Због чега је данас већина Срба равнодушна

”Племе моје сном мртвијем спава” – Његош

Да ли је ово народ или овце спремне за клање?

У последње време доста се прича и пише да је узрок равнодушног понашања Срба, који генерално изгледају сломљени и разочарани, дејство разних видова неоружане агресије,  посебно оних вођених високотехнолошким и оружјем из арсенала психолошких операција. Да ли намерно или случајно, прелази се  преко једне битне чињенице, да је овакво понашање нашег народа много раније почело, и то тровањем сатанистичким идеологијама: југословенством, комунизмом, хуманизмом, глобализмом и екуменизмом. Творци новог светског поретка у последњих сто година неуморно претварају овај народ у зомбирану масу, са крајним циљем његовог потпуног уништења.

1300 Каплара – Бесмртни батаљон

Претварање Срба од народа Светосавског, храброг, поносног, увек спремног да брани своју веру и отачаство, у зомбирану масу почело је после Првог светског рата. То је била последица негативне селекције током рата,  када су часни Срби гинули бранећи своју земљу и народ, а шљам се крио и чекао крај рата. Рат у ком смо се борили за голи опстанак и из ког су измучени Срби изашли као победници, однео је трећину нације, то јест њен бољи део. Неустрашиви ратници који су преживели све крваве битке склоњени су у страну, србске војводе су пензионисани, док су инвалиди рата завршили на улици као просјаци. Тада у први план долазе они који су се крили од рата на Западу, и они који су радили у интересу светских сила. Они су натерали Србе да се одрекну своје државе и прихвате заједницу са својим непријатељима Хрватима и Словенцима, који су ратовали против Срба у униформама Аустроугарске и при томе починили стравичне злочине. Сетимо се само 1300 голобрадих каплара, цвета србске омладине, будуће интелектуалне елите која је требало да поведе Србију у раздобље убрзане послератне обнове, који су из школских клупа бачени у огањ рата. Уместо њих, који су одлучно и храбро ступили у прве борбене редове, свесно жртвујући своје младе животе за оно о чему су научени у Светосавској школи, дошли су „татини синови“ који су се крили на Западу. Стигли су интелектуалци који су опијени палим Западом, имали задатак да наше Светосавске врлине које су нас сачувале у векове, замене  антихришћанским вредностима духовно посрнулог Запада. Као директна последица тога, у Другом светском рату дошло је до међусобног убијања Срба, а власт је преузео људски олош у виду комуниста, док је Србска елита побијена, затварена по тамницама или била принуђена да емигрира на Запад. Од тог момента у Србији у потпуности до изражаја долазе људска ништавила бескичмењаци и каријеристи, једноставно речено издајници, који би и рођену мајку продали само да им добро буде. Какво је стање тада било у  Србском народу,  најбоље говори догађај у вези рушења капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену и изградње Мештровићевог масонског маузолеја седамдесетих година прошлог века.

Срушили светињу, а подигли масонски маузолеј.

Радове су изводили радници Грађевинског предузећа ”Титоград”, из Црне Горе и са Косова и Метохије. Када је дошао дан да се руши капела, шеф градилишта Мирко Живковић сабрао је раднике и рекао шта морају да ураде. Тада је је испред свих радника, које су чинили већином Срби, иступио само један муслиман Исо Махмудбеговић из Бистрице код Бијелог Поља. Частан човек је изјавио том приликом да неће да руши капелу јер је то ”влашки храм” и да он неће рушити ничију светињу. Шеф градилишта, плашећи се да није на делу организована побуна, покушао је  да га убеди да то није ничија светиња, него споменик. И ако му је прећено отказом, Иса је остао доследан рекавши: ”Не морате ми га давати, отићу сам. Свако нека поступи како хоће, ја сам одлучио”. Тек тада су се Иси придружили остали радници. Сутрадан су радници опет постројени, али овог пута ту су били и људи у црним кожним мантилима (Удба) и ”народна” милиција. Када су и они упитали ко неће да руши капелу, једини је иступио Исо. У том дијалогу и убеђивању, између ударне песнице комунистичког режима и Исе, он је на крају још одлучније одговорио: ”Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради.” После тога се и остали радници придружују Иси. На нашу срамоту, и поред присуства већине србских радника, само захваљујући храбрости муслимана Исе, капела – србска светиња није рушена данима, док комунисти нису формирали своју проверену радну бригаду састављену од младих уличара и робијаша из Спужа, који су „надахнути“ ракијом без проблема извршили тај задатак. Овако понашање Срба било је карактеристично за све време владавине комуниста, част ретким појединцима који се никада нису мирили са злом.

Та злокобна равнодушност Срба је била више него приметна деведесетих година, уз ону народну ”неком рат, неком брат”. Док су Срби у Србској Крајини, БиХ, и на југу Србије, Косову и Метохији, били мучени, убијани, протеривани са својих огњишта, водили крваве борбе за опстанак, већина њихових сународника у Србији гледала је на то равнодушно и без имало гриже савести. Док се  наведеним крајевима чуо плач србских мајки, и на кућама се вијорили црни барјаци, по Србији се веселило по кафанама, на свадбама, концертима, прослављаље се спортске победе. Затим је дошло кратко отрежњење почетком 1999.године, током НАТО бомбардовања, које је Србе тргло бар на тренутак из самртног сна. Чим је рат престао, Срби су наставили по старом, друштвену климу карактерисала је незаинтересованост за дешавање око себе и недостатак икакве жеље да се било шта промени уз ону чувену дефетистичку реченицу: ”Шта ја ту могу да променим”. Тако овај народ утонуо у очај и безнађе, данас прихвата без икаквог отпора (част ретким појединцима): издају и окупацију земље, уништавање фабрика од стране власти и тајкуна и њихово богаћење кроз пљачку, распродају србске земље и природних ресурса, отпуштање са посла,  смањење плата, пензија и помоћи за труднице, децу (дечји додатак), као и социјалне случајевe. Док су те појаве добијале на замаху, припадници владајуће клике себи су омогућили невиђену раскош, а заузврат су нашим злотворима обезбедили данак у крви-одвођење наше деце у НАТО јаничаре, експериментисање и угрожавање живота и здравља преко вакцина и лекова, тровање ГМО храном и запрашивање из авиона (кемтрејлс), претварање наше деце преко накарадних наставних програма по школама у неуке, размажене и развратне створове, бездушно отимањем пара од народа, и уједно давање милиона евра за финансирање антихришћанских гадости у виду педерске параде, чиме је шачица сатаниста извршила силовање Србије, са јасном поруком, да ће ускоро кренути и на нашу децу… итд, понижењима нема краја…

Равнодушност и очајање ће нас убити

У каквом се данас стању налази Србски народ најбоље говоре речи Иве Андрића: ”Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла него и своју сопствену корист од очигледне штете.”  Срби су од некада народа који се уз Божију помоћ супростављао сваком злу, због чега су били поштовани и од пријатеља и непријатеља, постали понижени и обесправљени туђинци у сопственој земљи, троми и умртвљени који су изгубили сваку жељу да се одупру неистини и злу, који прихватају лаж као истину, а ћутање према отвореном злу проглашавају врлином, стиде се и плаше да кажу да су Срби. Најгоре од свега је што огромна већина Срби и не желе да се пробуди из те смртне равнодушности, мислећи да тако могу вечно живети не желе да виде да ускоро следи страшан крај. Заборавили су Срби на речи упозорења Светог великомученика кнеза Лазара, са којим су се сретали сви Срби кроз векове: ”Није питање хоћемо ли да се боримо, него хоћемо ли да постојимо”.

И ако је стање више него тешко, скоро да смо стигли до дна са којег нема повратка, нада ипак постоји. Сви ми треба прво себе да променимо, да себе од смртног греха отргнемо, да се покајемо и Господу повратимо. Покајањем ћемо своју душу од греха опрати и тако поново Божију благодат задобити. А када нас Божија благодат прекрије, онда ниједно сатанистичко оружје неће моћи на нас да утиче. Послушајмо речи разума, речи блаженопочившег владике Артемија: ”…Цео народ треба да крене путем духовне обнове. Како то можемо постићи? Једноставно, да свако почне од себе. Не чекајући да други пре мене нешто уради, него да ја по савести урадим оно што могу. И ако сви будемо тако поступали, почевши од себе, а не од неког треба да видимо па да урадимо, онда сигурно је да ће резултата бити… Да, почевши од себе тако допринесемо буђењу нашега народа у целини!”

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!