Живот без циља и смисла – Када телевизор постане газда
Замислите славу савременог српског домаћина на којој, док се чита Oченаш и реже колач, оскудно одевена певачица са ТВ екрана раскалашно скакуће и подврискује. Домаћин, у чијој се кући телевизор не гаси, не примеђује то: навикао је на буку с малог екрана, која се час смањује – час повећава до правог правцатог драња за врене реклама. Изгубио је вољу да стално тражи даљински и смaњује заглушујући тон. И, док телевизор готово трчи по соби један по један гост одлази. Не остаје ниједан траг славе, древне српске светковине.
Оваква слика није баш ретка, а колико је све то далеко од суштине славе, просудите сами. Срби су једини народ на свету који слави славу, па је ред да се та свеопшта српска светиња сачува за будућа покољења заједно са смерношћу, гостопримством и добротом српског човека, као особинама које га красе од вајкада. (Америчке и друге приче о „злим Србима“ не треба узимати озбиљно). За идолопоклоничко гледање телевизије, шенлучење, разна полемисања и друге активности има доста дана у години. Бавећи се истраживањем наших прекомерних страдања и погибија у 20. веку улазио сам у многе куће и свуда су ме дочекивали упаљеним телевизором. Није им падало на памет да ту справу ућуткају. Седали су спремни за разговор, уз неподношљиву дреку момака и девојака који су сваки час упадали у екран и извикивали рекламе свега и свачега. На моју опрезну примедбу да би за наш разговор било боље да телевизор утишају или угасе стизао је по правилу исти одговор: „Знате, код нас се телевизор не гаси док не полежемо“.
Замислите како ти људи у својој рођеној кући разговарају о пословима, о деци, о обичним животним темама, док се на малом екрану врзмају којекакви типови и намећу своје теме, свој стил живљења, своје поимање света. Како у таквим приликама тече њихов живот уопште? Могу ли ту више да се воде било какви породични разговори, или породицу све више чине међусобно отуђени људи. Рекао бих да је таквих разговора све мање. Телевизија намеће своје теме, увек много обавезна према актуелној власти и њеној политици, па наши људи гледају оно што би требало да подупире власт. Ако је то приближавање Турцима онда ће се изненада појавити код нас турске серије, па ће више расправљати о некој мученици или мученику из тих серија него о својој фамилији, с којом се све ређе састају. Немају времена за сусретања. Како рече један истраживач ове немиле појаве, пустиш ли телевизор у кућу и даш му реч, твоја реч и реч твојих укућана више се неће чути.
У колико је домова широм Србије данас такво стање? То можемо само претпоставити. Не ради се овде о емисијама вредним пажње, јер оне су у великој мањини, већ о гомилама вашарско-циркуских атракција, у које спадају све оне хрпе рђавих филмова, они безбројни разговори водитеља са учесницима у емисијама – недораслим за било какво промишљање, оне гужве недоречених информација од којих глава заболи или или ужасно глупи програми типа Велики брат. Кад се све то, и много шта друго сабере, и сручи на главу обичног човека, који погођен великом кризом не зна шта ће и куда ће, онда његово тражење утехе у гледању телевизије, њему ништа не помаже. Отуђује га од других, а не приближава никоме. Натура му садржаје који разарају његова морална начела, његов смисао за реалност, његову саосећајност, његову отвореност према другима Улази у његов стан, понекад тако дрско и безобразно да га обузима стид пред кћерима када се у филму који сви заједно гледају изненада појаве одвратне сцене разврата.
Уредници културних рубрика у телевизији пустају такве филмове под изговором поштовања уметничке слободе аутора. Не уважавају истину да с таквим филмовима улазе у приватне просторе, у које не би смели да уђу са таквим безобразлуком. Па, забога, колико пута смо били у прилици да се постидимо пред тако накарадно схваћеним уметничким слободама и још накараднијим назорима уредника филмске редакције. Просто, неприхватљиви гестови се намећу као нешто што се мора без поговора прихватити. Погледајмо само то лудовање с рекламама. Не само што их убацују свуда редом, већ толико појачавају тон да то превазилази сваки ниво пристојности. И све то траје годинама и све дрскије бива. Трагање по по ТВ програмима све више личи на трагање за немогућим. Ако тражите истину о нашем времену и све опаснијим догађањима тешко да ћете је наћи. Мање-више сви ТВ програми у свету под контролом су актуелних режима и оно што гледамо њихово је виђење ствари. Ретко се где нека телевизија усуди да изнесе другачије информације, за које постоје озбиљни аргументи. Нисмо ли били засипани информацијама и изјавама највиших личности САД да та земља мора да нападне неку земљу и стане на пут опасним намерама њеног председника. Да не говоримо о нама и оптужбама противу нас, које су и данас у оптицају – са циљем да се српски народ прикаже као најгори народ на свету. Та пракса белосветских моћника је свима нама позната, па и свим разумним и неострашћеним људима у свету, а ипак приче о злим, крволочним Србима се непрестано шире. И ако им докажете праву истину, они се праве луди и смишљају нове трикове.
А ми све то морамо да гледамо. Зашто? Ваљда да видимо шта ће ново измислити. Треба ли то да чинимо, или да се окренемо себи и својим могућностима да нађемо излаз. Ако хоћемо да погледамо неку добру ТВ драму или снимљену позоришну представу, тешко да ћемо у томе успети. Али ћемо зато наићи на ко зна колико „риалити“ програма, или како се већ зову сва те „фарме“ и друга режирања живота, иза којих као да стоје мајстори за психолошке виво експерименте. Што нам више такве ствари нуде, све више нас удаљавају од правих вредности. Утурају нам оно што нам није потребно, или није бар великој већини људи. Покушамо ли да пронађемо добар филм, имаћемо муке да то остваримо. Свуда ћемо налетати на филмове америчке филмске конфекције, ваљда купљене по јефтиној цени. Као да је цео свет дигао руке од кинематографије, па се једино Америка тиме бави. Само ћемо понекад наићи на неки француски, енглески, италијански, руски, шведски, чешки филм – некада с пажњом дочекивани код нас и у свету. Испада да се ми то улагујемо Америма да би нас мање мрзели и ниподаштавали. Свашта. Па, они те филмове и не гледају. А, да бисмо пронашли добру музику морали бисмо доста да се намучимо. Да погодимо дан када се она негде даје. Кланови новокомпонованих сочињенија су толико јаки да ће нас на свакој ТВ станици дочекати препознатљиви штимунг: најчешће некултивисани певачи, штанцоване мелодије и бесмислени текстови. И што више будемо то слушали, губићемо брже осећај за трајне музиче вредности српског народа. Прелепе мелодије заменићемо за обичан шунд, као да мењамо дукате за бакарни новац. А, тек шта нас чека у разним ТВ разговорима са политичарима, којекаквим аналитичарима, теоретичарима, мудројевићима. Небулозе, свађе, некултурна добацивања у која се страсно убацују и водитељи, па се све сведе на непријатан конфликт, као да се то дешава у кафани, а не пред милионским аудиторијумом.
И, како се у свему томе снаћи? За почетак: узмимо власт над својим телевизором и кажимо – доста! И, укључимо га само кад имамо шта да видимо и чујемо. Окренимо се деци, пријатељима, друговима, комшијама. Изађимо у шетњу до Пека, Млаве, или било које друге реке. Све је то много природније и лепше.
Аутор: Предраг Марковић
Извор: Светиње Браничева
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
