ЗЕЛЕНАШИ И МИЛОГОРЦИ
Колико је милогорска, шовинистичка идеологија лишена било каквог реалног садржаја и чињеничног упоришта, најбоље се види у њиховом прављењу мита о Зеленашима :
1. избори за Велику подгоричку скупштину одржани су 25. октобра 1918. Бјелаши, на чијем челу се налазио митрополит (а касније и патријарх српски) Гаврило Дожић однели су убедљиву победу у свим областима и капетанијама, а Зеленаши су победили само на Цетињу. Бјелаши су били за безусловно уједињење са Србијом и будућом Југославијом, али и за свргавање династије Петровић, а Зеленаши се нису противили уједињењу, али уз очување елемената државности Црне Горе и династије Петровић (неку врсту федерације). Обе фракције су се сматрали Србима, а црногорска народност није постојала.
2. Када је постало извесно да ће Велика скупштина детронизовати краља Николу, Зеленаши на бадњи дан 6. јануара 1919. подижу тзв. Божићну побуну у којoj је за два дана борби погинуло 22 Зеленаша и 16 Бјелаша. Мир је успостављен интервенцијом савезничких снага (француских, енглеских, америчких и српских) који су били стационирани у Црној Гори. Побуну је финансијски и логистички помогла Краљевина Италија која је имала отворене претензије на Далмацију и Приморје и оштро се противила сваком уједињењу.
3. После слома побуне, Италија (од 1922. фашистичка) формира кампове Зеленаша на својој територији и помаже тзв. комите који су се повукли у планине. Формацијски комите су били организовани у мале јединице, диверзантско-терористичког дејства, са којима је на крај излазила локална жандармерија, и тзв. контра-комитама као резервом (локална милиција, углавном Бјелаши). После 1924. године дејства комита нагло слабе (јер је престала помоћ Италије, обновила се 1939.), па су после тога оружане чарке ретке и спорадичне.
4. Највеће лудило у милогорском стварању зеленашког мита настаје када се помињу “жртве српског терора“ (потпуно неадекватна флоскула). Према про-режимском историчару Новаку Аџићу, “од 1918. до 1941. од српског метка, угарка и бајонета убијено је 9.000 црногорских грађана, запаљено је 6.000 домова, затворено 4.000 грађана, а 5.000 натерано у емиграцију“. Иако су ове цифре ушле у милогорску, бруталну пропаганду као аксиом, ускоро се доказало да су исте 35-50 ПУТА напумпане, а исте је демантовао нико други до сам Аџић. Притиснут доказима он је пре 3 године изнео документоване и коначне податке који износе : за 22 године немира погинуло је 257 комита и цивила, спаљено је 120 кућа, 1.600 Зеленаша је напустило земљу у коју се масовно враћају после опште амнестије 1922., и осуђено је око 200 лица од којих само неколико њих на дугогодишњу робију (а и њих је Краљ касније помиловао, најдужа ефективна казна је износила 9 година). Податке о губицима код Бјелаша, историчар није испитивао.
5. Дакле, прича о “српском терору“ је вишеструко примитивна и глупа. Прво, обе зараћене стране су били Срби, а сукоб је у суштини био династички. Друго, стационирани батаљон српске војске 1. децембра 1918. постаје део Југословенске армије и ставља се под команду заједничке државе. Треће, не ради се о никаквом систематском терору, већ обрачуну између самих Црногораца, у којима има доста и племенског разрачунавања и крвне освете, често бруталних. Нпр. за 22 године мање је погинуло Зеленаша, него у окрутној Похари Куча 70 година раније, приликом конституисања Књажевине.
6. Међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године саставља непристрасан извештај у којем се наводи да 500 југословенских војника није могло да утиче на неспорно изражену вољу десетина хиљада Црногораца нити су они уплетени у политичке процесе или побуну, да су избори за Подгоричку скупштину били демократскији него претходно одржани у Краљевини 1914., да су побуну изазвали агенти краља Николе уз помоћ Италије од које се захтева да им испоручи одбегле побуњенике ради суђења, итд.
Аутор: Алекса Дундић
Извор: facebook.com
