Животна драма проте Михаила Даниловића, од равногорца, преко шуме и тамнице до свештеника
Као Робинзон Крусо крио се од комуниста по српским планинама, а затим, без икакве кривице, одлежао шест година у затвору. Пола века касније, Михаило Даниловић каже да му је незаслужена казна само ојачала веру
+++
Животна драма Михаила Даниловића, времешног проте из Велике Грабовнице крај Бруса, лако се може преточити у опширан роман. Била би то прича о њему, али најпре роман о свеколикој људској несрећи и патњи, о чемеру и злу. Део живота који би требало да буде најлепши, Даниловић је провео у рату, бежанији, скривању и, најпосле, робијању. И поред свега, каже, захвалан је Богу што је истрајао и што је остао човек, што није убијао, мучио, што се није светио. И што га је, напослетку, Свевишњи „преко мере“ даривао: дугим и здравим животом, вредном и паметном децом. Због вере је, каже, страдао, али веру никада није напустио. И зато је, ваљда, било рашта живети и зло преживети.
Прота не потиче из ратничке породице, али им је рат, каже, свима био судбина. Нема ниједног мушког претка који није бој РАВНОГОРАЦ… Михаило (лево) са саборцем окусио, који барем једном зло и патњу није осетио. Тако је било и са њим. Није имао ни 19 година када је дошло до Другог светског рата и распада Краљевине Југославије. Убрзо после тога почели су да се формирају четнички одреди и Михаило је пожурио да се пријави. Захваљујући младости, командири су га поштедели ватрених окршаја. Радио је у Обавештајном центру и углавном је прерушен путовао по околним градовима и селима носећи разне поруке и наређења. Судбина је, ваљда, хтела да током рата не испали ниједан метак. Ратне године су биле тешке, али прави пакао настао је тек после „ослобођења“. Нове власти су се немилосрдно обрачунавале са преживелим противницима, често без икаквог суда и суђења.
– Решио сам да се склоним у планину, да сачекам да се страсти смире, да завлада ред и закон – прича Михаило. – Али, нисам дочекао. Потере су биле све учесталије, а малтретирање моје породице све суровије. Претили су да ће нам кућу запалити, да ће нас све обесити, да ће нам семе затрети. Једино нису рекли зашто то чине.
Са планине у тамницу
Михаило је осам година провео у планини. Спавао је у пећинама, на сеницима, у колибама, у камењару, најчешће под ведрим небом. Пуно је пријатеља и родбине желело да му помогне, али се он клонио људи. Није се, каже, плашио издаје, већ тога да не настрадају невини. Купао се у потоцима, а хранио оним што је у шуми проналазио. Најчешће кестењем, печуркама, медом из дивљих кошница, понекад би нешто и уловио. Живео је са зверима, временом је престао и да их се плаши. „Навикли се“, каже, „они на мене, али и ја на њих“.
Ватру је ретко палио, плашио се да ће га дању издати дим, а ноћу светлост. Зими је боравио ближе селу, а преко лета се повлачио дубоко у шуму. Једина особа која га је упорно тражила и често проналазила била је Вера Анђелић, његова будућа супруга. Због пружања помоћи и она је, касније, годину дана робијала, а страдао је и његов отац Ивко. Наиме, не могавши да истрпи тортуру нових власти и он је побегао у шуму, па су и њему због одметништва одрезали четири године робије.
Михаила нису ухватили, али се сам предао. Каже да више није могао да издржи, скоро да му није било стало до тога шта ће даље са њим бити. На суђењу је брзо установљено да је био члан Равногорског покрета, али му више од тога нису ништа нашли. Нити да је убијао, нити да је неког мучио. Свеједно, добио је девет година робије, тачно онолико колико је провео у шуми, плус једна за сваки случај. Судија му је рекао да он сам најбоље зна зашто је осуђен, чим је од слободе побегао и тако се дуго скривао. Пошто се крио, мора да је крив, образлагале су комунистичке власти пресуду Михаилу Даниловићу.
– Робовао сам у тами нишке казнионице, али о преживљеној тортури не желим да говорим – каже прота. – Само Господ, ваљда, зна шта све човек може доживети и на земљи преживети. Највише их је јарило што сам сваку казну без отпора примао, што никакву милост нисам тражио. Радио сам без роптања, са вером да ће свему доћи крај, а једину утеху налазио сам у вери Христовој.
Очеве сузе радоснице
У мору потресних успомена, прота Михаило Даниловић има и једну дирљиву, везану за поновни сусрет са оцем Ивком, који га је потражио у цркви у Љутовници, после прогона који су обојица преживели:
– За Велику Госпоину, 28. августа, служим Литургију и видим мог оца Ивка како за певницом одговара и брише сузе. По завршеној служби делим нафору. Отац ми прилази и каже: „Оче, благослови“. Пољуби ме у руку и опет му крену сузе. Али, срећом, овог пута сузе радоснице, што смо преживели безбожнички пакао, што смо искусили невиђене патње и што смо, на послетку, остали људи.
Породица као дар Божији
Због доброг владања, опростили су му три године и после пуних шест пустили на слободу. Тражећи узрок своме удесу и размишљајући куда даље, Даниловић се све више окретао Господу и вери. За свештенички позив је био престарео, али је судбина и овог пута хтела другачије: наиме, нове власти су спречавале ђаке да уписују Богословију, па је Црква била принуђена да уписује и старије полазнике. Једини услов је био да су искрени верници, да су завршили нижу гимназију или барем основну школу. И тако се Даниловић у зрелим годинама затекао у клупи Богословије у манастиру Крка у Далмацији.
По завршетку школовања, све је ишло устаљеним током – ђакон, презвитер, пракса, протојереј… Еј, прота! Било је то велико признање и част за неког ко је пола живота провео не живећи. У међувремену, оженио је своју хајдучицу и са њом изродио Слободанку и Аранђела. Били су то за њега дарови Божији, највећа награда за људски удес, за трпељивост и за веру да се никада не смемо јаду препустити. О смерном проти и његовом раду, понајвише о његовом ратном и поратном страдању, и данас се прича у Љутовници, селу у Таковском крају и Врдилу крај Краљева. Биле су то две парохије у којима је радио, у којима је веру проповедао и на свом примеру људе учио.
Извор: Новинар.де
