а листинг његовог мобилног телефона открио је да је обавештавао Легију о току операције Веруовића. Одмах по изласку из притвора, Рисовић је напустио Србију, претпоставља се да је отишао у Канаду, где му је од раније живела супруга. Наводно, 2004. добио је канадско држављанство. Тек у фебруару 2010, тадашња министарка правде Снежана Маловић од канадских власти затражила је хапшење и изручење доктора Рисовића због сумњи да је сарађивао са земунским кланом. Тај захтев до данас није услишен.
Златибор Лончар није побегао. Није ни морао. У „Сабљи“ је неко време провео у притвору, али никада нико није утврђивао његову одговорност. Иако је Специјални суд на најстроже казне осудио двадесетак окривљених за убиство Зорана Ђинђића на основу исказа сведока сарадника, полиција и тужилаштво нису били заинтересовани да провере њихове наводе којима су Лончара оптужили не само за сарадњу са земунским кланом него и конкретно за убиство Веселина Божовића. Без обзира на све што је откривено, није реаговало ни руководство Ургентног центра, као да лекарима није битно што се међу њима налази колега осумњичен за најтеже злочине.
Тек средином маја 2012, после објављивања информације да је у изборној ноћи победу Томислава Николића прослављао и „Доктор Смрт“, Лончар је осетио потребу да се огласи.
– Апсолутна је неистина да сам предузимао било какву радњу у вези смрти Веска Божовића. Оваква гнусна лаж је својевремено проистекла из болесних умова појединих колега. Некада је професионална завист била мотив да се лансирају овакве лажи због чега сам на мој захтев у време „Сабље“ ишао три пута на полиграф како бих и на тај начин доказао истину. Осим тога, захтевао сам детаљну проверу свих таквих и сличних навода и резултат тога је да је истина на мојој страни, а да су наведене информације лаж. Без обзира на то, такве информације су изазвале бројне непријатности не само мени, него и мојој породици и пријатељима. Сада из тих глава, а користећи партијске контакте лансирају се и данас лажи, само што се то данас ради из страха да ће промене угрозити њихове позиције. Сматрам да не може партијска припадност бити замена за стручност – написао је Лончар у реаговању које је објавио „Блиц“ 23. маја 2012. године.
Да ипак неће сви Лончареви рани радови бити тек тако опроштени и заборављени потврдило се приликом његовог случајног сусрета са Љубишом Бухом Чуметом. Жељан освете, Чуме је покушао одмах да се обрачуна с министром здравља. Није успео. Јурњава аутомобилом по дедињским улицама завршила се Лончаревим бекством. Бивши шеф сурчинске мафије није побегао полицији. Ухапшен је и одведен у БИА, где га је саслушавао лично директор Александар Ђорђевић. Непосредно после тог инцидента против Чумета је покренута медијска, полицијска и правосудна харанга, да би на крају, сасвим другим поводом, завршио у затвору.
Ране радове Доктора Смрт није заборавио ни Бошко Ђукановић, угледни српски кардиохирург. Иако се није јавно изјашњавао о политици, Ђукановић је критиковао напредњачки режим. У приватним разговорима тврдио је да је „Вучић највеће зло које је задесило Србију“. Шпијуни су обавестили диктатора да лекар шири истину. Тужба је прво објављена у „Информеру“, чији главни уредник Драган Ј. Вучићевић је Ђукановића сврстао у завереничку групу која припрема државни удар. Пресуду је извршио министар Лончар, који је, не губећи време на објашњења, неподобног колегу разрешио дужности директора КБЦ „Дедиње“.
Ђукановић није спортски поднео смену с функције на којој је био 15 година. Последњег дана 2015. године послао је пет претећих порука Лончару.
„Ти си људски отпад! Мала битанга!“ „Сад добро запамти. Ј… ти мајку покварену, свињску! Ђубре бедно. Одабери контејнер!“ „А што ми се не јавиш да те чујем, п… мала?!“ „Ђубре мало! Јави и Вучићевићу и Вучићу да сте сви олош! Срамота Србије, моје земље.“ „Олошу!!! Ти си хирург мало бољи од моје покојне бабе“. Сад креће твој досије“ – написао је Ђукановић, да би касније објаснио да прети само „здрављем и љубављу“:
– Министру сам поручио да нађе контејнер и да баци смеће у њега, а не да га баца кроз прозор. Контејнере су за друге сврхе користили Шиптар и Кум и то нека прокоментарише министар.
Лончар је поднео кривичну пријаву због претњи. Од суђења, наравно, неће бити ништа, министар није толико наиван да не зна колико би било непријатно кад би коначно био принуђен да објашњава откуд му надимак Доктор Смрт. Уосталом, и у новом окружењу, у Влади Александра Вучића, Лончара наставила је да прати сенка туђе смрти.
Смрт се недавно наднела и над Велимиром Илићем. Лидер Нове Србије, коалиционог партнера Српске напредне странке, после седам месеци чекања, схватио је да Вучић не намерава да га постави на место директора јавног предузећа „Коридори Србије“. Пукло му је трпило, па је и он почео да вербално пуца по Вучићу. Управо у то време неко је брусилицом пресекао „виљушку“ на Илићевој „Шкоди суперб“. Ни после три недеље полиција није успела да изврши вештачење, нити му је вратила возило. У осветничком бесу, Илић је изнео бројне оптужбе на рачун Александра и Андреја Вучића, а на једној конференцији за новинаре показао је фотографију загрљених Душана Спасојевића и актуелног министра здравља Златибора Лончара.
Без обзира на мотив и на одавно пољуљан кредибилитет, Велимир Илић је овим поступком употпунио причу о Лончаревим раним радовима, који још увек чекају судски епилог.
