Porodica i škola

Život bez cilja i smisla – Kada televizor postane gazda

Foto: Profimedia

Zamislite slavu savremenog srpskog domaćina na kojoj, dok se čita Očenaš i reže kolač, oskudno odevena pevačica sa TV ekrana raskalašno skakuće i podvriskuje. Domaćin, u čijoj  se kući televizor ne gasi, ne primeđuje to: navikao je na  buku s malog ekrana, koja se čas smanjuje – čas povećava do pravog pravcatog dranja za vrene reklama. Izgubio je volju da  stalno traži daljinski i smanjuje zaglušujući ton. I, dok televizor gotovo trči po sobi jedan po jedan gost odlazi. Ne ostaje nijedan trag slave, drevne srpske svetkovine.

Ovakva slika nije baš retka, a koliko je sve to daleko od suštine slave,  prosudite sami. Srbi su jedini narod na svetu koji slavi slavu, pa je red da se ta sveopšta srpska svetinja sačuva za buduća pokoljenja zajedno sa smernošću, gostoprimstvom i dobrotom srpskog čoveka, kao osobinama koje ga krase od vajkada. (Američke i druge priče o „zlim Srbima“ ne treba uzimati ozbiljno). Za idolopokloničko gledanje televizije, šenlučenje, razna polemisanja i druge aktivnosti ima dosta dana u godini. Baveći se istraživanjem naših prekomernih stradanja i pogibija u 20. veku ulazio sam u mnoge kuće i svuda su me dočekivali upaljenim televizorom. Nije im padalo na pamet da tu spravu ućutkaju. Sedali su spremni za razgovor, uz nepodnošljivu dreku momaka i devojaka koji su svaki čas upadali u ekran i izvikivali reklame svega i svačega. Na moju opreznu primedbu da bi za naš razgovor bilo bolje da televizor utišaju ili ugase stizao je po pravilu isti odgovor: „Znate, kod nas se televizor ne gasi dok ne poležemo“.

Zamislite kako ti ljudi u svojoj rođenoj kući razgovaraju o poslovima, o deci, o običnim životnim temama, dok se na malom ekranu vrzmaju kojekakvi tipovi i nameću svoje teme, svoj stil življenja, svoje poimanje sveta.  Kako u takvim prilikama teče njihov život uopšte? Mogu li tu više da se vode bilo kakvi porodični razgovori, ili porodicu sve više čine međusobno otuđeni ljudi. Rekao bih da je takvih razgovora sve manje. Televizija nameće svoje teme, uvek mnogo obavezna prema aktuelnoj vlasti i njenoj politici, pa naši ljudi gledaju ono što bi trebalo da podupire vlast. Ako je to približavanje Turcima onda će se iznenada pojaviti kod nas turske serije, pa će više raspravljati o nekoj mučenici ili mučeniku iz tih serija nego o svojoj familiji, s kojom se sve ređe sastaju. Nemaju vremena za susretanja. Kako reče jedan istraživač ove nemile pojave, pustiš li televizor u kuću i daš mu reč, tvoja reč i reč tvojih ukućana više se neće čuti.

U koliko je domova širom Srbije danas takvo stanje? To možemo samo pretpostaviti. Ne radi se ovde o emisijama vrednim pažnje, jer one su u velikoj manjini, već o gomilama vašarsko-cirkuskih atrakcija, u koje spadaju sve one hrpe  rđavih filmova, oni bezbrojni razgovori voditelja sa učesnicima u emisijama – nedoraslim za bilo kakvo promišljanje, one gužve nedorečenih informacija od kojih glava zaboli ili ili užasno glupi programi tipa Veliki brat. Kad se sve to, i mnogo šta drugo sabere, i sruči na glavu običnog čoveka, koji pogođen velikom krizom ne zna šta će i kuda će, onda njegovo traženje utehe u gledanju televizije, njemu ništa ne pomaže. Otuđuje ga od drugih, a ne približava nikome. Natura mu sadržaje koji razaraju njegova moralna načela, njegov smisao za realnost, njegovu saosećajnost, njegovu otvorenost prema drugima  Ulazi u njegov stan, ponekad tako drsko i bezobrazno da ga obuzima stid pred kćerima kada se u filmu koji svi zajedno gledaju iznenada pojave odvratne scene razvrata.

Urednici kulturnih rubrika u televiziji pustaju takve filmove pod izgovorom poštovanja umetničke slobode autora. Ne uvažavaju istinu da s takvim filmovima ulaze u privatne prostore, u koje ne bi smeli da uđu sa takvim bezobrazlukom. Pa, zaboga, koliko puta smo bili u prilici da se postidimo pred tako nakaradno shvaćenim umetničkim slobodama i još nakaradnijim nazorima urednika filmske redakcije. Prosto, neprihvatljivi gestovi se nameću kao nešto što se mora bez pogovora prihvatiti. Pogledajmo samo to ludovanje s reklamama. Ne samo što ih ubacuju svuda redom, već toliko pojačavaju ton da to prevazilazi svaki nivo pristojnosti. I sve to traje godinama i sve drskije biva. Traganje po po TV programima sve više liči na traganje za nemogućim. Ako tražite istinu o našem vremenu i sve opasnijim događanjima teško da ćete je naći. Manje-više svi TV programi u svetu pod kontrolom su aktuelnih režima i ono što gledamo njihovo je viđenje stvari. Retko se gde neka televizija usudi da iznese drugačije informacije, za koje postoje ozbiljni argumenti. Nismo li bili zasipani informacijama i izjavama najviših ličnosti SAD da ta zemlja mora da napadne neku zemlju i stane na put opasnim namerama njenog predsednika. Da ne govorimo o nama i optužbama protivu nas, koje su i danas u opticaju – sa ciljem da se srpski narod prikaže kao najgori narod na svetu. Ta praksa belosvetskih moćnika je svima nama poznata, pa i svim razumnim i neostrašćenim ljudima u svetu, a ipak priče o zlim, krvoločnim Srbima se neprestano šire. I ako im dokažete pravu istinu, oni se prave ludi i smišljaju nove trikove.

A mi sve to moramo da gledamo. Zašto? Valjda da vidimo šta će novo izmisliti. Treba li to da činimo, ili da se okrenemo sebi i svojim mogućnostima da nađemo izlaz. Ako hoćemo da pogledamo neku dobru TV dramu ili snimljenu pozorišnu predstavu, teško da ćemo u tome uspeti. Ali ćemo zato naići na ko zna koliko „rialiti“ programa, ili kako se već zovu sva te „farme“ i druga režiranja života, iza kojih kao da stoje majstori za psihološke vivo eksperimente. Što nam više takve stvari nude, sve više nas udaljavaju od pravih vrednosti. Uturaju nam ono što nam nije potrebno, ili nije bar velikoj većini ljudi. Pokušamo li da pronađemo dobar film, imaćemo muke da to ostvarimo. Svuda ćemo naletati na filmove američke filmske konfekcije,  valjda kupljene po jeftinoj ceni. Kao da je ceo svet digao ruke od kinematografije, pa se jedino Amerika time bavi. Samo ćemo ponekad naići na neki francuski, engleski, italijanski, ruski, švedski, češki film – nekada s pažnjom dočekivani kod nas i u svetu. Ispada da se mi to ulagujemo Amerima da bi  nas manje mrzeli i nipodaštavali. Svašta. Pa, oni te filmove i ne gledaju. A, da bismo pronašli dobru muziku morali bismo dosta da se namučimo. Da pogodimo dan kada se ona negde daje. Klanovi novokomponovanih sočinjenija su toliko jaki da će nas na svakoj TV stanici dočekati prepoznatljivi štimung: najčešće nekultivisani pevači, štancovane melodije i besmisleni tekstovi. I što više budemo to slušali, gubićemo brže  osećaj za trajne muziče vrednosti srpskog naroda. Prelepe melodije zamenićemo za običan šund, kao da menjamo dukate za bakarni novac. A, tek šta nas čeka u raznim TV razgovorima sa političarima, kojekakvim analitičarima, teoretičarima, mudrojevićima. Nebuloze, svađe, nekulturna dobacivanja u koja se strasno ubacuju i voditelji, pa se sve svede na neprijatan konflikt, kao da se to dešava u kafani, a ne pred milionskim auditorijumom.

I, kako se u svemu tome snaći? Za početak: uzmimo vlast nad svojim televizorom i kažimo – dosta! I, uključimo ga samo kad imamo šta da vidimo i čujemo. Okrenimo se deci, prijateljima, drugovima, komšijama. Izađimo u šetnju do Peka, Mlave, ili bilo koje druge reke. Sve je to mnogo prirodnije i lepše.

Autor: Predrag Marković

Izvor: Svetinje Braničeva

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!