Zaveti mudre starine
Narod veruje da su ga zasadili izaslanici slovenskog cara Samuila 1026. godine. Stručnjaci misle da je star oko 700 godina, ali ne mogu da kažu pouzdano, jer mu je unutrašnjost šuplja. Sigurno je da je okrajak drevnih dubrava koje su prekrivale planinu, sada golu i suvu, i da je narod baš ovde svetkovao najveće praznike. Slavio nebeske zaštitnike i pretke. U ovom dubu okatom, obima sedam metara, i sada se može smestiti sveštenik i nekoliko vernika, te odslužiti službu Božju
Na prostoru Srbije, te naše zemlje neobične lepote, raste veliki broj endemskih i reliktnih biljnih vrsta, od mediteranskih do alpskih. U traganju za nekima od njih opet, posle samo nekoliko meseci, dospevamo na Suvu planinu, u okolinu Bele Palanke. Varošica je na ušću Koritničke reke u Nišavu, u podnožju središnjeg dela planine, na njenoj istočnoj strani. Pominje se u Romejskom carstvu kao Remezijana. U IV veku grad se nalazio na glavnom putu za Konstantinopolj i u njemu je bilo sedište episkopije, u kojoj je stolovao Nikita Remezijanski, kasnije kanonizovan kao veliki hrišćanski svetitelj.
Istočna strana Suve planine pitomija je i proteže se duž reke Nišave, od Niške Banje ka Pirotu i Babušnici. U središnjem delu planine reka je usekla neobično lepu Sićevačku klisuru. Njome se masiv Suve planine odvaja od susednih Svrljiških i Stare planine koja se na njih nastavlja. Klisura, dobro poznata čitaocima Nacionalne revije, spaja nišku i belopalanačku kotlinu.
Od Niša se do Bele Palanke dolazi magistralnim putem za Pirot, a sada i novim autoputem koji spaja Niš sa Sofijom, odnosno Srbiju sa Bugarskom. Izlaskom iz klisure, posle 18 kilometara, stiže se u Belu Palanku. Odatle uz reku Koritnicu asfaltni put vodi pored jezera i sela Mokra u Divljanu. Na jednoj lepoj zaravni smešten je manastir Svetog Dimitrija. Prolazi se i pored niškog nastavnog kompleksa za učenje u prirodi, ali on sada ne radi. U njemu su migranti. Na pola kilometara od manastira, idući ka selu, dolazimo do onoga zbog čega smo se i zaputili ovamo.
O REČI I LEKOVITOSTI
Pred nama je ogromni zavetni hrast kitnjak, kažu, najstarije živo biće na Balkanu. Navršio možda i milenijum, pod zaštitom je države (neki cinik bi odmah rekao da je to razlog za veliku zabrinutost).
Veruje se da su ga zasadili izaslanici slovenskog cara Samuila godine 1026. Stručnjaci smatraju da je star oko 700 godina, ali to ne mogu pouzdano da utvrde, jer mu je središnji deo sasvim šupalj. Petnaestak metara zapadno od njega postoji i jedan mlađi, star samo oko 350 godina i u prečniku debeo 1,2 metra.
U okruženju se uočavaju ostaci starog groblja. Tragači za zakopanim blagom, divlji kopači, tumaraju okolo s budacima i krampovima. Slede neku priču o tome da su Turci, ko zna kad i ko zna zašto, baš ovde zakopali neko blago. Dosta ljudi veruje da u šupljini ovog gorostasa vrtloži blagotvorna energija, koja pomaže da se izlečimo od svega i ispravimo sve svoje pogrešno življenje. Dolaze po isceljenje.
Mi se dobro odmorismo u hladovini, pod krošnjom. Naslušasmo se tišine, samo povremeno prožimane šumnim trepetom lišća na jesenjem povetarcu. Napismo se hladne vode. Nadisasmo se. Priča o lekovitosti i obnoviteljskim moćima dobi drugačiji prizvuk, realističan. „Lekar leči a priroda izleči”, kaže se u onoj poznatoj izreci.
Tihovasmo ceo sat kad pored nas naiđe Snežana Jocić, osamdesetogodišnja meštanka.
„Hrast se nije promenio za ovih 60 godina, od kako sam se ja udala i došla u selo”, kaže. „Pamtim da se za Trojicu okupljao narod i da je išla litija. Selo je bilo puno mladeži, pa je sve bilo lepše. Sad su svi pobegli u gradove, a selo ostalo prazno, bez ljudi. Ostao samo poneko od starijih, te su i običaji tako zamrli.”
Radujući se što je sa nekim progovorila, staramajka nasmejana krenu svojim putem, a mi našim. Prateći tok reke siđosmo u selo. Putem pored vrela nastavismo ka selima Donja i Gornja Koritnica.
Prošavši pred lepe klisure i sela Bežište, gde je u kući Pavlovića svojevremeno odseo čuveni putopisac Feliks Kanic, izađosmo na široki put koji spaja Babušnicu i Pirot. Skrenusmo levo ka Pirotu, gde ćemo prenoćiti a onda krenuti u nove pustolovine po bespućima Stare planine. Arhitekta Obradović, prijatelj i saputnik, naoštrio olovke i spremio blok za skice. Beležiće još neistražena neimarska umeća na kućama skoro zamrlih i zaboravljenih staroplaninskih sela.
ZAPISI O ZAPISU
Drum se odmotava pred nama, a iza, tamo u Divljani, ostade on. Stari hrast, predak, zaštitnik. Ta starina, dična i mudra, vekovima „odoleva prolaznosti i adu”. Čeljustima vremena, surovostima prirode, pljačkaškim hordama bezumnika.
„Šibali ga mnogovekovni studeni zimski i vreli letnji vetrovi. Zapamtio svetosavske uspone i stvaranje nemanjićke Srbije. Preživeo bune, velike ustanke i ratove. Upamtio horde bugarskih, turskih, mongolskih, nemačkih i ko zna kojih drugih krvnika. Potez crkvište, koji natkriljuje svojim hladom, mesto je gde se narod okuplja na saborima o Duhovima. To ukazuje na postojanje bogomolje posvećene Svetoj Trojici. Iako oronuo, ne gubi nadu. Živi, u nebo gleda, šumi, peva i dostojanstveno vekuje”, beležimo.
Iz krstolikog tela, nikli mu mladi izdanci.
Ovaj div-dub svojim postojanjem svedoči o Dubravama, nekada šumovitim predelima Suve planine, koja se od postanka sveta nadgornjava sa susednom Starom planinom i njenim vrletima. U hladovini ostarele krošnje, još može od sunca da zakloni sedamdesetak posetilaca. U njegovom šupljem telu dvometarskog prečnika i skoro sedmometarskog obima može se smestiti sveštenik sa nekoliko vernika i služiti službu Božju. Kao u drevna vremena, o kojima bi on, kitnjak, kitio bolje no mi.
***
Markantna i suva
Suva planina, u jugoistočnom delu Srbije, pripada Karpatsko-balkanskom gorskom sistemu. Sa zapadne strane prostire se od Niša ka Gadžinom Hanu. Taj deo je zbog strmina teško pristupačan. Najviši vrhovi su Trem (1.810 metara), Sokolov kamen, Mosor. Dugačka je oko 45, široka oko 15 kilometara. Zahvata prostor opština Niška Banja, Gadžin Han, Bela Palanka, Babušnica i Vlasotince.
***
Rezervat
Godine 2015. Suva planina je proglašena za specijalni rezervat prirode, kojim upravljaju „Srbijašume”. Tu se štiti 1.261 biljna vrsta, što čini trećinu flore Srbije.
***
Dva čudesna cveta
Čitaoci „Nacionalne revije” će se, naravno, setiti i da je Josif Pančić tu pronašao čudesnu endemsku biljku ramondija serbika, baš kao što je nešto kasnije Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, pronašao njenu srodnicu i dao joj ime ramondija natalija, po kraljici. U nepovoljnim uslovima ta biljka se potpuno osuši, kao da usni, a u dodiru sa vodom, i posle više godina i vekova, ponovo oživi. Zato, kao „srpski feniks”, uzeta je za simbol vaskrsa srpske vojske i države u Velikom ratu.
Foto: Stanko Kostić
Autor: Stanko Kostić
Izvor: Nacionalna revija
