Због чега је важно учествовати на богослужењу?

Сваки вјерник не сумњиво осјећа потребу да спољашним начином изрази своју вјеру, свој религиозни живот, побожност и своју захвалност према Богу. Сходно овоме, кроз многовјековну историју постојања хришћанства настајало је и развијало се и богослужење као психолошки израз унутршњег религиознога живота.

Сагласно учењу Православне Цркве, богослужење није ништа друго до израз наше вјере, наде и љубави према Богу. Посјећујући богосужење у храму вјерници не само да улазе у унутрашње молитвено јединство са Господом, Пресветом Богородицом и свима светима, него и духовно изграђују свој однос и заједницу са Богом. Због тога је света Црква одувјек његовала богослужење са највећом бригом и тако пробудила код наших предака дубоку и искрену побожност којој се и данас дивимо.

Схватити не само Православну вјеру, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања богослужења. Сваки православни хришћанин дужан је да јасно схвата и разумије смисао и поредак богослужења, јер је то предуслов да се води правилан хришћански начин живљења .Шта је то богослужење? Због чега је потребно учествовати у њему? Како требау њему учествовати? Шта треба да од богослужења да очекујемо?

Православно богослужење је прије свега дар Божије љубави према човјеку. Сам Господ у своме спаситељном старању, на један мистичан и тајнаствен начин, кроз богослужење дарује вјерницима све оно што им је потребно на путу ка спасењу. Због тога је учествовање у богослужењу веома битно, јер нас оно поучава праведном животу и води нас према остварењу нашег узвишенога циља – уласка у Царство Небеско. Осим тога, богослужење нам не открива само тајне Промисла Божијега, него нам даје могућност да спознамо прије свега саме себе, своју духовну реалност и у складу са тим правилно оријентишемо свој живот, као породични, тако и пословни и уопште друштвени.

Ми смо сви позвани да прихватимо и искористимо овај велики дар Божије љубави, преко којега нам се у изобиљу дарује животворна и спасоносна благодат. Мноштво благодатних дарова Божијих који нам се предлажу посредством богослужења, помажу нам, да живјећи у овоме грешном и трулежном свијету, побједимо сва искушења и останемо достојни следбеници Христовога учења. Због тога је Богослужење гаранција нашега спасења, јер нас оно освећује, духовно и тјелесно оснажује, даје нам могућност покајања, укрепљује наше душевне силе на борбу против гријеха и што је најважније руководи ка вјечноме животу.

Учествујући у богослужењу ми усвајамо многовјековно духовно искуство Цркве, кроз које укрепљујемо и оживљавамо саму нашу вјеру. Садржај и карктер молитви и пјесама које у богослужењу користи наша света Црква, свједоче нам о истинитости Правослане религије као јединога и исправнога пута ка остварењу вјечнога живота. То изобиље духовнога искуства, потврђеног животом мноштва светитеља и угодника Божијих, који су кроз богослужење примили вјенац светости, даје се нама као очити примјер према коме треба да усмјеримо свој живот. Ради тога је веома важно да сваки вјерник организује свој живот активнијим молитвеним учешћем.

У великом богослужбеном богатству Православне Цркве, њено централно мјесто заузима Божанствена Литургија. Она се јавља ипулсом целокупнога живота Цркве у којој све остале свештене радње и молитве налазе свој смисао и испуњење. Схватити не само Православно богослужење, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања Божанствене Литургије. Литургија и није ништа друго до учешће и сједињење људи са Богом. Када говоримо о учествовању, онда прије свега мислимо на само приступање светој Тајни односно причешћивање. Међутим активност учествовања се такође огледа и у разумијевању и доживљавању самога смисла и знчаја свете Литургије.

За нас православне хришћане Евхаристија није само символичка радња и сјећање на историјски догађај установљења Тајне вечере. Православна Црква безусловно вјерује да на светој Литургији хљеб и вино постају реално Тијело и Крв Господа Исуса Христа. Због тога се ми под видом хљеба и вина причешћујемо самим живим Богом, који на такав начин испуњава наше и душе и тијела својим животворним Божанством. У светој Евхаристији како кажу свети оци ми постајемо „сатјелесни“ Христу, и због тога причешће није ништа друго до наше обожење. Евхаристија је окосница наше душе, свеза наших мисли, темељ нашег поуздања, наше наде, нашег спасења, нашег свјетла, нашег живота, како каже Св. Јован Златоуст.

Из свега више реченог може се закљућити да један од главних задатака богослужбеног сабрања састоји се у томе да укључи човјека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповједати Бога. Црква нема статички него динамички карактер – она је заједница која се остварује у општењу. Свака личност учествујући у Богослужењу улази у духовне узајамне односе са другим вјерницима и на тај начин ствара Цркву која је зајдица вјерних.Богослужење прије свега привлачи људе једне према другима, а онда и према самом Богу. Јединство човјека са Богом безусловно захтјева и јединство са другима, који тако улази у општење са Њим. Учешће у том радостном догађају руши све разлике међу људима, сједињује све у једно и води нас к остварењу свога вишега назанчења.

Аутор: свештеник Миладин Митровић

Извор: pravoslavie.ru

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!