Завештања деци

“Мојој деци: Ани, Василију и Кирилу и Ољи – у случају моје смрти:

Немојте да тугујете за мном и не жалите ме. Будите радосни и ведри, тиме ћете мени дати спокој. Увек ћу душом бити уз вас, а ако Господ допусти – често ћу да вам долазим и да вас гледам. А ви се ослоните на Господа и Његову Пречисту Мајку и не тугујте.

Најважније за шта вас молим – да никад не заборављате Господа и да увек идете под Њим. Све остало је ситно или другостепено. Али ово, најважније, не заборављајте никада.

Не заборављајте свој род, своју историју, изучавајте дедове и прадедове своје.

Трудите се да записујете све што можете, о прошлости свога рода, породице, дома, ситуација, ствари, књига итд… Трудите се да скупљате портрете, записе, писма, текстове штампане и рукописне, свих оних који су имали везе са вашом породицом, прецима, познаницима, рођацима, друговима. Нека сва историја ваших предака нађе место у вашем дому и нека све око вас буде пуно сећања, да ништа не буде мртво, материјално, непродуховљено.

Мислим да задаци нашег рода – нису практични, административни него контемплативни, мисаони, организациони у области културе и просвећења. Трудите се да проникнете у те задатке нашег рода, не избегавајте да им служите, већ се тврдо држите те наше исконске обавезе. Не трчите за влашћу, богатством, утицајем… То нама није својствено. У малој мери оно ће само доћи – у неопходној мери. У супротном – биће вам тешко и болно да живите.

Мили моји, у овим тешким временима имали смо велику помоћ другова и познаника, без којих не бисмо преживели. И ви, добри моји, будите увек у животу пажљиви и племенити према људима. Не треба да се разбацујете имовином, похвалама, саветима; не треба да будете добротвори. Али, трудите се да пажљиво слушате и да знате како да у право време пружите стварну помоћ онима које вам Бог пошаље као људе којима треба помоћ. Будите добри и широкогруди.

Мили моји, грех који би ми било посебно тешко да видим код вас је – завист. Не завидите, драги моји, никоме. Не завидите, то уситњава дух и вулгаризује га… Ако нешто стварно пожелите да имате тражите и молите за то Бога, да бисте до тога дошли. Само – не завидите! Душевно малограђанство, ситничавост, сплетке, мржња, интриге – све је то од зависти. Немојте завидети, због мене, а ја ћу бити са вама, и колико будем могао, молићу Господа да вам помогне.

Морамо умети живети и користити се животом, ослањајући се на оно што постоји у датом моменту, а не вређати се због онога чега нема. Јер време, изгубљено на незадовољство, нико и ништа не врати.

И јошХвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину! – не осуђујте, не судите старије од себе, не пресуђујте, трудите се да покријете грех и да га не примећујете. Говорите себи: “Ко сам ја, да бих судио и знам ли нечије унутрашње мотиве, да бих пресуђивао?”

Одавно хоћу да запишем: Чешће гледајте на звезде. Када вам буде тешко на души, гледајте на звезде или на плаветнило неба дању. Када сте тужни, када вас наљуте, када вам ништа не полази за руком, када се у вама усковитла душевна бура – изађите на ваздух и будите насамо са небом. Тако ћете и душу умирити.”

Аутор: Павел Флоренски (1882-1937), свештеник, математичар, научник, философ – “Руски Леонардо да Винчи”,

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!