Жив је Србин, чуда томе сведочe!
ЧУДО У СРБИЈИ
Ми смо, кажу, недостојни наших предака. Одричемо се и оног што није наше, па како нећемо и оног што јесте. Ови наши стари су на колена бацили врата, а ми се с њим у коло ухватили. Зубима више не кидамо непријатеље, него једни друге.
Када сам својевремено, а ето, има томе скоро пет година, ставио неке од ових речи у стихове, написао сам прецима – „праштајте!“. Јер… Они су вола дали да вуче топа, па их потом саме упрегли, чим су се вратили као победници. На тим амовима, ми, потомци дивова, „седимо клеберећи се к’о патуљци, и сад као овце блејимо, а рађали нас вуци“.
Али… Морам нешто да кажем аутору тих стихова. Себи, овако јавно. Мало си се, братац, забројао.
У претходних недељу, две, три, видео сам неке сулуде ствари, да. Рецимо, мојој мами, као доктору наука, пензија буде сведена на 12.335 динара. И 35 пара, еј. (Разлог је нека сулуда, противзаконита принудна наплата Инфостана за дуг од пре 12 година). Или, кренем нешто до Дома здравља, јер сам једва преживео оно чудо летос, па опоравак траје и даље, а оно насред минијатурног тротоара, да минијатурнији тешко да може да буде – неко поставио бандеру.
Али, у истих тих недељу, две, три, видео сам међу нама, Србљем, нека чудеса. Рецимо, када је, врло, врло хладно јутро свануло изнад цркве светог Марка (а чистачи у жутом улице прали), ту код „ЈАТ“-а угледао сам једног чистача како вади хлеб из кесе коју је неко бацио у ђубре и – храни птице. Нико их се тог врло хладног јутра вероватно не би сетио, али, он јесте. И стрпљиво им је дробио, да сваки голуб и сваки врабац добије свој оброк. То му је био предах. А птичице које су играле око његових ногу биле су из наредног стиха Чорбине песме, „шта смо могли ми смо једно другом дали“. Мада, мени је та сцена била, колико радосна због те љубави према живом бићу, толико и подсетник на Христове речи о страху. Ено их у шестој глави Јеванђеља по Матеју: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?“
О, да… Претежнији смо. Само смо заборавили. И на ту љубав, и на Њега.
Али, нисмо сви. Има чуда где год да се окренете. Једном сам се, тако, окренуо да се поздравим с неким, а мајка моја, с оном својом овоземаљском пензијом за туђе кршење закона, сагне се да пита уличну музичарку – може ли јој спустити у кутију 100 динара, а да из кутије узме кусур 50. Не за себе, не да би нешто сачувала – него је поред видела и неку девојчицу која проси, па да има и њој шта да да. Сцена као да је из свете књиге изашла. Из оног истог поглавља. „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“, рече сам Господ у беседи на гори.
Али, виђао сам нестварне сцене и када сам минулих дана мало изашао из Београда. Рецимо, у једном манастиру из 14. века, који је толико пута рушен, толико пута народ у њему и око њега страдао, да је река потамнела (потаВнела, како се говорило) од крви. Деценије су пролазиле а да људског бића у тој околини није било. И не чуди, страдање је било толико да су реци променили име у Тавна, колики је покољ био. Замислите то страдање, да реци промениш име… А онда опет дођу Срби, па све обнове, па испочетка крену у борбу са својим слабостима. И онда опет нож. Опет ломача. Па игумана испеци. Па калуђере поби. А онда опет обнови. Изгради. Донеси. Чувај. Отвори школу. Лечи рањеника. Па опет покољ. И рањених. И опет пљачка. Па онда обнови. Па ради. Па усташе. Али оне нису само клале, и нису само стрељале на вратима манастира. Оне су и вишевековну библиотеку, највећу у роду српском после Народне библиотеке, запалили, што ни Турци нису радили. Ал’, ено га опет манастир. ТаВна је та прошлост, али је и „свијетла“. Светли душама свих који су се у то светло уграђивали и, ено данас, дишу свевременим врлинама, подсећајући нас и ко смо, и што смо.
Видео сам, па опет, и на путу нека чудеса. Морао сам чак да застанем, да приђем и фотографишем дрво које из стене рађа. И онда се само осмехнем, па се сетим да лоза светог Симеона Мироточивог, који као Стефан Немања оде за сином, Савом, на Свету гору, расте из зидног камена. Није Бог нама дао само на једном месту чуда, он и подсетнике на своју љубав свуда ставља. Само треба да гледамо. Уосталом, баш после оних речи „где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“, он додаје одмах потом и ово:
„Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити.“
Ми смо, малтене, заборавили да гледамо лепим оком. Зато и не видимо чуда од прљавштине овог света. Било је ње вазда, нису ова времена ништа грђа, само је вера била јача. Али, има вере и данас. Отуда и силна чуда око нас. Рецимо, на једном другом месту, у једном другом путовању, видео сам истинско чудо. На месту где је ледина била пре десет година, а такво је то место било јер је манастир немањички сравњен са земљом у бомбардовању 1944. (а потом неке радне акције организоване да се камен одатле разноси… Да, са немањићке задужбине), дакле на тој ледини где 2013. није ничег било сем укопаних темеља, сада један манастир блиста. Опасан другим чудесима. А, притом, све што је остало из времена прошлих, заштићено. И стари темељи конака. И нека гробница из првога века (озидана усред темеља, осветљена, са репликама пронађених ствари, па натркивена дебелим стаклом, да кад уђете у храм, и стојите над гробницом која је била део неког храма с почетка хришћанства, осетите како двадесет и један век струји око вас). Манастир се, иначе, на Фрушкој Гори налази. „Бешеново“ му, у давнинама, дали име. Беше ново и биће ново, вера се народна за то потрудила, како описа архимандрит ко је заслужан за ово чудесно рађање светиње.
И тако, једно чудо тамо, друго чудо вамо, па онда спазиш на неким београдским стаблима „кукице доброте“ да „окачите ствари које вама нису потребне, а некоме ће значити“ (Врачар „хисторикал“ подсећа на историјске вредности којима су се и преци наши водили, бринући о другима), и тако, миц по миц, гледаш обичан свет који хлеб вади из ђубрета да би хранио оне који су на томе захвални, видиш људе који моле за разумевање што прилажу мало, да би имали да дају и другом, видиш да народ опстаје и после ужасних дана и ноћи, ратова и глади, да га држи вера која и сравњени манастир у нови претвара, гледаш све то и помислиш: Мало си се, братац, забројао.
Жив је Србин. Можеш да му стављаш бандере насред мале стазе. Можеш да му узмеш све што се руком да опипати. Можеш да спалиш. Можеш да потаВниш све око њега, али док је вере, док кроз њу дела, док му је око здраво – жив је. И светли.
И није сам. О, није уопште. Ене, колико само чуда томе сведочи!
Аутор: Дарко Николић
