Животом платио што је био Дражин адвокат
Драгић Јоксимовић је био српски политичар и адвокат, најпознатији као бранилац генарала Драгољуба Михаиловића. Рођен 18. јула 1893. у Бачини у Темнићком срезу у Моравском округу, у скромној али угледној породици трговца Милића Јоксимовића.
Основну школу је завршио у родном месту, а по завршетку гимназије у Крушевцу и Београду, уписао је Правни факултет 1912. у Београду, који је завршио по окончању рата. Још као студент је био члан Самосталне радикалне странке, а од самог оснивања је био члан Демократске странке.
Био је председник Студентског демократског клуба, сарадник часописа Будућност и уредник омладинског листа Слобода. Један од је оснивача и предводника Студентског клуба демократа на Београдском универзитету између два светска рата. Међу свим студентима, Јоксимовић је био један од најспретнијих и најбољих говорника, који је својој логици и свом беседништву давао далеко мању цену, него су му је давали противници.
Након студија отишао је на стручно усавршавање у Франкфурт (Немачка), где стиче звање доктора економско-финансијских наука.
Од 1927. до 1928. био је на месту шефа кабинета Министарства трговине и индустрије, а потом кмет правник Београдске општине. Након тога отишао је у адвокатуру, којом ће се успешно бавити до краја живота и постати један од најбољих српских адвоката свих времена.
Више пут биран за народног посланика у народној скупштини Краљевине Југославије. Године 1932. покренуо је Темнићки зборник.
Августа 1945. године постао је члан привремене Народне скупштине Југославије, која је настала по споразуму Тито-Шубашић. Ту је предводи Демократски посланички клуб, који је у то време поднео низ предлога закона у намери да ублажи комунистичку власт. Најпознатије иницијативе су предлози Закона о слободи од страха и Закона о правима грађана код војних судова. Након што су њихове иницијативе одбијене, Драгић је заједно са осталим демократским посланицима септембра 1945. напустио ову скупштину. Након тога покреће лист Демократију, који је од оснивања на мети прогона, а након 6 бројева и забрањен.
Широј јавности највише познат као бранилац генарала Драгољуба Михаиловића, због чега је морао платити главом, иако је за браниоца постављен од стране суда и Адвокатске коморе.
Ова тако убедљива одбрана генерала Михаијловића толико је разбеснела комунисте да се и сам Јосип Броз тим поводом обратио, 14. јула 1946. године на Цетињу, тачно уочи Јоксимовићеве завршне одбране и Михаиловићеве пресуде, која је пала сутрадан, 15. јула 1946.“Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто – као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија Јоксимовића, већ и других сличних њему који се крију иза демократске маске“. Главни повод овог необичног мешања у ствари правде био је тај што је смели Јоксимовић тражио од суда: да свом штићенику постави неколико питања на која бранилац има права по свим законима света. Место да питања дозволи, председник суда је безобзирно одбрусио: „Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио“, искључујући сва даља, па и браниочева.
16. јуна 1949. године је ухапшен и убрзо оптужен за непријатељску делатност и осуђен на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. У сремскомитровачком затвору је и умро 1. августа 1951. године. Његово тело није предато фамилији до окончања затворске казне.
У његову част се од 2002. године, у родном месту Бачини на дан његовог рођења одржавају Дани Драгића Јоксимовића.
Животом платио што је био Дражин адвокатСудбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица.
У старом Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски:“Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“!
И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“.
Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље.
У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у исписивању нових историјских страница. Хиљаде знаних и незнаних поделиће исту судбину, под ударом нових закона. У том тешком и дугом ланцу несрећа издваја се беочуг – судбина др Драгића Јоксимовића, адвоката и браниоца ђенерала Драже Михаиловића. Морао је да плати животом због свега неколико језгровитих реченица које су ишле у прилог оптуженом команданту Југословенске војске у отаџбини, без обзира на то што га је за браниоца поставио суд и Адвокатска комора.
Многи чувени светски адвокати славу су стекли бранећи људе и злочине, које су и сами осуђивали. Правна наука у цивилизованом свету каже да се и најгорима или најнесрећнијима мора дати прилика за свестрану одбрану. Др Јоксимовић, уместо славе коју би му донела одбрана Драже Михаиловића, нашао се на удару комунистичког режима због неколико реченица које су биле и тачне и потребне, и које не би прећутао ниједан иоле частан бранилац.
После завршеног процеса и стрељања Драже Михаиловића, за њим су се кретале сенке агената, пратиле су сваку његову стопу и сваку реч. Он је то слутио, и био опрезан, не надајући се да ће му и посете најбољих пријатеља, током крсних слава и других верских празника, доћи слободе и главе.
Каква ће судбина задесити Чичиног адвоката, могло се наслутити још у току суђења. Дан пре доношења пресуде Јосип Броз је, у Цетињу, на путу ка Јадран, на великом народном митингу изјавио:
– Њему је важна његова реакционарна идеологија, која се састоји у томе да народ није смио онда да се диже на оружје, јер га на то није позвала издајничка влада у Лондону. Он је тако поставио ствари. А затим: ако су партизани смјели да стварају своју војску, а зашто не би смио и Дража Михаиловић да ствара своју „Војску у Отаџбини“, без обзира на то против кога он ратује, па ма ратовала и против сопственог народа? Он је, каже тај такозвани бранилац, имао право, јер је постојала такозвана законита Влада у Лондону. То је идеологија не само браниоца Јоксимовића, него и других Јоксимовића, који се крију под демократским плаштом. Овдје хоћу да кажем да то нису само људи као што је Јоксимовић, да се не ради само о људима његове боје, него да има људи и других боја, који се исто тако крију под плаштом демократије. („Борба“ 16. јул 1946)
Тај који се крио иза демократске маске, како је рекао маршал, био је други адвокат Ђоновић, такође Дражин бранилац, рођени Цетињанин, који је у родном месту уживао изузетно поштовање.
Повод за ово јавно иступање новог господара Југославије био је један детаљ са суђења када је Јоксимовић тражио да свом штићенику постави неколико питања, на која бранилац има права по свима законима света. Председник суда је на то безобзирно одбрусио:
– Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио!
То је значило да се обуставља свака даља интервенција, па и браниочева. Јоксимовић се нашао у чуду, остао је без речи и само раширио руке. Споменути други адвокат Ђоновић се тог тренутка у знаку протеста дигао и напустио судницу. Видећи да се нешто необјашњиво дешава, бранилачком столу пришао је амерички дописник United Press-а да пита о чему се ради. Новинар је избачен напоље, иако је у претходним извештајима и тужиоце и судије описивао у позитивном тону.
У сваком случају, Јоксимовићеви дани били су избројани.Тамо где диктатори упере прст, тамо се окрећу и стреле.
Шеснаестог јуна 1949. године пронела се кроз Београд вест да је др Драгић Јоксимовић ухапшен. Удба је у току дана банула у његов укућу, иза Новог гробља, и вршила претрес скоро до мрака, и одвела га.
У оптужници је писало:“Др Драгић Јоксимовић, крајем 1948. г. па све до јуна 1949, у стану др Миливоја Иванковића, где је често одлазио ради слушања емисија страних радио-станица, и на другим местима, заједно с оптуженим Иванковићем, Савом Ђорђевићем и др Чедомиром Станковићем, у присуству других лица, узимао је учешћа у политичким разговорима, у којима је и лично тврдио да ће ускоро доћи до рата, који ће се завршити победом империјалистичких сила, да ће се постојеће државно уређење у нашој земљи ускоро изменити, да ће наша земља прићи империјалистичком блоку, да ће се на власт повратити бивше буржоаске странке, те је ради овога у заједници с оптуженим Иванковићем и Ђорђевићем, који су на себе преузели задатке да набаве статуте бивших буржоаских странака, приступио припремама за израду новог статута бивше Демократске странке“.
На основу оваквог „доказног материјала“ др Драгић Јоксимовић осуђен је „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, и на казну губитка грађанских права, одликовања и пензије у року од годину дана“, што по неписаној комунистичкој пракси значило – во вјеки вјеков.
После пресуде, из Београда је пребачен у Белу Цркву, из Беле Цркве у Пожаревац, а из Пожаревца у Сремску Митровицу, у робијашницу која је називана и комунистичким универзитетом. Смештен у злогласну собу број осам… Некада давно, пре рата, у њој је био хрватски првак др Влатко Мачек, а по рату и др Драгољуб Јовановић. Он је у ту собу послат је директно из Титовог парламента. Соба је планирана за 12 осуђеника, а када је у њој чамио Јоксимовић, било их је 124.
У књизи „Титови казамати у Југославији“, Милан Рајић пише:
„Када сам једном приликом у затвору срео Драгића Јоксимовића и честитао му на смелости и сјајној одбрани, скренувши му пажњу да није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, рекао ми је:- Да, да, бранећи Дражу пред очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве. За време суђења са неколико страна ми је скренута пажња да се не затрчавам и да не вешам ствари о највеће звоно… Комунисти су пред лицем целог човачанства извршили један тежак злочин, који ће им остати за сва времена као срамни жиг. Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим…“
Дражин адвокат је прошао кроз танталове муке, понижаван и вређан на сваком кораку, од злехудог оброка до тешког принудног рада. Стоички издржао све до 1. августа 1951, када се растао са овим грешним и безбрижним светом.
Између 16. јуна 1949, када је затворен, и 1. августа 1951, прошло је 775 дугих и паклених дана. Умро је 290 дана пре истека казне. Његови посмртни остаци нису предати удовици, са објашњењем да „његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије“.
Неколико дана пошто је мртво тело „одлежало робију“ остаци др Јоксимовића пренети су у његово родно село. Али по диктату власти, перјаник правде сахрањен је у породичној гробници, у најстрожој тајности, уз присуство удовице и двојице рођака. Сви други били су силом удаљени.
Случај, или судбина, др Драгића Јоксимовића није усамљен. Стотине најбољих судија и адвоката, хиљаде јавних радника и часних прегалаца, великих васпитача и домаћина, професора, научника и народних првака били су жртве прогона комунистичког режима.
Извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=5794934690581013&set=a.1295984637142730
